Поводом Цркве се у свету често чују гласине да Она "нема историјску перспективу", да је њено богослужење безнадежно застарело и да у цркву данас иду само болесни и дефектни људи и усамљене старе жене. Неки "пријатељски настројени" новинари, на пример, чак "пророкују" овако: "Дани ваше Цркве су одбројани".

Испада веома заједљиво, с елементима тактике "заузимања застрашивањем".

Али: "Саградићу Цркву Моју, и врата пакла неће је победити", – рекао је Господ.

Данас у Цркви има доста народа. Наравно, број парохијана варира од парохије до парохије, али чињеница је чињеница – у поређењу с осамдесетим годинама број људи се битно повећао.

Што се тиче узраста људи, морамо рећи да су се парохије у целини приметно подмладиле. И то је, несумњиво, веома, веома позитиван аспект који усађује велике наде у то да ће руска омладина, временом се оцрквенивши, усмерити своју снагу и енергију уз помоћ Православља у правцу потребном за препород друштва.

Међутим, омладина има своје проблеме. С једне стране, у цркву долазе младићи и девојке који у ужурбаном животу нису изгубили своју чедност и чистоту, који желе да буду верни Богу, с искреним добрим настројењем према Цркви и Њеним правилима, који теже поузданом идењу уским путем спасења. Оваква омладина, иако их је квантитативно веома мало, иде ка Христу на зов срца и представља нашу заједничку црквену будућност. Њој је својствена послушност свештенику, тежња ка пружању користи у парохији и вредно изучавање Закона Божјег. Задатак у раду с овим младим људима је да се њихов младалачки максимализам не усмери на исправљање спољашњих узрока оних глобалних духовних проблема у друштву који их увек у почетку толико буне и притискају, већ пре свега на исправљање самих себе. Тек почињући од себе и исправљајући сопствене грехе, човек ће осетити временом смисао и укус правог хришћанства.

С друге стране, постоји и друга, шира категорија омладине која долази у цркву. То су такозвани трагаоци, за које је Православље још увек само један од момената у потрази за истином. Често су они већ прошли кроз интересовање за будизам, медитацију, окултизмом су се позабавили такође у доброј мери, екстрасензориком, осетили су на себи и утицај политичких страсти, дисидентства итд. Тако да им сав њихов пређашњи псеудодуховни живот, преостали трагови, амбиције и еклектика веома, веома сметају у правилном оцрквењивању и духовном расту.

Из средине оваквих људи (ако они ипак остају унутар православне вере) често настају либерали, обновљенци, јеретици, синкретисти и чак отворени богоборци. Узрок је доста једноставан – наситивши се такозваног слободног и неодговорног живота у свету, искусивши различите пријатне страсти, које су погрешно разумевали као испољења личне слободе и независности, они, по правилу, осећају притисак због црквене дисциплине и светоотачке православне аскезе – и отворено негодују због тога. За њих је веома карактеристична хладноћа у молитви, очигледна тежња ка фокусирању пажње људи на сопствену "слободољубиву" персону. Веома је за њих типично и хипертрофирано мишљење о себи. Они не примећују своје грехове и не осећају сопствено пропадање. А ми знамо да само онај који види себе како страда од грехова може да се сједини са Христом и уопште осећа потребу за Њим као Спасиоцем. Иначе, да свет не страда из корена, долазак Господа на земљу не би био потребан.

Разговарати с њима није лако. Они, по правилу, нису заинтересовани за своје уцрквенење (јер је то тешка борба са страстима и оном гордошћу која је у свим погледима тако пријатна...). Преко хришћанства они желе да добију или чулне емоционално–мистичке егзалтације у минималном року, или духовну власт над људима без примања свештенства, да би од њих касније правили своје присталице. Данас се дошло дотле да се чине покушаји да се формирају "паралелне црквене структуре" као алтернативе постојеће Цркве Христове.

* * *

Према Цркви се крећу и представници пословне омладине – млади бизнисмени који активно желе данас да стану на ноге, добро зараде и направе обезбеђен живот како себи, тако и својој породици.

За Цркву су сазнали релативно недавно, на таласу перестројке и модерне површне религиозности која је пратила. Црква је за неке од њих само једна од многобројних сфера примењене људске делатности, истина, нова, доста занимљива, са својом духовном специфичношћу, али не више од тога. Овакви људи понекад долазе на службу, понекад се исповедају и причешћују. Ипак њихов боравак у цркви често зависи од степена ове или оне практичне користи коју они притом желе да добију. Ретко ко се од њих на прави начин уцрквењује, достижући покајање и унутрашњи благодатни препород. Углавном су бизнисмени потпуно задовољни собом. Понекад они могу неко време чак и добровољно да дају такозвани "десетак" – тј. неки део (али, по правилу, не десети део) својих прихода за потребе конкретне парохије. Међутим, ако им се послови пољуљају или они одлуче да је свештеник према њима превише строг, онда и "десетина" и бизнисмен ускоро нестају из видокруга.

Проблем ових младих људи јесте у томе што немају постојане чврстине – они су такође пришли Христу без покајања и осећања сопственог пропадања (као и категорија трагалаца). На Њега гледају отворено меркантилно, очекујући конкретну корист. Њима је, у принципу, и онако било добро, али пожелели су да се Црква помоли за њихов џеп и постало им је још боље.

Када би они заиста осетили у животу свом да заиста у буквалном смислу речи гину због злих грехова својих (и притом се ужаснули), и да само Господ Исус Христос може да им опрости, да их учврсти на исправном путу и спасе – тада би све било друкчије и они би постали, милошћу Божјом, временом прави хришћани. Али таквих је случајева, авај, засад мало.

Понекад пословни млади желе да направе бизнис директно у Цркви. Они говоре свештенику, на пример, или чак архијереју: благословите, оче (владико), да сакупљам по парохијама имена за здравље по цени од једног долара по комаду и да их шаљем контејнером сваког месеца у Јерусалим преко локалне фирме–посредника директно на Гроб Господњи, да их монаси читају пред највећом хришћанском светињом. И људи ће бити задовољни (шта значи један долар за такво помињање? Па и најсиромашнија старица ће одвојити долар – и то са великим задовољством), и фирма, и парохија, па и сам бизнисмен (наравно, чисто симболично). И будући одбијен, иницијативни млади бизнисмен одмах се вређа и одлази да се бави обичном трговином.

* * *

Постоји у земљи и уски слој нарочито богатих младих људи и, по правилу, криминалних скоројевића с немерљивим амбицијама и мрачним мистичним склоностима, које они сами погрешно тумаче као веру. Они понекад долазе у цркву у групама у својим раскошним страним аутомобилима, пале најскупље свеће светом Николају или великомученику Георгију Победоносцу, а од свештенослужитеља траже хладним металним гласом да се помоли за успех њихових послова, не прецизирајући притом о каквим се пословима ради. Дешава се да свештеник пристане – из смирења или због обећаног прилога за храм – и одазове се на њихову молбу–захтев. Али ако одједном, мимо очекивања, њихов посао не успе (а то се често дешава – разне ствари се данас дешавају), онда нема броја жалбама опасних "типова" – понекад дође чак и до директних претњи и обећања да ће "средити" "лошег" свештеника, чија молитва, по њиховом мишљењу, "није дошла до неба". [та ће, свештеник мора овде да буде мудар и да увек прецизира шта самовољни посетиоци управо хоће од Цркве.

* * *

Велики проблем за омладину која иде у Цркву јесте деловање на њу спољашње, нецрквене средине. Јер највише времена верујући младићи и девојке проводе у свету "који у злу лежи", и у овом или оном степену пролазе кроз искушења од његовог необузданог разврата и прљавштине, нарочито од распојасаног визуелно–сексуалног лудила у средствима масовног информисања и на улицама мегаполиса, као и од колосалног пада морала међу својим неверујућим вршњацима.

"Бити кул", "опуштеност", "кинта", "чулна задовољства", "дрога" – идоли спољашњег света у коме живе млади хришћани, налазећи се ван цркве, провоцирају их на грех – и остати ту је, заиста, у великом степену тешко.

Могу да додам списку искушења и стално усађивани псеудодуховни плурализам и синкретизам који одузима омладини сваки духовни полет, пошто наметљиво пропагира релативност истине, комфор, неодговорност и попуштање вечним људским греховима, проглашавајући их за онтолошки својствене нашој природи, а значи и за законите и природне...

Уцрквенење омладине данас је сложен и одговоран процес. Али од њега зависи будућност наше Цркве.