ОДЛОМАК ИЗ КЊИГЕ О. ЧЕТВЕРИКОВЕ "ЗАВЕРА ПАПИЗМА ПРОТИВ ХРИШЋАНСТВА" <…> Главни задатак Свете столице данас се огледа у постизању признања Православних Цркава примата римског епископа, које се може крајње широко тумачити и замислити као главешинство његове власти. Кључну улогу у остваривању тога треба да одигра константинопољски патријарх Вартоломеј, који заузима јасну проримокатоличку позицију и истовремено проамеричку позицију. Он треба да утврди у Православљу, од папизма позајмљену идеју о константинопољском патријарху као видљивој глави Православне Цркве, са посебним прерогативима његове власти, да би, пошто обједини све Помесне Цркве под своју власт, ставио их под контролу папе, чије је првенство он спреман да призна.[1]
Узимајући у обзир посебан карактер мисије патријарха Вартоломеја, треба се подробно зауставити на неким чињеницам и детаљима из његове биографије. Његово духовно стасавање проходило је у атмосфери екуменистичких идеја и јаког римокатоличког утицаја, које је он имао током обуке у Источном институту при Григоријанском универзитету, у екуменистичком институту у Бозију (Швајцарска) и на Минхенском универзитету. На Григоријанском институту он је заштитио дисертацију и тамо је и предавао. Богато искуство у екуменистичкој делатности, Вартоломеј је добио радећи у комисији „Вера и црквено устројство“ Светског савеза цркава, као и на месту члана ЦК и извршног комитета ССЦ, учествујући у свим крупним конгресима и седницама те организације, у екуменистичким сусретима и заједничким молитвама у Ватикану, Лондону, Вашингтону, као и у раду екуменистичког фонда Про Ориенте, који подржава дијалог међу богословима. После свог избора за патријарха (у октобру 1991. године), Вартоломеј је следио пут екуменистичког сједињавања Православне Цркве са иноверцима, активно учествујући у православно-католичком, православно-исламском и православно-јудејском дијалогу. Он је био организатор и учесник Међурелигијске светске конференције „Религија и свет“ 1994. године, током које је позвао представнике свих религија „на савез и заједничке напоре у име духовних принципа екуменизма, братства и мира, пошто смо сви ми у Духу Једнога Бога“. Под његовим руководством одржане су консултације са представницима јудаизма 1993. године у Атини и 1998. године у Израелу, а он је учествовао у међурелигијској молитви у Асизију. На позив патријарха Вартоломеја, 2006. године одржана је визита папе Бенедикта XVI у Истамбулу, где су се они заједнички молили у храму св. Ђорђа у Фанару, а потом у римокатоличком сабору Светог духа у Истамбулу. У јуну 2008. године, патријарх Вартоломеј је био у званичној посети Ватикану, а у октобру те исте године молио се заједно са папом у Сикстинској капели током међуконфенсионалног сусрета, сазваног ради борбе против фундаментализма и за религиозну трпељивост. (слика 61) Патријарх Вартоломеј је активно увучен у светску друштвену делатност, наступао је у Европском парламенту, на међународном „Прашком форуму 2000“, награђен је премијом ОУН „Борац за одбрану Планете земље“. Заједно са рабином Артуром Шнајером био је организатор стамбулске „Конференције за мир и толерантност“. Патријарх Вартоломеј је 28 октобра 2009. године посетио синагогу у Парк Исту, у Њујорку.[2] (слика 62) Што се тиче његових тесних веза са америчким руководством, треба подвући да је 1998. године у САД био донесен закон о заштити константинопољског патријарха, што је довело до чврсте подршке последњим америчким и НАТО операцијама у православним државама (Грузија и Украјина) и до низа „обојених револуција“. Управо је овај религиозни делатник данас претендент на то да буде предводник свих православних верника у свету, координирајући и иницирајући дејства Помесних Цркава. Треба рећи да је још константинопољски патријарх Димитрије (1972−1991) себе прогласио „првим међу једнаким у Светој Православној Цркви“, а папу – „првим међу једнаким у читавој Цркви Христовој“, признајући га на тај начин за „старијег брата“.[3] Патријарх Вартоломеј такође активно пројављује претензије на статут главе васељенског Православља, дозвољавајући да себе назове „првопрестолником Православља“ и „духовним вођом триста милиона православних хришћана Синода константинопољског“. При том, он користи ту чињеницу да и Константинопољска Црква има раширену структуру и укључује у себе 234 заграничне епархије са бројем парохијана од око три милиона становника (иако их у самој Турској има око 3 000), што му омогућава да тврди да је основни део његове пастве у расејању по целом свету, у епархијама ван његове канонске територије. Најкрупније епархије налазе се у САД - милион и седамсто педесет хиљада, Канади –двеста тридесет хиљадаа, Аустралији –триста двадесет хиљада, Немачкој –триста педесет хиљада, Великој Британији –двеста хиљада.[4] Идеја „Првопрестолног православља“ се толико озбиљно схвата на Фанару, да је недавно секретар константинопољског патријарха, архимандрит Елфидофорос Ламбиниадис изјавио да „отказ прихватања примата у Православној Цркви, примата који може бити оваплоћен само у првенствујућем – то није ништа друго него јерес“. Како пише протојереј Андреј Новиков „потпуно је очигледно да појмови у речима архимандрита Елфидофороса Ламбриниадиса садрже доктрину источног папизма, који се у мало чему разликује од западног папизма. Треба рећи да је секретар Синода Константинопољске Цркве прешао одређену психолошку границу – он већ није само заштитник „источно-папистичког“ лажног учења, него он директно оптужује оне који се са њим не слажу, да су јеретици“.[5] У суштини, овде се Православљу намеће дубоко стран римокатолички модел црквеног устројства, који може бити унедрен у Цркву само у условима рушења његовог канонско-правног устројства, што Фанар и доказује, заоштравајући раскол између Помесних Православних Цркава и намећући им политику екуменизма. Управо због те идеје је 1996. године створена паралелно са Естонском Православном Црквом Московске патријаршије, Естонска апостолска црква под омофором Константинопоља, иако канонско право не предвиђа паралелне јурисдикције. Овај догађај је једно време изазвао озбиљну кризу у односима између Москве и Константинопоља. Као главно средство за уједињење православља под својом управом, цариградски патријарх разматра припрему Великог свеправославног сабора. Припремни рад за тај сабор почео је још 1960. године на иницијативу познатог екуменисте, митрополита Никодима (Ротова)[6] и од тада се остварује на Свеправославним предсаборским саветовањима (одржана су већ 4 – у Шамбезију 1976, 1992, 1986 и 2009. године) и на Међуправославним припремним комисијама (у Женеви 1971, Шамбезију 1986, 1990, 1993, 1999. и 2009. године). Сами списак питања која је предложио патријарх Вартоломеј, сведочи о томе да сабор треба да носи реформски карактер. Он је призван да разматра следеће теме: 1)Православна дијаспора. Одређење јурисдикције православних заједница, ван националних граница. 2)Процедура признања статуса црквене аутокефалије. 3)Процедура признања црквене аутономије. 4)Диптих. Правила узајамног канонског признавања православних цркава. 5)Успостављање заједничког календара празника. 6)Правила и препреке за вршење Свете Тајне Брака. 7)Питање поста у савременом свету. 8)Веза са другим хришћанским конфесијама. 9)Екуменистички покрет. 10)Допринос православља у учвршћењу хришћанских идеала света, братства и слободе.[7] Потпуно је очигледно да испод плашта саборности, Константинопољ стреми да реализује свој програм деловања, који подразумева два основна правца. Као прво, остварити такву секуларизацију и либерализацију црквеног живота, која ће довессти до рушења канонског устојства Православне Цркве – ради се о учвршћењу екуменизма, увођењу новог календара, другог брака духовенства, скраћења и слабљења постова и друго. Као друго, учврстити своје лидерство у православљу у својству наднационалне структуре, која оваплоћује општецрквено јединство. На том плану се разматрају питања повезана са јурисдикцијом православних организација и статуса аутокефалности, неопходног због достизања прихватљивости таквог модела јерархије Православне Цркве, код кога оштро опада значај њихове националне самосталности, а православне парохије изван националних граница биће уједињене под руководством Фанара. Важно је поменути да многи православни богослови сматрају да припремани „Свети васељенски сабор“ - и јесте тај сами отпаднички „осми сабор“, о коме су упозоравали свети оци, међу којима и Кукша Одески (+1964), који је пророковао: „Наступају последња времена. Ускоро ће се одржати екуменистички сабор под називом „Свети“. Али то ће бити тај „осми сабор“ који ће бити збориште безбожника. На њему ће се све вере сјединити у једну. Затим ће се укинути сви постови, монаштво ће бити уништено у потпуности, епископи ће се женити. У Васељенску цркву ће бити уведен нови календар. Будите опрезни. Трудите се да посећујете Божије храмове, док су они још наши. Ускоро тамо нећете требати ићи, све ће се променити. Само изабрани ће то увидети. Људи ће се упућивати да иду у цркву, али ми тамо не треба да идемо ни у ком случају. Молим вас, стојте у православној вери до краја ваших дана и спасавајте се!“ Делатност патријарха Вартоломеја и нехотице подсећа на програм „Велика вента“ италијанских карбонарија. Иако је реализација последњих омогућена услед присуства у Римокатоличкој цркви пуновласне главе – папе, преко које је и дошло до самоуништења цркве, онда је јасно због чега је антихришћанским снагама толико важно да учврсте идеју „православног папе“ – који је и призван да обезбеди „тријумф револуционарних идеја“. <…> _____________ [1] У Православној Цркви предстојатељи аутокефалних Цркава не потчињавају се једна другој, но међу њима постоји установљен поредак или чин («таксис»), када при заједничком служењу један заузима прво место, други – друго итд. У древној Цркви такво место заузимао је епископ Рима, за њим су следили патријарх Константинопоља, затим други. После раскола 1054 г., када је општење између Рима и Константинопоља било прекинуто, Римска катедра није више прва по чину. [2] http://antimodern.wordpress.com/2010/01/31/bartholomew/ [3]Константинопољ већ сада, кроз уста митрополита Јована Зизиуласа проноси мишљење по коме је првенство части – неканонски појам, и да постоји само првенство реалне власти. [4] http://www.odnarodyna.ru/topics/1/54.html?print [5] Прот. Андреј Новиков. Првенство у Цркви: примат части или примат власти?//Русский Обозреватель. [6] Види опширније: Грачева Т. Када власт није од Бога. Београд, издавач: Света Русија 2010. С.155-166. [7] Види: Nat da Polis. Journey begins toward convening of grand pan-Orthodox synod // AsiaNews. 12.03.2009 // http://www.asianews.it/index.php?l=en&art=14708 Одломак из књиге Олге Четверикове „Издаја у Ватикану“, која је недавно изашла из штампе на српском језику. Књига се може поручити на телефон 069-197-31-78, или путем маила
Ова адреса је заштићена од робота. Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели.
m |