ЗАШТО СЕ ОД СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЈАВНОСТИ СКРИВА ДОЛАЗАК ВЕЛИКЕ РУСКЕ СВЕТИЊЕ У СРБИЈУ?

У суботу, 16.06.2012. године,  (на дан царевића св. Димитрија Угличког, убијеног сина великог руског цара Ивана Грозног, чије су мошти пројављене нетрулежним), пошао сам ујутро на литургију у руски храм Свете Тројице, Подворја Московске Патријаршије у Београду. Код цркве светог Марка, случајно или по Промисли Господњој, срео сам једног српског свештеника, кога одраније добро познајем. У куртоазном поздраву, сазнао сам да сутрадан у Србију стиже нека светиња из Русије, свештеник је помислио да ја као русофил вероватно знам све о томе и да због тога идем у руску цркву. После литургије, пришао сам жени која продаје свеће у руској цркви, да се распитам о чему се ради, шта то стиже из Русије. Она ме је упитно одмерила погледом и рекла дипломатски “ништа официјелно”. Морам признати да ми је то понашање било чудно, у њеном одговору сам осетио неку врсту “директиве о тајновитости” сутрашње руске посете.

Сутрадан, у недељу, после литургије у једном српском манастиру, позвао ме је један руски пријатељ на вечерњи састанак са руском браћом козацима, који су, по његовим речима, били “у пратњи велике светиње која је стигла у Србију”. На жалост, због гостију које сам имао у кући те вечери, нисам био у прилици да присуствујем том састанку, али сам сутрадан, случајно или не (један мој пријатељ каже – ко верује у случајности не верује у Бога), сазнао за долазак високопостављеног руског дипломате у Србију, задуженог за питања козаштва при кабинету Председника Руске Федерације. Одлучио сам да, са неколицином колега, српских новинара, сачекам на аеродрому господина И. Н. Мозгова, желећи направити репортажу за Руску Народну Линију о везама руских козака са Србијом и уједно захвалити на прошлогодишњем доласку у Србију велике светиње – Табинске иконе Пресвете Богородице. Али, изненађењима као да нема краја. На аеродрому сам угледао козачког генерала Владимира Глуховског, једног козачког атамана и мог старог прознаника, руководиоца Крсног хода са Табинском иконом Пресвете Богородице – Константина Крилова – који су такође дошли да сачекају господина Мозгова. На аеродрому је руском дипломати, задуженом за козаштво у кабинету Председника Русије, приређен дирљив дочек. Осим руских козака, ту су били и момци у униформама српске војске у отаџбини из Другог светског рата и једна девојчица са Косова из Метохије, која је, уз со и погачу, руским гостима рецитовала потресну песму о одлучности српског народа да остане и опстане на страдалном Косову и Метохији. 

Уследила су и заједничка фотографисања и опроштај са руским гостима, који ће у пратњи чиновника из руске амбасаде, обићи руска војна гробља и центре руске емиграције после Октобарске револуције. После праштања са господином Мозговим, у разговору са руским козацима, сазнао сам да је у Србију стигла велика светиња – парче шала царевића мученика Алексеја Романова. Сазнао сам да је после убиства царске породице, генерал Колчак успео да накратко од црвених бандита ослободи Јекатеринбург и да покупи преостале неуништене личне ствари царске породице. Међу тим стварима био је и шал царевића Алексеја, натопљен његовим знојем и крвљу. Тај шал је предат кнегињи Ксенији, сестри цара мученика Николаја Другог. Сачуване реликвије, које су припадале светој царској породици, у Јекатеринбург је вратила њихова чуварка, представница Руског монархистичког центра у Аустралији и кћерка донског козачког официра Алкесандра Шћеглова, Тамара Вентура. Промишљу Господњом, по благослову духовника Николаја из Руске Заграничне Цркве, та иста Тамара Вентура била је у недељу у Србији и присуствовала је примопредаји реликвије, једног дела шала царевића Алексеја, руској цркви у Београду. По завештању тог духовника, речено је да та реликвија треба да се преда некој светињи у Србији. И то се догодило у недељу, 17 јуна 2012. године.

Зашто све ово пишем? Зато што не могу да се отмем утиску, да је некоме стало да минимизира значај доласка великих руских светиња у Србију. Свакако да не бих желео да се моје размишљање протумачи као злонамерно, једноставно је код српских православних верника изазвало велику недоумицу саопштење епархије Бачке из прошле године, да је отац Виталиј Тарасјев изјавио да РПЦ нема никакве везе са Табинском иконом пресвете Богородице и козацима који су у Њеној пратњи. Оче Виталиј, српски верници нису могли поверовати да може неки руски свештеник да каже да икона и њени пратиоци (за коју је Руски Патријарх дао благослов да се са њом обнови Крсни ход, прекинут 1919. године од стране Лењинових бандита), немају никакве везе са РПЦ! Надамо се да је у питању нека забуна, коју је кабинет “доживотног портпарола” Синода СПЦ злоупотребио, непотребно блатећи и руску браћу козаке и Вас, који сте пре пар вечери тако срдачно дочекали и угостили исте те козаке, приликом предаје нове велике светиње – шала царевића Алексеја. Драго нам је због указане части храбрим пратиоцима великих руских светиња, али недоумицу српских верника изазива апсолутна медијска ћутња којом је пропраћен овај велики догађај. Када су реликвије свете царске породице стигле у Јекатеринбург, дочекало их је 35 000 руских православних верника, са близу 40 свештенослужитеља и неколико руских владика. Зар долазак такве светиње није заслуживао бар обавештење на вратима руског храма, ако ништа друго. Тада не би ни продавачице свећа биле у незгодној позицији, да на питање шта то стиже из Русије, одговарају “ништа званично”.

Искрено, за очекивати је било да се таквом догађају да велика пажња какву он и заслужује, за очекивати је било да том догађају присуствују и српски црквени великодостојници, али све је то на жалост изостало. Сигуран сам да ће, упркос свему, велики број српских верника долазити да се поклони великој руској светињи, као што је то радио и приликом доласка Табинске иконе Пресвете Богородице.

Оче Виталиј, сигуран сам да одлично знате, да је Царска породица својом мученичком крвљу (која је, како каже свети српски владика Николај, добрим делом проливена и због заштите Србије и српског народа), створила толико јаке везе са Небеском Србијом, да је немогуће и када би то неко желео, да верујући Срби не искажу велико поштовање према светињи натопљеној знојем и крвљу царевића-мученика Алексеја, сина цара Николаја - спаситеља Србије. Небеска Србија неће дозволити да се преда забораву велика жртва свете Царске породице. Зато се надамо да сте и Ви дубоко свесни тога, да се односи између наших братских народа и односи између СПЦ и РПЦ, не могу градити само на односима председника Одељења за спољне везе Московске Патријаршије и “доживотног портпарола” српског Синода, како би то вероватно желели неки појединци у СПЦ. То сте на неки начин показали и приређивањем свечаног пријема за храбре руске козаке, пратиоце великих руских светиња – Табинске иконе Мајке Божије и шала царевића Алексеја. Нема још ни годину дана од проласка Табинске иконе Мајке Божије Србијом, а многе ствари у руско-српским односима очито се крећу набоље, многе ствари у Србији су се ипак промениле. Као што су се и у Русији промениле многе ствари на боље, после проласка Појаса Пресвете Богородице руском земљом. Уверен сам да ће променама на боље и јачању духовних веза наших једнородних и једноверних народа, допринети и новопридошла руска светиња у Србији и да ће то показати и реке верујућих Срба, које ће доћи да се поклоне великој светињи, која се, милошћу Господњом, сада налази у храму чији сте Ви старешина. Са дубоком вером да ће тако и бити, просим Ваше молитве и желим Вам свако добро од Господа.