Читајући текст о престоници Њу Ејџ екуменизма, Астани, почех да размишљам о нечему. Наиме, пала ми је у очи чињеница: ђавопоклоници не мењају своје симболе и своје ђавослужење већ хиљадама година. Све исти симболи и исте радње, усмерене ка Луциферу, маскираном у египатског бога сунца, у „Великог Архитекту Универзума“, у Молоха, Ваала, Бафомета. Обелисци, пирамиде, иницијације – а иза тога искежена чељуст оца лажи, који преко својих слугу уништава свет, Богом саздани за вечност.

Столећима већ масони врше исте иницијације, носе исте кецељице, дају једни другима исте знакове – и ништа не реформишу, него се још поносе древношћу своје традиције, за коју кажу да потиче још од Соломоновог храма. И сатанисти, кад врше црну мису, обављају је као пародију на класичну латинску мису, пре реформи Другог ватиканског концила, која је главно богослужење римокатолика претворила у циркус, неинтересантан не само озбиљним римокатолицима, него ни сатанистима.

А шта раде несрећни полуправославци? Они се убише од реформи, које називају „обновом“ и које изазивају хаос и смутњу међу православним верницима. Уместо да се јасно ослањају на упутство Господње, дато за последења времена („Долазим скоро; ДРЖИ ОНО ШТО ИМАШ, да нико не узме вијенца твога“, Откр. 3, 11), они ударили у експерименте, и, на основу крхотина древних списа, које читају наочарима римокатоличких и протестантских јеретика, узели да измишљају некакве нове литургије, нова богослужења, као што су преци њихови, протоекуменци, попут масона Мелетија Метаксакиса, бринући се шта ће с календаром бити за хиљаду – две година (јулијански „ненаучан“, а они „научници“) изменили православни боголужбени календар у Грчкој и другде и направили хаос који је Цркву земну раслабио и онемоћао толико колико је данас слаба и немоћна да се супротстави доласку антихриста (наравно, мистичко језгро Цркве, које и јесте Непобедива Невеста Христова, је нетакнуто – њу, као то језгро, ни врата ада неће надвладати; али, као земна установа, она је данас само маргинална снага, чији глас се чује све мање, јер се њена јерархија, осим часних, Божјих изузетака, није уздала у Христа,него у људе.)

Ето црног парадокса: ђавослужење остаје исто (Астана је пример: као да су је градили Египат и Вавилон), а православно богослужење се реформише и деформише, па ће ускоро свако служити како му се ћефне, верујући да је духоносац и литурготворац. Наши стари су се вековима спорили с јерменским монофизитима о води и вину у Причешћу, а с папистима о бесквасном и квасном хлебу Евхаристије, а ови данас терају, сваки по своме, као онај руски поп што га је владика упозоравао да не може да служи Литургију на вотки уместо вина, а он му рекао: “Преосвећени, пробао сам – и може!“

Боли ме душа што је тако, али тако је.Не дижем буне и револуције, само сведочим оно што осећам. Не могу да урадим ништа више осим да тај бол изразим, слажући се са Светим Игнатијем (Брјанчаниновим) да је отпадија Богом допуштена и да је не могу зауставити својом немоћном руком. Па ипак, нега овај запис о болу буде мали покушај. На тасу Божјем праведном и крилце муве има тежину, говорио је један руски старац.