„…Али сам дубоко увјерен да је данашњи сусрет утолико важнији зато што се догађа у Дубровнику, у граду свјетлости и љепоте, граду сусрета свјетова. Дубровник није граница између Истока и Запада, он је одувијек био њихова спона. Иако је преживио многе несреће, надасве је град среће и гостопримства, јер он дочекује и иде у сусрет другима.“

 Ове речи изговорио је српско-православни епископ захумско-херцеговачки Григорије Дурић, у римокатоличкој катедрали Блажене Девице Марије у Дубровнику, дана 18. јануара 2012. године, после шокантног, заједничког богослужења са римокатоличким бискупом дубровачким Матом Узинићем!?

Нисам срећан што морам демантовати епископа Григорија и подсетити на нешто што би он као владика херцеговачки морао да зна, а што зна сваки српски сељак у Херцеговини. Нећу овдје да износим своје разочарење што српски херцеговачки владика служи у катедрали где се прославља и један Алојзије Степинац и што даје пример својој пастви да иде на богослужења у римокатоличке цркве. Али на овакав хвалоспев Дубровнику не могу оћутати.

Поред све лепоте и господства, за херцеговачке Србе Дубровник је пре град верске мржње и нетрпељивости, у чијим зидинама вековима није дозвољавана градња православног храма. У овом граду до пре 2 века о Православљу су размишљали као куги, па су градска деца палила сламу по улици којом би прошао православни свештеник!

Дубровник је истовремено био истурени пункт папског прозелитизма према Павослављу у Херцеговини, који је свим средствима ширио своју територију и веру према своме залеђу.

Но, ако би ове чињенице могли оставити за какве историјске књиге, улога Дубровника у злочинима над Србима у 20. веку је таква да се никада не сме заборовити, нити је ико има право релативизовати.

У времену НДХ Дубровник је био седиште усташке „Велике жупе Дубрава“, где је стожерник био злогласни Иво Ројница, који је 2007. године умро у Аргентини, некажњен за најмонстроузније злочине. Овој жупи припадала је половина Херцеговине са Требињем, Љубињем, Билећом, Гацком, Стоцем и Чапљином. А овде је, по команди из Дубровника, почело прво бацање живих Срба у јаму у Коритима 4. јуна 1941, а наставило се у Капавици, Пандурици, Јагодњачи, Кукаушама, дестинама Голубинки, од којх су највише жртава позобале оне у Бивољем Брду и Шурманцима /Међугорје/. У овој последњој убијенo je  и 500 мајки са децом  Пребиловаца. Иза ових злочина стајали су жупници тзв, требињско-мрканске бискупије, посебно злогласни жупник из Клепаца дон Илија Томас, жупник из Стоца дон Марко Зовко и његов рођак дон Јозо Зовко, жупник у Равном.

Али, Дубровник није убијао само у Херцеговини. Страшни злочини почињени су и на простору дубровачке бискупије. Међу њима је познато мучење и убијање  православног свештеника Василија Ковачине из Метковића у аутобусу, заједно са његовим парохијанима, а што је филмски показао Лордан Зафрановић у „Окупацији у 26 слика“.

Мање је познато сурово убијање преко 400 невиних Срба у Опузену, у организацији жупника дон Мартина Гудеља и убијање у Јасеновцу жена и деце из села Глушци. У овом тексту се сви злочини почињени над Србима на подручју жупе Дубрава, за време НДХ, не могу поменути, али они се могу окаратирасти као најмонстроузнији, које људски ум до тада није могао ни замислити. Из овог подручја Павелићу је донета на поклон корпа пуна очију српских девојака, а Италијани су извештавали Мусолинија да у Поповом пољу из врела  извире српска крв. Дубровник, као ни Каптол, ни Ватикан нису се због овога никада покајали, ни затражили опроштај, те свако извињавање упућено њима делује као неумесно (благо речено).

У протеклом рату, за потребе проширивања залеђа Дубровника Србима је отет велики део општине Требиње, са најплоднијим делом Попова поља. Због тога је уништено на десетине српских села, са црквама и гробљима у њима. Ипак, најсрамнији део дубровачке историје је учешће овог града  у акцији уништења села Пребиловаца, код Чапљине, у коме је, поред кућа, уништена и започета црква са криптом и костима жртава извађених из јама и гробље са костима покојника у гробницама. Војници хрватске војске качили су о своје каише дечије лобање и са таквим „трофејима“ се враћали у Далмацију. Дубровник није изостао из овог варварског похода и његова полицијска бојна је потписана графитима на фасадама запаљених кућа.

Због свега, верујем да имам право да кажем да се као и потомак мученика, од Хрвата убијених,  осећам повређеним и осрамоћеним због  неискреног „молитвеног“ сусрета у Дубровнику, који Србима доноси непроцењиву штету.

 Р.М.

 Напомена:

Ово писмо је састављено још 24.јануара, али није послато на објављивање због наивне наде да су на Григорија васпитно деловале многе осуде изречене на његов рачун тих дана. Сада, после Григоријевог срамног ћаскања на ХРТ-у (у недељу 24.јуна, док се служио помен жртвама хрватских злочина у Јадовну!), видимо да од његовог покајања и преваспитавања нема ништа! Григорије прича како одлази на утакмице и проводе у највеће усташко легло Широки Бријег, док га нема у српским девастираним повратничким насељима у којима не обнавља десетине уништених црква, ради чега се тобож „бави бизнисом“!? Пошто хвали „регионалну политику“ једног политичког лидера, онда је јасно и да Григорије, као епигон, кроз небулозна папагајска извињења, све ове године спроводи постулате те политике, која  жртвује Српску Херцеговину зарад  хрватских и ватиканских користи. Срам га и стид било!