Ротшилди неће Европску унију као „европску државу“, њихов штићеник је Обама Уз помоћ распада СССР и на наш рачун, Американцима је пошло за руком да затворе безброј рупа у својој економији и финансијама. Бројке о томе колико и шта је конкретно извезено из наше земље навео је Бил Клинтон већ 25. октобра 1995. године на затвореном заседању Обједињеног комитета начелника штабова оружаних снага САД (објављене су почетком 2000-тих и веома су импресивне).
Притом, треба одати признање Рокфелерима – колико су могли, они су спречавали распад Руске Федерације, укључујући и Јељцина – који је, за разлику од Горбачова, заступао територијалну целовитост Руске Федерације. И не само Јељцина. Оно што је опљачкано у бившем СССР било је довољно Америци за двадесет година. Поново је државни дуг одолео и опет су САД – „на последњој црти“ (14 трилиона долара укупног дуга – то није тек један годишњи буџет). Шта Рокфелери да чине ако САД нестану? У својој новој књизи „Стратешка визија: Америка и криза глобалне снаге“ (објављена у фебруару 2012) Збигњев Бжежински отворено пише да данас САД личе на СССР пре распада и разматра две варијанте глобалног развоја – са америчким лидерством или без њега, тј., ако ствари називамо конкретно, онда без САД. Поред кризе у еврозони, глобалну ситуацију оптерећује масовни одлазак топ-менаџера крупних финансијских компанија и корпорација са Волстрита, који је започет у пролеће 2012. године. (Такви кадрови у области финансија и банкарства одлично се оријентишу и дању и ноћу, и знају када, где и на шта мирише и куда, при каквом мирису и колико брзо пожурити. За сваки случај, Рокфелери данас купују земљу у Аргентини и Чилеу. Али истурање беле заставе очигледно сматрају преурањеним. УЛОГА САВРЕМЕНЕ НЕМАЧКЕ Насупрот њих, Ротшилди врше притисак. Фрасоа Оланд у Француској њихов је штићеник. У Европској унији Ангела Меркел нашла се усамљена, а унутар своје земље у муклој дефанзиви. Социјалдемократи, који су оријентисани на Британију, узимају федералне јединице једну за другом, и ових дана су победили на локалним изборима, симболички важним, у Северној Рајни–Вестфалији. Нови рокфелеровски изузетак у виду неког Шредера бр. 2 у СДП за сада се не очекује. У међувремену, парламентарни избори у Немачкој Федеративној Републици већ су 2013. године, а победа СДП значиће консолидацију читаве зоне евра од стране Ротшилдових. А онда ће се, уместо „европске државе“, коју су још од Хитлеровог времена градили Рокфелери, ЕУ претворити у мозаик расцепкан на општине – хаос, који, и ако буде нешто обједињавало, онда ће то бити зона слободне трговине, лишена сваког националног и религијског идентитета (и зато у потпуности одговара Ротшилдима). А у тај хаос ће увлачити (већ увлаче) ЗНД и Русију, почев од Украјине, Молдавије и Прибалтика, где, у суштини, хаос већ царује. У САД штићеник Ротшилда је Барак Обама: у јуну 2006 године њега је шефовима Демократске партије представио нико други до Дорџ Сорош – најближи сарадник Ротшилда. У Русији Ротшилди контролишу „породицу“ која је претрчала на њихову страну још у време Јељцина председника. Кључну улогу у промовисању њихових политичких интереса данас игра Волошин. Они такође имају заједнички бизнис са олигархом Дерипаском, а преко њега и са Чубајсовим креатурама – олигарсима Потањином и Прохоровим. (Управо одавде расту и ноге и рогови свих „наранџастих“, „снежних“ и „болотних“ уличних протеста у Москви). Најпревејанији међу њима је Чубајс: одржава везе и са Ротшилдима (преко ексминистра финансија САД Л. Самерса, који се налази на челу Националног економског савета) и са Рокфелерима – члан је борда директора глобалне банке ЈП Морган Цхасе. Циљ је једноставан и јасан: у сваком случају држати се на површини – и не потонути. За Ротшилде је посебно важна Кина. Ако успеју да кинеску елиту „угуше“ – а, судећи по расколу који је почео у вези са „предметом Бо Силаја“, то је, нажалост, кренуло – Ротшилди ће моћи да „завежу“ злато за јуан. И да га пажљиво подигну на статус нове светске резервне валуте, која није покривена нафтом као долар, него златом (због тога и повећавају цену злата). Ако, пак, то прође, онда ће се ускоро моћи урушавати и долар и саме САД, о чему код нас, нажалост, многи одавно и наивно маштају као о нечем веома позитивном). Због чега? КИНА И ПИТАЊЕ ВАЛУТЕ Да би се основао Северноамерички савез са новом валутом амеро, а затим – Трансатлантски савез, у којем би се Северна Америка, у потпуности у складу са „глобалним планом“ Римског клуба, ујединила са Европом, а амеро – са евром. И добила би се „права“ светска валута: фунта вероватно – а шта друго? (Овај пројекат атлантске трансформације предвиђен је Тексашким споразумима, које су у марту 2005. закључили челници држава чланица НАФТА – Северноамеричке зоне слободне трговине). Међутим, за ову „пресвлаку“ – од долара до фунте (по свој прилици) – потребан је „стабилизатор“. Према плану Ротшилда, то и треба да буде јуан покривен златом (чију цену, као што смо се уверили, Ротшилди одређују сами), као и Кина, ојачана војном и политичком снагом. Узгред, у оквиру уједињења, прецизније речено, куповине Рокфелера од стране Ротшилда, Кина и Јапан су од 1. јуна напустили међусобни обрачун у доларима и сада ће се он строго водити у јуанима и јенима. Ипак, ова прича је за наивне. Јуан и јен се своде на заједнички именилац само преко еквивалента (појединачне мере вредности). Пре је тај еквивалент био долар (њега контролишу Рокфелери). А сада? Пошто се не каже шта конкретно значи, улога појединачне мере вредности прелази на злато. А овај златни еквивалент (стандард), чија цена ће бити основ узајамног кинеско-јапанског обрачуна, биће контролисана од стране Ротшилда. Односно, у блиској будућности Кини и Јапану потајно је наметнута промена глобалне финансијске власти. Другим речима, Рокфелери су предали још једну границу. А после тога очигледно су затражили примирје. Управо примирје, а не мир. Исто тако су и Ротшилди 1917. и 1940. године молили Рокфелере за примирје у борби између кланова, и за америчку војну помоћ Британији против Немачке. Као што се каже, чист рачун, дуга љубав! Ротшилди су сада, као и онда Рокфелери, љубазно пристали. Управо у томе и јесте унутрашњи смисао историјског споразума од 30. маја 2012. године. Што се тиче историје, овим смо завршили. Прелазимо на суштину споразума. Превела Ксенија Трајковић Извор: „Нови Стандард“ |