НЕНАДОКНАДИВ ГУБИТАК

(Предраг Р. Драгић Кијук: Хришћанство без Христа, Рашка школа, Београд, 2011.)

Кога нема – без њега се може, каже једна, прилично бесловесна, изрека, коју понављамо ни не размишљајући о томе да има губитака који су ненадокнадиви. Кога њема, без њега се мора, али празнине које настају приликом одласка часних, озбиљних, вредних и одговорних јесу трајне.

Један од таквих био је и Предраг Р. Драгић Кијук, хуманиста, књижевник, преводилац, есејиста, антологичар, ликовни критичар, драмски писац, лексикограф, медиавелиста, историчар, персоналиста и достојевиста, аутор преко двадесет књига есеја, проглашен од Интернационалног биографског центра 2010. за једног од сто слободних светских мислилаца, укљученог, биобиблиографском одредницом, у Кембриџово издање „2000 интелектуалаца у 21. веку“.Био је аутор књига какве су „Bestiarium humanum“, “Атлантократија као језуитски идеал“, „Најезда нових варвара“, „Еристички есеји“, „Уметност и зло“, „Огледи из омилитике“, као и енциклопедије србског народа „Catena Mundi“, Кијук је приредио, на енглеском језику, и Антологију српске средњовековне и ренесансне поезије, коју је један од највећих живих композитора данас, православни Енглез сер Џон Тавенер, обилато користио за неке од најзначајнијих својих композиција, какав је седмочасовни „Покров храма“. Кијук нас је напустио у јануару 2012, и ко год га је знао, слушао (једног од, поред Николе Милошевића, најбољих беседника међу нашим интелектуалцима) или читао срео се са стварношћу стихова Алфонса де Ламартина: „Једног бића нема – и већ све је празно“.

Па ипак, Кијук нас је, радећи на завршној верзији своје завештајне књиге до последњег тренутка (мождани удар је добио уочи Савиндана, спремајући се да иде у Републику Србску и беседи о највећем Немањићу, а вече пре тога је, са сином, довршавао именски регистар свог потоњег дела), обдарио „Хришћанством без Христа“, трајним доприносом србској култури и националном памћењу.

СВЕТУ У КОМЕ ЖИВИМО (УМИРЕМО?)

Књига о којој је реч је збирка историософских огледа подељених у два дела: “Постхришћанска Европа“ и „Постхуманистичка Европа“. Огледи су настајали у потрази за смислом светских и наших збивања у последњој деценији 20. и првој деценији 21. столећа. Наравно, Кијук је знао да су корени свега што се збивало и свету и нама много дубљи од онога што покушавају да нам представе само као једну од многобројних светских економских криза, после којих ће се либерални капитализам опоравити и наставити свој тријумфални поход ка „крају историје“ (Френсис Фукујама).

Као и сви озбиљни истраживачи, Кијук је ишао до корена модерне кризе Европе и човечанства које је, на овај или онај начин, Европа обликовала: а то је трагедија хришћанства. Као верни ученик Достојевског, Кијук је сасвим на страни кнеза Мишкина који је рекао да је римокатолицизам за Европу био опаснији од атеизма, јер је проповедао изопачени лик Христов. Наиме, од када је Запад отпао од пуноте заједничке православне вере првог миленијума, и од када је папа пожелео да буде не само духовни, него и световни владар, лик Христов, у коме је потврђена сва пунота Божијег човештва, замењен је огољеном вољом за моћ. У име Христа, прогнаног на небеса (остао је самопроглашени Његов викар на земљи, у Риму) подизане су ломаче за спаљивање инакомислећих. Папа, то „свето чудовиште“ (наслов једног од Кијукових огледа из ове књиге), створио је – хришћанство без Христа, које се, у 16.  веку, додатно изобличава кроз протестантизам. У протестантизму агресивни материјалистички индивидуализам и секташтво замењују црквену саборност и свест о свечовештву. Тако и паписти и протестанти, ширећи хришћанство без Христа, истребљују народе Северне и Јужне Америке, Аустралије и других освојених области (док, да не заборавимо, православни Руси, до дана данашњег, настоје да од нестанка спасу све народе свог државног простора, чак и оне чијих представника има свега неколико хиљада). У 18. веку, као доказ „пунолетства“ гордог COGITO ERGO SUM хомункулуса, рађа се секуларно просветитељство, које, зането „патосом насилног даривања среће“ (Флоровски) од 1789. до данас, креће у крваво остваривање утопије ( на србском, „утопија“се каже „нигдина, недођија“). У том смислу, Кијук је на трагу Владике Николаја, који је рекао да је 18. век био рат против Цркве, 19. век рат против Бога, а 20. век – савез са сатаном ( зато је отац Јустин рекао да је то век „атомске технике и прашумске етике“). Врхунац развитка обезбоженог човечанства је америчка Империја, која, у свом расистичком безумљу, прикривеном причом о људским правима и демократији, стреми остварењу идеје тзв. „златне милијарде“ кроз Трећи светски рат за коначну победу над остатком света.

Кијук у својој књизи показује како је настао свет после Другог светског рата: Ватикан, разочаран у нацифашистички неуспех крижарског похода против Совјетског Савеза (у дубљем смислу, православне Русије ), склапа, крајем светске војне, савез са Вашингтоном, а бивши нацисти, са дозволом папе и Беле куће, постају творци Европске Уније (нацистички градоначелник Келна и обожаватељ Мусолинија, римокатолик Конрад Аденауер, симбол је америчко – ватиканског савеза који је уобличио ЕУ, као што је и Реган - Војтилин план о сламању Варшавског блока, створен на почетку осамдесетих година прошлог века,за време Горбачова остварен у пракси). У слику глобализма треба укључити и лихварску интернационалу Рокфелера, Ротшилда, Моргана и њихових помоћника (а Кијук у својој књизи то и чини). Године 1913. лихварократија је створила приватну америчку Банку федералних резерви и кренула у штампање највеће илузије човечанства, долара, новца који је бог обезбожених („In God We Trust“, пише на новчаници од једног долара, као ругалица свима који верују да је САД држава људских права и демократије, а не зла и мамонизма ). Кијук цитира покајничке речи Вудроа Вилсона, који је лихварима омогућио да створе Банку федералних резерви:“Наша велика индустријска нација се контролише кредитним системом. Наш кредитни систем налази се у приватним рукама и на тај начин се развој наше нације, као и све остале наше активности, налази у рукама неколицине људи који неизоставно, из разлога сопствених интереса, застрашују, контролишу и уништавају истинску економску слободу. Постали смо једна од најгоре контролисаних власти цивлизованог света.“ Америчка војна моћ, лихварска интернационала која је користи за своје циљеве и Ватикан, као творац „хришћанства без Христа“ (са придруженим протестантима, чији „најпрогресивнији“ либерални изданци већ постављају жене за „свештенице“ и „венчавају“ содомите) – ето кључних фактора света у коме живимо (или, као ми, Срби, бомбардовани 1995. и 1999. осиромашеним ураном, умиремо.)

Кијук је јасан: корени савременог света су трули. И зато тако смрди, свуда око нас. А плодове обезбоженог хуманизма тек ћемо видети, јер још један светски рат је на помолу. Трагичан пад човечанства сажео је, у једној реченици, још један Кијуков учитељ, Берђајев, устврдивши да ће људи, који су одбили да буду слободна браћа у Христу, завршити као робови уједињени под гвозденом петом антихриста, последњег лажног месије у злу „збратимљених“ нација.

СУДБИНА СРБА

На страшној међи Истока и Запада, Срби су се нашли опредељени Светим Савом да буду сведоци православне саборне Истине, због чега су, још од Средњег века, били на удару папских крижара, који су се руководили начелом „Буди католик или умри!“ Од похода угарских великаша на Босну и Србију, које су папе штедро благосиљале, преко унијаћења Срба у Хабзбуршкој монархији до ратова Беча и Берлина против Србијице у 20. веку, папство је “источне шизматике” на Балкану сматрало својим главним непријатељима. Створивши „вештачку хрватску нацију“ (Војислав Шешељ), Ватикан је постепено припремао пут за усташки геноцид над Србима у 20. веку, који је, по својим исходима, био србоубилачки (а, захваљујући југословенству, и самоубилачки; јер, како би рекао др Жарко Видовић, југословенство је било идеологија кукаквичких Срба који су хтели да побегну од завета са Христом и Светим Савом, зарад уласка у цивлизацију утопијског просветитељства). И протестантски англосаксонци нису били ништа мање исупњени антихристовском мржњом према Другом и Другачијем: Едвард Гибон, аутор студије о паду Римске империје, крајем 18. века писао је да су „словенски и турски варвари по доласку на Балкан упропастили романско – ромејско царство“, чиме су „створили најстрашнију и најпокваренију мешавину разних нижих раса“. Крејем 20. века, Евроамерика се с „нижом расом“ Срба обрачунала бомбардовањем, као што су то већ чинили Германи у Првом и Другом светском рату. Кијук каже:“Одлуком да финализују геноцид над Србима, Американци су Монроову, Реганову и Клинтонову доктрину свели на Хитлерову доктрину/.../ По новој доктрини,очито, само војска НАТО-империје (која претходно успоставља рат, убија и исељава становништво) може да одржава ред на геополитичком простору који је огласила својим. Шта је онда чудно да су Амнериканци седам година пре почетка распада комунистичке Југославије (1991) разрађивали планове за сатанизацију Срба, будући да су процењивали да ће они бити највећа сметња рушењу земље којој су дали име и поднели жртве у стварању (прве) монархистичке и републиканске (друге) Југославије. Сатанизација је требало да успостави будућу логистику трасираном путу преорганизоване НАТО фаланге. Инсценирање низа случајева (Вуковар, Дубровник, Сарајево, Сребреница или Рачак) тек је представљало почетак завршне фазе холивудске стратегије у декомпоновању југословенске заједнице. Истозначно, не бирајући средства за остварење свог криминогеног циља, Американци ће подржати свеукупне сепаратистичке покрете на крају постојања друге Југославије, па чак и сепаратизам шиптарске мањине – дарујући свима право на посебне државе“.

Ипак, Срби се, упркос свему, нису предали. Док год у њима буде било људи који , попут покојног Кијука, имају храбрости да сведоче да је Бог Христос, а не златно теле лихве и лажи, они неће бити побеђени. Завештајно дело Предрага Драгића, „Хришћанство без Христа“, биће им један од најзначајнијих уџбеника отпора.

Текст је објављен у најновијем броју часописа "Печат"