Патријарх Иринеј и Синод СПЦ недавно су били у Хрватској, и водили „екуменске дијалоге“, а нису посетили Великомученички Јасеновац, тако близу главног града некад усташке, а сад европске Хрватске.
Још једном се показало да је екуменистичка прича много ближа него сопствена страдања и патње, о чему је писао и наш сарадник Владимир Димитријевић, у свом тексту „Једна незамијећена обљетница“. За то време, у СПЦ ширење болести новотарија се наставља, и, на несрећу, продубљује. Видели смо поступке владике крушевачког Давида, а, како нам јавља читалац из Ариља, у Ариљу се свештеници, после пензионисања старешине цркве који се држао доследно одлука Светог Архијерејског Сабора СПЦ и наредио да се служи у складу с прописима служебника, спремају да служе новотарске службе, да би се нови старешина, млади екуменац и новотарац, додворио епископу Хризостому, злосрећно познатом по конфликтима изазваним на територији Епархије жичке. Ако свештеници у Ариљу погазе своју заклетву и почну да служе неблагословено, многи верници ће отићи, и несрећа наших подела ће се умножити. Благодат Божја, која не делује магијски, него у складу с вољом Божјом и слободом људском, све више одступа од овог несрећног и, на своју још већу несрећу, непокајаног народа. То се види у многим местима молитвеног живота СПЦ: у Привиној Глави код Шида, један калуђер се бави врачањем и гатањем и узимањем пара од лаковерног народа, тобожњим скидањем проклетстава и чини, у Стублу код Краљева други калуђер, који је пао у прелест, организује прелешћенике сличне себи да глуме, Боже опрости, распеће Христово, као паписти (погледати овде:). Сад нам се јавља један читалац из епархије крушевачке и обавештава нас да се у манастиру Својиново у близини Варварина појавио неки поп Дојчило, код кога народ иде као овце на со, и који наводно чита егзорцизме и изгони само њему видљиве ђаволе (чак их и броји код долазећих му муштерија – један има осам, други шест, трећи пет и тако, у складу са Дојчиловом прелешћу.) Овај Дојчило се наглас хвалише својим духовним даровима и способностима, умишља за себе да је Свети Јован Кронштатски – и прима збуњене и несрећне људе који у ту причу верују... Ето, поштовани посетиоци, докле смо дошли зато што не идемо путем трезвеноумља, који и јесте пут Христа и Светог Саве. Док наше владике брину бригу о Иви Јосиповићу и кардиналу Бозанићу, дотле попови по Ужицу (где су већ одавно пригрлили новотарије), Ариљу, Својинову, и калуђери у Привиној Глави и Стублу, јаде раде, смућујући ово мало народа што верује у Бога, пости, моли се и причешћује. Тешко пастирима који пасу сами себе, вели Свето Писмо, у које наши екуменисти и новотарци верују мање него што сујеверни верују у писма среће која им стижу у поштанске сандучиће, са захтевом да их умноже и пошаљу другима, да им се, као примаоцима, нешто не деси... Остала нам је само Његошева молитва из „Горског вијенца“: “Помоз, Боже, јаднијем Србима“... |