Косовска битка спада у оне одсудне историјске бојеве чији значај превазилази локалне временско – просторне координате, и улази у координатни систем историје човечанства. Битка код Поатјеа, Лепантски бој, пад Цариграда, битка под  Бечом, Ватерло, итд. – то су чворишта повеснице која имају своју битијну дубину, и, наравно, своју историософску димензију, која нам помаже да сагледамо смисао једне епохе – или, као у случају Косова 1389, смисао трајања једног народа. А пошто су, како су говорили Свети Оци, сви људи један човек, „сверодни Адам“, онда  народи сагледавају једни друге и у дубинама својих бојева, пре свега вођених  за вишње вредности; Срби би рекли – „за крст часни и слободу златну“.

Девет година пре Косовског боја, на Малу Госпојину 138О. године, православни Руси су водили бој на Куликовом пољу, који је благословио Свети Сергије Радоњешки, давши благоверном кнезу Димитрију Донском као видљиво знамење Божјег и свог благовољења двојицу монаха Тројицке Лавре, Пересвета и Ослабу. Велика победа руског оружја омогућила је почетак ослобађања од тристагодишње татаромонголске власти, коју ће коначно остварити први руски цар, Иван Четврти Васиљевич Грозни. (Руска реч „Грозни“ значи „Силни“, што је био надимак и првог србског цара, Душана [1]). Србска војска, предвођена Светим кнезом Лазаром, претрпела је, на Видовдан 1389. пораз који је представљао увод у тешку епоху петвековног робовања под Турцима (који су, 1459, заузевши смедеревску тврђаву, коначно покорили Србију), али је, по свом дубоком религиозно – моралном значају, био и остао победа која је Србима омогућила да започну своје ослобођење 18О4. године, а Косово и Метохију врате у састав своје државе тачно пре сто година, после Првог балканског рата 1912.  

Значај Косовске битке, као свеправославног историософског мерила за проверу епохе у којој живе синови Цркве од Истока, није се могао превидети ни у Русији у доба када је она коначно уобличила своју идеологију као идеологију Трећег Рима, то јест средишта слободне православне царевине која не носи одговорност само за себе, него и за остале, макар и поробљене, народе, чеда Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Првовенчани руски цар, већ поменути Иван Силни, у чијим жилама је текла и крв србске племићке лозе Јакшића, сасвим је био свестан да улогу Русије мора сагледати из најшире перспективе хришћанске мисије коју јој је Бог наменио. Зато је, кад се успео на престо, као човек изузетног црквеног и световног образовања, наложио да му се изради илустрована историја света, такозвани „Летописни лицевој свод“, која би обухватила све битне дгађаје од библијског постања до половине 16. века.  

Сматра се да у светској повесници не постоји дело аналогно руском „Летописном лицевом своду“, који је остварен око 1О хиљада илустрованих листова и који, по обухвату материјала и осмишљавању истог, заузима, међу  руским националним реликвијама, оно место које заузимају Цар-топ и Цар-звоно, па би се могло назвати Цар-књигом. Непознат је број историчара и преписивача који су у овом подухвату учествовали, али је књигу живописало преко четрдесет сликара.  

О месту Срба у Цар-књизи пише савремени књижевник Милован Витезовић: ”Срби у овом летопису, који за њих почиње родословом владара преднемањићког периода и завршава Косовским бојем, имају осамдесетак листова са око шсто шездесет јарких миниајтура. Самом Косовском боју припада десет слика, што говори о великом историјском значају овог догађаја у руским и светским историјским поимањима и после века и по такозване историјске дистанце, имајући у виду време настанка. Слике нас садржајем упућују да је епска свест Срба била сасвим историјска, у шта смо крајем 19. и током 2О. века сумњали. По овом судећи, неправедно“.

Ево шта „Лицевој свод“ пише о Косовском боју: “Помреше, тако, Орхан и син његов Сулејман, и по Сулејману престо заузе брат његов, најмлађи син Орханов по имену Мурат. Он силом све надмаши, и свирепошћу, и немилосрдношћу, и многа царства на истоку и западу, уз турске земље, покори својом влашћу. Назваше га стога турским царем, пошто је турским земљама загосподарио. Тада, наоружавши се, на хришћанскога цара српскога Лазара пође. Православни српски цар Лазар, прикупивши велику силу, стаде против њега. Беше неко, у Лазара цара српскога, племенит а одан слуга, кога неки оклеветаше да неискрено и неверно служи цару. Сретоше се обе војске и би велика битка и љута сеча. Онај оклеветани, своју искрену службу хотећи показати, уђе у табор турскога цара Мурата, приказујући се као бегунац од православног српског цара Лазара, док се турска војска размицаше отварајући му пут. И он, изјављујући да с љубављу иде к Мурату, цару турском, изненада, брзо  забоде мач свој у срце Мурата, цара турског. У том часу мртав би Мурат, цар турски. А од Турака беше убијен и тај чудни хришћански слуга. Турци се овим сметоше, и почеше тада превладавати српске силе са царом Лазаром над Турцима. Убрзо потом поставише Турци Муратовог сина Бајазита за свога цара. Тако Турци почеше побеђивати српског цара Лазара и његову војску; српски цар им паде у руке, и његови кнезови, и војводе, и властелини, и слуге, и сву војску његову или побише или рукама похваташе. И нареди Бајазит, цар турски, цара Лазара мачем посећи. Ова битка беше 6897. (1389) године. Ово нам испричаше придошлице из турске државе; беше пометња велика и много узнемирења у тој земљи“.

Занимљиво је уочити да, поред историографске прецизности и средишњег места које, с обзиром на то да су водили војске у боју, у повести припада србском и турском владару, Лазару и Мурату, највише летописног простора заузима повест о оклеветаном Лазаревом племићу, који, да би доказао да није издајник, успева да, правећи се да се предаје противнику, приђе султану Мурату и убије га. Реч је, наравно, о Милошу Обилићу, вековном узору србских јунака, чија се медаља за храброст додељивала и у србијанској и у црногорској војсци у доба ослобађања Старе Србије 1912. године, и чији је лик опевао, између осталих, Његош у „Горском вијенцу“ ( „Обилићу, змају огњевити,/ ко те гледа, блијеште му очи“, веле Срби у „Вијенцу“, док потурице, које су, иако србске крви, духом стале на страну Мурата, сматрају да „Милош баца у несвијест људе/ ал у пјанство неко прећерано“ ). Какав је, у Русији доба цара Ивана Силног, смисао повести о витезу који, да би доказао да није издајник, свесно жртвује себе? Иван Васиљевич је читавог живота морао да води борбу са неверним бојарима, племићима који су, ради своје личне користи, били спремни да Русију подвргну тешким искушењима међусобица и сукоба, који су водили победи средобежних сила и распаду земље. Како каже Милован Витезовић: “Своју кнежевску владавину, коју ће одмах у аутократско царевање претворити, Иван Четрвти је почео разрачуном са бољарима који су му усред Успењског сабора убили ујака Јурија Глинског и у исти мах бранећи од бољарског гнева своју бабу Ану, која му је у душу усадила и српске култове светог Саве и кнеза Лазара. “Руски летопис назива Обилића (не именујући га) „чудним хришћанским слугом“, сагледавајући његову чудесност управо у спремности да се жртвује ради верности свом владару, која је, у средњем веку и код Срба и код Руса, била и залога правоверја и оданост отаџбини. Обилићева чудесност је у верности, која стоји насупрот издаји, и обе, за хришћане, имају метафизички корен у еванђелској повести: на Тајној вечери Христовој, као и на Косовској вечери Лазаревој, верност и издаја спадају међу кључне теме припреме за највећи бој у истори људског рода – Голготски бој Христа против греха, смрти и ђавола (али, и Косовски бој Лазара „за крст часни и слободу златну“). Писци „Лицевог свода“ помажу свом наручиоцу, руском цару Ивану, у његовој намери да Русију спасе од неверних слугу и да уза се има људе попут хришћанског витеза који је убио султана да би доказао како је вера, у ствари, верност.

Руси су, у 16. веку, из повести о Косовском боју извукли једну од најважнијих смисаоних порука истог, предајући је, кроз летопис, свом цару ослободитељу (од татаромонголског ропства) и ујединитељу (који ће уобличити темељне координате савремене руске државне територије). Последњи руски цар, Николај Други Романов, кренуће, 1914, у одбрану малене Краљевине Србије са најчистијим мотивом – да помогне својој мањој у Христу браћи, и 1918. положиће живот свој и својих најмилијих због тога. Свети владика Николај Србски зато га је и поредио са кнезом Лазаром који је знао да је „земаљско за малена царство,/ а Небеско увек и довека“.

Тако су се Руси и Срби, браћа по вери, крви и пореклу, огледали једни у другима,у бојевима своје повеснице, као што и данас чине, кад год желе да сагледају дубљу истину свог историјског постојања. Да Христос, Кога је Свети Јустин Ћелијски звао „Богом словенских очајника“ (јер нам је у историји често било скоро неиздрживо тешко, а само нас је Син Божји спасавао кад смо Му се вапајно обраћали), увек дарује Русима и Србима да остану на путу који описује србска народна песма о Косову: “Све је свето и честито било,/ и миломе Богу приступачно“.

Примедбе:

[1] Милован Витезовић у свом тексту „Иван Грозни и његов монументални летопис света“, објављеном у видовданској „Политици“ 2О11., каже: “Постоји и једна апокрифна легенда која нема историјске основе, како је из тајне дечанске ризнице тајно у Русију ношена Душанова царска круна да би се њом крунисао Иван и да би потом била враћена у Дечане. Та легенда, рекосмо, нема основа, али има основе чињеница да је овај први руски цар помагао монахе српских светиња Милешеве, Дечана и Хиландара. Још једна чињеница спаја Душана Силног и Ивана Грозног. Душан је Србима дао Законик, а Иван Четврти Русима Судебник“.

http://srb.fondsk.ru/news/2012/06/28/kosovska-bitka-ruski-pogled.html