Пре неколико дана је - малена супер моћна приватна компанија - Fitch Ratings (Фиц Ратингс) смањила кредитни рејтинг Шпанији на БББ, тачније за три нивоа ниже, што је на само два корака удаљено од такозваног "Смећа" или "Јунк сатуса." Шпанија је тако, уз помоћ унилатералне одлуке патократија постала још сиромашнија и задуженија. Упркос Фицовој одлуци, грађани се нису дигли на ноге, у Шпанији нема нереда, који се иначе ствара на улицама сваке земље која претрпи пељешење кредитног рејтинга! Шта се догодило? Догодила се масовна хипноза и диверзија, "народима и народностима" Еврозоне су понуђене гладијаторске игре без премца - Европско фудбалско првенство!
Мало ко је у еуфоричној и "спортом залуђеној Европи" са забринутошћу попратио Фицову изјаву о срозавању Шпанског рејтинга, која се у већини медија појавила дан пре почетка фудбалског првенства и више као фуснота, јер су главне и ударне вести искључиво пратиле фудбал и "балон" који живот значи. Не само што медији у Шпанији нису ову вест попратили с одговарајућом минутажом и реакцијом већ се потпуно иста маргинализација догодила у свим земљама Европе под чијим се климавим ногама привредним дрма столица, тачније у Грчкој, Ирској, Португалу и Италији. Шпанија је пред финансијским крахом, али нико због фудбалске еуфорије не види горку стварност AP Photo/Daniel Ochoa de Olza Узимајући у обзир психолошке одлике корпоративне и финансијске владавине психопата, повезница између Фицове одлуке и почетка најомиљенијих европских плаћеничких гладијаторских игара не би уопште требала бити случајност - тобоже требала би да буде правило. Патократија није измислила ништа ново - хлеб и игре су миленијумима биле вредна "поштапалица" свих облика репресивне владавине. С обзиром да се већина нашег "хлеба насушног" претворила у мамљење грађана на узимање још једног кредита "са најмањом каматом и без јемца" и кредитних картица "за које се не мора плаћати чланарина и трошкови обраде за прву годину," на крају су нам остале само игре - хвала "небесима" - оне не недостају. Питам се хоће ли Фиц или неко други из велике тројке, о којима смо писали овде, Ирској за евентуално пласирање и четвртину полуфинала смањити рејтинг за један ниво, док ће Италији и Португалу - дођу ли до полуфинала - приредити "награду" од две вредности кредитног рејтинга, а за Грчку и онако више нико не мари, њен рејтинг је већ у смећу. Готово сам сигурна да се људи споменутих држава не би ни тргли на непријатне вести, јер све док гладијатори с њиховим националним бојама побеђују - економска стагнација, додатно задуживање држава, повећање камата кредита, нови губици радних места и умањење плате уопште не би биле важне! Shheple – људи овце – тако нас види патократија и тако се према нама односе Још за време Буша Млађег - који је у много чему засенио свога "славнога" оца - на интернету и у независним медијима се све више писало о SHEEPLE - људима овцама, закону крда - људи су отворено почели да говоре о начину како патократија с њима управља - баш као с крдом оваца. Колико је менталитет SHEEPLE - људи оваца - интересантан показује и наша тренутна еуфорија; одвајање од уста како бисмо купили нови телевизор, нову заставу са националним обележјима, нови фрижидер пиво које се највише пије за време најважнијих "спортских" догађаја. Какве везе има пиво са спортом? Спорт је модерна врста гладијаторских игара, свиђало се то вама или не, а пиво је у многим земљама заштићено као прехрамбени производ - течни хлеб "с малчице алкохола." Латинска изрека "Хлеба и игара" данас добија потпуно другачије значење, зар не? SHEEPLE јако тешко може избећи еуфорију изазвану догађајима на географској маргини Европе. Медији, произвођачи хране и пића, телекомуникациони џинови, аутомобилске куће, трговачки ланци, путничке агенције, чак и банке, потпирују фудбалску лудницу на начин који наликује константном притиску Хитлерове пропаганде на људе Немачке од 1933. до 1941. Чак и ако покушамо мислити о нечему важнијем и приземнијем, залудеће нас еуфорија пријатеља, породице и колега с посла, који су већ заражени вирусом модерних "хлеба и игара" да ћемо вероватно развити осећај гриже савести, нарочито ако баш ништа не осећамо према "тој глупости." На ако то не "помогне" ти исти пријатељи, колеге и неки чланови наших породица ће нам изостанак еуфорије и осећаја према националној репрезентацији и дивном спорту - набити на нос. Постат ћемо "црна овца," издајица, окарактеризират ће нас као особу "која се не зна опустити," која у ничему не ужива, на нас ће се гледати са подозрењем и забринутошћу. Чак и најстабилнија трезвена особа може постати заражена гладијаторским играма због љубави према својим пријатељима и члановима породице, чак и ако мрзи фудбал из дна душе, јер плаћеници на терену више зарађују у годину дана него ли неке земље из трећег света. Уопште нећу писати о финансијским аспектима гладијаторских игара - иако већина сматра да се ради о националном престижу, у питању је лова и ништа више. Нарцисоидни осећаји моћи и премоћи одређеног националног дреса над другима, кондиционирање људи и дисасоцијације од болне и горке свакодневнице је тек добродошла диверзија патократије. Нисам сигурна могу ли одговорити на питање: шта је горе, кад лажемо себе или друге? Гладијаторке игре прошлости и садашњости су оруђе мазања очију, моћан алат управљања с рајом или ти модерно названо SHEEPLE-а, отприлике као зелене наочаре чаробњака из Оза. Док год траје Европско фудбалско првенство већина SHEEPLE-а ће сматрати да су у дивном сну све док њихова репрезентација не испадне из такмичења, тада ће се пробудити с мамурлуком и празним новчаником (који је руку на срце, већ био празан) са блокираним кредитним картицама и ужасним осећајем враћања у тмурну и окрутну реалност. Једна ће европска земља имати прилику да ужива у дроги модерних гладијаторских игара барем неколико месеци - победница такмичења ће дуго моћи повлачити рају за нос са националним поносом и славом јер су њихови супер богати фудбалски плаћеници победили на најважнијем фудбалском такмичењу Европе. Све остале учеснице ће се тешити позицијом које су освојиле, и покушаваће ублажити ударац у национални его с оправдањима типа: имали смо бројне повреде, кључни играчи су нам били повређени, већина наших је уморна, борили смо се са најјачима, нисмо имали среће са жребом, наша група је била најтежа и тако даље. Питам се зашто у спорту - легалном ратовању без крви - мора неко побеђивати? Зашто свет воли победнике, а презире поражене? Зашто поражени морају патити? Зашто волимо такве психопатске ствари и још их називамо "спорт и разонода"? Јесмо ли ми толико кондиционирани глобалном патократијом - владавином психопата - да не можемо видети да за време интернационалних гладијаторских борби постоји само једна жртва, а то смо МИ са нашим још празнијим новчаницима, с нашим отеченим и болним јетрама, с нашим улудо потрошеним временом, с нашом мамурношћу ис нашом помућеном слободном вољом. "Завадај па владај," понављали су стари Римљани, не чудим се зашто, 2000 година након што је ова пословица почела уобличавати умове људи, ми и даље мазохистички уживамо у "хлебу и играма" и садистички се наслађујемо техникама "завади па владај" које откидају и задње комадиће разума људи. Готово ништа се није променило из дана када су се отвориле прве арене, једино су сада улози и издаци пуно већи, како год се окрене ми смо на губитку, па ко воли нек изволи. Извор: „Матрикс ворлд“ Приредила редакција сајта „Светиње Браничева“ http://www.svetinjebraniceva.rs/
|