КЛИКА НА ДЕЛУ

Еп. Атанасије: Епископ оприсутњује целу Цркву. Епископу не треба додатак „клира” или „лаика”.* Зато говоримо у јектенијама: За Епископа нашег, за Свештенике, за Ђаконе, за Клир и Народ. А ми убрајамо у клир све што није лаик. Епископ није клир! А и народ је клир. То у преамбули Устава треба обавезно да уђе.

* (Ово је Атанасије буквално схватио, и понашао се као Бог на Косову. Патриотикус)

Еп. Игнатије: Што се тиче Сабора и времена доношења Устава, Устав ће тражити сазивање ванредног Сабора који ће се бавити само тим питањем. Не може Устав бити једна тачка између сто двадесет тачака. Могло би оптимално да се Устав уради до новембра месеца. Макар да се направи нацрт јер треба претпоставити да ће бити дискусије и дотеривања. То би нам добро било због тога што се позитивно законодавство државе мења и да се не нађемо са таквим недоумицама које наш Устав данас оставља, будући да тамо постоје два правна субјекта. Они јесу по неком тумачењу везани за епископа, као што је то приметио господин Аврамовић. 

Не смемо рећи да немамо времена за то! На крају крајева ми и немамо времена јер смо смртни људи. На нама је да урадимо нешто за будуће генерације које долазе и које ће урадити боље. Комисија нека уради, а Сабор ће помоћи.

Еп. Атанасије: Уосталом, то и јесте пракса и светих канона. Сабори су потоњи прегледали, допуњавали и ревидирали каноне у нечему. Интересантно је да ни један претходни канон нису одбацивали него су га само друкчије формулисали. То зато што су за нове прилике прилагођавани. Тако ће бити и то, неће се моћи ни сада један вечни Устав направити и не треба да се прави такав.

Митр. Амфилохије: Само информације ради, у Хрватској је ових дана потписан уговор између државе и цркве. Они су желели да се потпише уговор између Републике Хрватске и СПЦ, а ми смо тражили да се у уговор унесу епархије СПЦ, а у даљем тексту да то може да се зове СПЦ, да би се знало о чему се ту ради. Мислим да је то поучно и за наше прилике. Рецимо, што се тиче признавања епископија, парохија, признало би се стање онакво какво јесте без регистровања. Дакле, епископије су те и те, а епископи су ти који ће известити Министарство вјера које су друге јединице.

Што се тиче оснивања нових еперхија то је надлежност Светог архијерејског сабора, односно парохија у надлежности епископа. Држава једноставно прихвата канонско устројство Цркве као такве и према њој као таквој се односи. Хрвати су то подржали. То је, у суштини, традиција конкордата. То сада није лоше. Они су тражили да дође и Патријарх, јер је то њима сада политички одговара.

Даћемо реч оцу Љубивоју.

Проф. др Љубивоје Стојановић: Заиста, христоцентризам и епископоцентризам је оно што треба да буде, убудуће, начело у исправљању Устава који постоји. У нашем схватању, у животу, имамо чувену изјаву појединих свештеника: „Бог високо – владика далеко”, која показује неспремност. Имамо сада ситуацију да једна београдска црква тужи Црквену општину београдском грађанском суду. То показује да имамо ситуацију „уситњавања” Цркве. Мислим, у том смислу, да би требало да постоји парохија и парохијски савет који би био уместо ЦО. ЦО и њен Управни одбор је сада „савет потрошача”. Парохија се онда претвара у накакав „кориснички сервис”.

Ту постоји још један проблем: питање архијерејских намесника. Колико је то еклисиолошки исправно? Да ли је боље да постоји парохијски савет, епископски савет и да постоје неке службе које ће вршити финансијску контролу. Шта је архијерејски намесник у суштини? Поштар, контролор продаје свећа… Управо у том смислу, кад се буде радио нови Устав, треба водити рачуна о томе како успоставити добар поредак.

Намесништвима је, малтене, испарчана власт и као да намесници дају право владици да влада епархијом, а они владају деловима.

Еп. Атанасије: То је био мој разлог смењивања извесних намесника у Жичкој Епархији. Он је представљао владици слику свештенства, а свештеницима слику владике. Он је био главни посредник. Тако су били монополисали своју улогу, па делом и владичанску.

Еп. Иринеј: Све то зависи од човека.

Проф. др Ненад Милошевић: Надовезујући се на уводно излагање Високопреосвећеног Митрополита, желим да додам да је Комисија за ревизију Устава Српске православне цркве, на чијем челу је у првом сазиву био блаженопочивши Сава, бивши епископ шумадијски, по мом дубоком уверењу, постигла максимум. Пре отпочињања анализе о постојећег Устава, та Комисија се већ се на самом почетку суочила са кључним питањем које се, бар за то време, показало непремостивом баријером за даљи рад: какве промене спровести? Пошто је веома брзо усвојен став да би свака радикална прерада била преурањена и да у обзир могу доћи искључиво неке такозване козметичке интервенције, престао је смисао сваког даљег рада Комисије и Владика Сава је вратио мандат Светом сабору. Морам признати да тада нисам био задовољан оваквим резултатом, што је, наравно, код мене додатно било изазвано бављењем питањима са којима се суочава наша Црква у савременом добу. Међутим, оцењујући тадашњу одлуку из данашње перспективе сматрам да је она била резултат промисла Божијег. Јер да смо у то време приступили радикалнијим интервенцијама, бојим се да бисмо добили један много проблематичнији Устав него што је постојећи. Одлагање тог посла за нека боља времена је, очигледно, била добра одлука.

У међувремену као да су се околности битно измениле. То управо показује и овај наш данашњи скуп, под сводовима ове високошколске установе. Очигледно да је свест о изузетној комплексности проблема устава Цркве као и времена у ком живимо знатно сазрела. Од првобитног става да се реформа може спровести ангажманом неколицине стручњака, ми се данас овде без изузетка саглашавамо у ставу да је неопходно претходно спровести свеобухватна научна, пре свега богословска истраживања оних тема које се тичу самога бића Цркве и њенога живота у овом свету.

Да би се на квалитетан начин приступило изради, или реформи, црквеног Устава не сме се занемарити питање идентитета Цркве. Шта више, богословско поимање идентитета Цркве мора бити главно опредељење у дефинисању структура помесне Цркве и њених служби. Нажалост, дух којим одише наше црквено законодавство довео је у питање идентитет саме Цркве. То, уосталом, срећемо већ у првом члану нашега Устава који СПЦ формулише као једну, недељиву и аутокефалну. Овом одредницом Устав наше Цркве не дефинише једну епархију под једним епископом као потпуну (католичанску) Цркву, већ скуп епархија које су се из разних разлога организовале на једном конкретном простору у оквире једне, тада Краљевине Југославије, или у каснијим не знам каквим све државама.*

*(Милошевић тврди да је једна епархија – пуна Црква! Патриотикус)

Не улазећи овде у детаљнију анализу других места у Уставу која га чине знатно проблематичним, навешћу само два карактеристична става истог првог члана која Цркву опредељују према овом свету, као и према другим помесним Црквама. У ставу један још се каже да „она своје учење јавно исповеда”, из чега се може извести закључак да судбину своје мисије у свету Црква суверено регулише, што би конкретно значило да јавно или тајно исповедање вере зависи од добре воље Цркве. И ту се аутоматски поставља питање: а шта ако дођемо у прилику да морамо поново тајно исповедати своје учење?

У другом ставу истог члана се истиче да „СПЦ одржава догматско и канонско јединство са осталим православним црквама”, што подсећа на државне уставе, где је држава фактор међународног права, и она одржава дипломатске, пријатељске, економске односе са другим државама. Нажалост, то је дефиниција јединства Цркве у Уставу наше Цркве. Дакле, сматрам да се сви овде присутни слажемо у оцени да је постојећи Устав СПЦ превазиђен не само због своје застарелости, због нових околности у којим Црква дејствује, већ превасходно због његове богословске и канонске неутемељености.

Кључни моменат у даљој организацији посла на ревизији Устава, по мени, јесте питање оправданости постојања једног правног акта који се назива „Устав Цркве”. Подсетио бих прво на чињеницу да се Устави цркава, онакви какве их имамо данас, први пут јављају у новијој црквеној историји и то у новоорганизованим такозваним аутокефалним цркавама у 19. веку. Први Устав једне аутокефалне Цркве настао је шездесетих година 19. века у Грчкој. Аутори тог Устава (Статута) су чувени Кореис и Фармакидис, људи просветитељи западне провенијенције, који су имали политички задатак да организују националну Цркву у новонасталој Грчкој етничкој држави, као и да њено устројство и законодавство у потпуности прилагоде потребама те новонастале државе. Они су тада начинили један Устав по узору на протестантске црквене Уставе који су у потпуности били прилагођени односима конкретне покрајинске цркве са државом на чијим просторима је она деловала. Тако је и Устав наше помесне Цркве настао као последица црквеног „ослободилачког покрета” у 20. веку, и то по истим принципима као и Статут Јеладске Цркве. Међутим, пре појаве тих савремених правних аката цркве су се руководиле светим канонима и локалним обичајима који су имали снагу канона. Такозване древне патријаршије (Константинопољ, Александрија, Антиохија и Јерусалим) до данас не поседују Уставе или Статуте, већ свој живот, поред свештених канона, регулишу и разним правилницима у оним питањима који нису регулисани самим канонима. Овакво решење ми се чини примернијим црквеној традицији, те би се овим питањем требало озбиљније позабавити.

Друго што се мора унапред дефинисати јесте однос Цркве према држави у којој она делује, али сада више не само на овим просторима данашње заједничке државе Србије и Црне Горе, већ и на просторима наше дијаспоре која после распада Југославије има сасвим други третман. На то је већ владика Иринеј упозорио наглашавајући да наше виђење односа цркве и државе није исто са оним које је на пример у Немачкој или Аустралији где наша Црква делује. Питање је: какав треба да буде однос наше Цркве према овој нашој Држави и шта ми као црква очекујемо од државе са друге стране, и следствено томе према другим државама где делује наша Црква? То је, несумњиво, проблем који не може бити квалитетно решен уколико богословско поимање идентитета Цркве не буде доминантно у процесу регулисања овог питања. Ми врло често у свакодневном животу занемарујемо чињеницу да је Црква у овом свету „парикуса” – она која странствује, и да само на таквим принципима можемо обликовати своје понашање према друштву и држави. У пракси је то давно заборављено и од тих принципа смо се давно удаљили.

Са друге стране, морамо имати у виду однос наше Цркве са другим помесним Црквама. Дакле, неопходно је допринети да се међусобни односи Цркава не своде само на „одржавање” догматског и канонског јединства, пошто није јасно шта то у пракси значи. Јер, ако инсистирамо на одржавању канонског јединства, а овде истовремено инсистирамо на измени Устава и на прилагођавању канона нашим локалним потребама, бојим се да идемо у правцу све већег удаљавања од тог канонског јединства са осталим помесним Црквама.

Даље, морамо имати у виду стања која су наступила у помесним црквама после њиховог аутокефалног организовања и деловања унутар етничких држава са којима су се ове цркве готово иденти-фиковале. Распадом Отоманског царства формиране су националне државе у којима су се стварале аутокефалије националних цркава. Ове националне цркве су временом све више имале потребу да се прилагођавају потребама нације, односно друштва у ком су се развијале.

Дакле, чини ми се да су то неки проблеми са којима морамо унапред да се суочимо како бисмо могли приступити некој квалитетнијој реформи самога Устава. За једно такво суочавање морали бисмо да уприличимо једну ширу расправу по свим овим питањима и чини ми се да је добар моменат да се на свеправославном нивоу покрене једна таква расправа. Тим пре што у овом тренутку готово све Цркве раде на ревизији својих устава, односно уставних повеља, статута, или како се све не називају ти правни акти.

Предложио бих да већ одавде кренемо са том идејом и да организујемо један научни симпосион, где бисмо расправљали о свим кључним богословским питањима. Можда би наше интересовање за ову проблематику, као и ангажовање других православних богослова, допринело да одговорни и надлежни размотре могућност једног заједничког, свеправославног приступа овим проблемима.

У прилог овоме истакао бих да сам имао прилику да ишчитавам акте предсаборских комисија које су расправљале о темама предло-женим за дневни ред будућег Великог свеправославног сабора. Чини ми се да су те теме, у односу на ову проблематику, сасвим споредне, ако не и непримерене једном сабору који претендује на тај ниво. Питање црквеног законодавства је једно од кључних проблема у животу Цркве данашњег времена. Православна Црква се по први пут налази на једном раскршћу са које тешко да може изаћи свака црква појединачно. Без једне заједничке стратегије и без поновног преиспитивања и вредновања светих канона и еклисиологије уопште, помесне, или популарно назване аутокефалне, цркве се у свом организационом, и не само том домену излажу неизбежној „протенстатизацији” .

Человођа новотарско-циркузантског покрета у СПЦ, Атанасије Јефтић, о Амфилохију Радовићу:

Митр. Амфилохије: Ми не можемо извршити промену Устава без сагледавања те проблематике на свеправославном нивоу. Можда бисмо могли да иницирамо један такав научни скуп.

Ових дана је био код нас владика Емануил који је представник Цариградске патријаршије при Европској Унији. Било је речи о томе да ли би требало и друге помесне цркве да имају своје представнике, јер данас се одлучује о судбини света у Вашингтону и Бриселу тако да то не можемо игнорисати. Некадје то био Константинопољ, некад је био Стари Рим, данас се померило тежиште и Црква мора бити свесна те чињенице.

Он мени каже да Московска патријаршија већ има своју канцеларију, да има Атинска архиепископија своју канцеларију. И једна и друга и трећа канцеларија иду паралелно, као да су три свијета. Замислите да дођу још једно петнаест таквих! Тада ће се православна Црква наћи у једном веома деликатном положају. Јер, каже нама Венингер који је у Продијевом Савету задужен за питања цркава и верских заједница у Европи, да Римокатоличка црква има свога представника али то што он говори то заступа римокатолицизам у свету. Протестанти имају свог јединственог представника. Једино Православна Црква није  у  стању да артикулише један заједнички глас и  наступ,  што је катастрофално. То је последица једним добрим дијелом као и овога што је Ненад говорио, да су се формирале аутокефалне цркве. Треба добро промислити да ли „пије воду” тај назив „аутокефалне”, еклисиолошки посматрано. Нарочито, аутоке-фалне у смислу националних цркава које су настале у времену формирања националних држава. Последица тога данас је очевидна. На том принципу, једна црква – једна држава – једна нација, ми имамо сада лажне нације и нове државе. То је сада велики проблем који се сад ствара у Украјини, који не знамо како ће бити превазиђен, створио се већ раније у Македонији и данас смо ми у једном ћорсокаку због тога што су наши епископи који су тамо толико затровани својим псеудонационализмом да не могу да схвате суштину шта је Црква. Додуше, сем овог једног човека кога је Бог просто просветлио да схвати тај ћорсокак. Такве су појаве и у Црној Гори.

Дакле, морало би се то питање савременог цркваног законодавства поставити на свеправославном нивоу.

Еп. Атанасије: Ја бих рекао нешто на ово што је Ненад говорио. Устав је нужно зло, неизбежна, присутна стварност, датост. *

*(Зато га се “синодалци” и не држе. Патриотикус)

Не можемо га сад ликвидирати. С друге стране, биће Цркве, живот Цркве, Дух Свети у Цркви је данас присутан и може Црква да доноси законе, каноне и није се престало са тим. Само, не треба имати претензије. Она може и данас да изражава и доноси своје канонске одредбе и у том смислу даје ново законодавство. Али, не треба да има претензије као што ни канони ни Васељенски сабори никад нису имали претензије да праве систем, да све реше. Једноставно, решавала је проблеме , како су они настајали. Није добро да мислимо, то и Фидас каже, да ћемо ми  једним Уставом направити „Соdex juris canonici” да он решава све проблеме, као код Латина. Код њих су канони, наравно, пречишћавани, избацивани, и то ће бити сваки нови пут код њих. Тиме су они дезавуисали, избацивали неке каноне, па су онда и Свеце из календара „пречишћавали”.

Једноставно, ми живимо са овим Светим Предањем, које је у Православљу канонско наслеђе. Тако и ново доношење Устава неће бити савршено, и не треба да буде такво да све решава. Имамо моментално тај озбиљан проблем односа са државама. На нама је да се потрудимо да то темељно проучимо и темељно изложимо сведочење из унутрашњег бића Цркве и живота, и из њеног искуства о томе шта је Црква, шта је њен идентитет, шта је њена мисија, њена служба, њена Литургија у овом свету. То ће бити сврха тога Устава, односно да Устав буде у исто време и један мисионарски акт који ће се одзивати на проблеме које нам намеће време. Биће нам тешко да избегнемо, не можемо их потпуно избећи, али можда да умањимо, те правне оквире у које нас ставља као у зупчанике, овај уско, национално схватан појам Цркве. Зато и Устав СПЦ треба и са те стране пречистити. Православна Црква није национална, још мање нацио-налистичка (како изгледа почиње да се понаша данас Румунска Црква).

Еп. Иринеј: Кад је Илијеску био у посети код Патријарха једина тема разговора му је била како да изврши притисак да ми пристанемо да у Вршцу паралелно резидира румунски епископ. Патријарх му је на мудар начин одговорио да је одредио комисију за то…

Еп. Атанасије: Да завршим: Не бисмо смели да пре битке положимо оружје. Да идемо са скромним и смиреним сазнањем: да ми не можемо све ту да решимо. Проблем представља Дијаспора и она ће то бити дуго док се не реши свеправославно њено питање. Незбежно ће се створити Цркве тих земаља: Француске, Енглеске, Америке, и да ми ту нећемо моћи одржавтаи, да не кажем грубо, „колонијални” однос. Једног дана биће Америчка Православна Црква. Владика Николај је говорио 1952. године: да је наше да то одложимо што дуже и да се спремамо да што динамичкије уђемо у ту заједничку Америчку Православну Цркву. А да ће бити једна Црква и у Америци – то је будућност Православља на том континенту.*

*(Откуд? Како? Зашто? Ко ће јој бити поглавар? Неки фанариот? Патриотикус)

Што се тиче језика и нације за то нека се и они боре тамо. Не можемо им ми одавде туторити све време. Заиста је потребно да радимо оно што раде Руси и Грци, тј. уграђују у свој народ свој језик и културу и оживљавају те своје корене. Али, независно од Дијаспоре, морали бисмо, макар привремено, нешто сами урадити, а да после даље радимо један темељнији Устав.

Митр. Амфилохије: Римокатоличка црква је допунила свој „Соdex juris canonici” за латинске цркве посебно, а недавно је урађен Соdex juris canonici за орјенталне цркве. То је чак преведено на хрватски језик за унијатске цркве. Ја тај текст имам, али нисам стигао све то да прегледам. Читајући предговоре видео сам да су испоштовали канонско право Источне цркве, како тамо кажу, ал’ су онда прилагодили устројство Римокатоличке цркве, и у исто време, савременим потребама тих њихових унијатских заједница.

Проф. др Ненад Милошевић: Хтео бих да поновим да такозване древне патријаршије до дана данашњег немају своје уставе. Оне своју правну проблематику регулишу Правилницима о избору патријарха, о раду Синода, итд. али немају један правни акт попут Устава: Оне се држе начела које ми јесмо наследили добијајући „аутокефалност”, али га се, нажалост, нисмо придржавали. Неприхватајући претходно кодификовани канонски зборник, а то је, одлуком помесног сабора у Цариграду „Пидалион” Никодима и Агапија, којег неки православни богослови можда с паравом називају „Православни Соdex juris canonici”, определили смо се за протестантску варијанту црквеног законодавства.

Еп. Атанасије: Понављам, да ни Законоправило ни Пидалион, ни Крмчија, ни наш нови Устав нису и не смеју да буду завршна реч. Канонско предање остаје стално отворено, важеће сво у целости. Латини Соdex juris canonici стално чисте, преуређују, а што ми Православни не радимо. Ниједан потоњи Сабор није чистио и избацивао канонске одлуке претходних Сабора, сем ако се појаве неки фалсификати. Остало је све стајало на свом месту, до данас.

Проф. др Ненад Милошевић: Зато би, сматрам, било сврсисходно да се размишља у једном таквом правцу да се изради један правни акт који може да се зове „устав”, јер то је овде постала традиција, а који би представљао једно опште начело, а сва питања би се регулисала релевантним уредбама.

Еп. Атанасије: Рецимо, Пословник Архијерејског Сабора је један акт сувише сужавајући, везујући руке и ноге, а Предање је таква ширина. Не интересује ме шта каже Пословник, зато што живимо Предањем и наша Црква још увек живи Светим Предањем.*

*(Да ли наши епископи ово сматрају нормалним? Патриотикус)

Проф. др Ненад Милошевић: Нисмо овде поменули брачна правила наше Цркве која су у целости својој негирање божанског и канонског права. А она се итекако примењују, када је у питању други брак, мешовитибрак итд.

Еп. Иринеј: Мислим да је ово свакако, ако је први у низу разговора у ужем и ширем смислу, да је заиста вредело заборавити умор и нервозу и запуцати из „Српске Атине” овамо у престони Београд. Апсолутно подржавам идеју да ову проблематику треба разматрати богословски и што шире у односу на друге теологе из читавог православног света и да не смемо стати само на козметичким дотеривањима садашњега Устава. То је, можда, нешто што је најхитније довести у неки ред за идући Сабор, али треба без журбе стварати један такав документ, апсолутно сам уверен, током више година. Такође, делим утисак да то не треба да буде неки исцрпљујући, како је то отац Радован Биговић рекао, криптототалитарни покушај да се опише, да се укроти и сажме и сабије у то сав живот Цркве. Таква идеја је прилично немогућа и у обичној ванцрквеној реалности палога света, а камоли у Цркви..

С друге стране, ни живот Цркве не би смео да буде схваћен као нека богодана анархија. Он то није био никада и не може да буде. Зато је потребно да постоје канонски оквири и у Уставу, или у неком сличном документу. Можда бисмо требали размислити ако можемо да избегнемо да нас сувише асоцира на те врхунске правне акте или основне правне акте савремених држава, уколико такве још постоје. Овде је потпуно јасна та рђава копија на нашу штету, где је аутокефална црква схваћена као нека суверена јединица у неком односу са другим таквим сувереним јединицама и онда свака од њих може да има свој устав. У том смислу, ја мислим да и у светлу целине канонског и еклисиолошког предања и у смислу потребе флекси-билности и каноничности, а да притом не дозволимо анархију, што је велика опасност кад је у питању живот, да бисмо могли наћи неко решење да постоје неке најопштије одредбе као што је, уосталом, и у овим другим уставима, из којих после извиру конкретни правни акти на разним нивоима итд.

Не бих понављао или варирао оно што је већ речено. Кренуо бих са једном конкретном темом. У вези са Дијаспором, драго ми је што је то рекао владика Атанасије јер то смо владика Игнатије и ја рекли у своје време јавно и зато смо били годинама бездушно и често на антихришћански начин прозивани, на један идеолошко-агитпроповски(?!) начин. У тој хајци на нас двојицу учествовали су поред разних самозванаца из тзв. псеудотеолошких кругова, на жалост и један број наше браће епископа. Не треба да мислимо да свако самим тим што је епископ, разуме довољно теологију или да је богзна како веран сведок канонског предања Цркве!*

*(Наравно, само Иринеј и компанија, а не и остали епископи знају шта је теологија. Патриотикус)

 Еп. бачки Иринеј пали свеће у београдској синагоги поводом јеврејског празника Хануке, 9. децембра 2010, за које дело канони Православне Цркве предвиђају:

Канон 65. Светих Апостола гласи: „Ко се моли са Жидовима да се одлучи“.

Канон 70. Светих Апостола гласи: „Ако који епископ, или презвитер, или ђакон, или свако лице свештеничког реда пости са Жидовима, или празнује са њима, или прима од њих на дан њиховог празника честицу опреснака или нешто слично чини – да се извргне, а мирјанин да се одлучи“.

Канон 71. Светих Апостола гласи: „Ако који Хришћанин донесе уље у жидовско збориште, или у храм јеретички или погански, на празник њихов, или кандило, или свећу ужеже – да се одлучи“. (Горе наведене свештене каноне в. у М. Петровић, Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, манастир Жича 2004, стр. 148; 150).

______________________________

У сваком случају било је разних глупих инсинуација да смо ми у Шамбезију, Женеви продали део наше цркве, препустили да то преотму Грци итд. Слична је та тематика са наводним увођењем грчких обичаја у цркву.  Ти исти не знају да смо ми, ти инкрими-нисани, ти оптужени у које са поносом убрајам себе, више тих погрешака и наноса очистили из богослужења него они који нас за то критикују који се баш држе онога што је најгоре у новогрчком наносу, а тога нису свесни.

Дакле, мислим да треба да пођемо од појма и некаквог одређења аутокефалије. С тим у вези и назива помесних цркава и назива епархије која је, уствари, једина права помесна црква. Све ово друго је неки други слој који може ту хармонично да се надограђује, али ако угрожава епархију као Цркву у једном месту, у једном времену – постаје опасно. У том смислу данас са жаљењем можемо констатовати да систем аутокефалије који је био замишљен да буде гарант и ослонац црквеног јединства, данас је постао главни камен спотицања и главни извор свих могућих раскола и нејединства. Зато што је у тај појам, као нека битна нота, нека одлика или неко битно својство, канонско или не знам какво, унето сувише овоземаљског, политичког, сувише људског и наравно националног, државног и томе сличног. Тако да се данас сви расколи темеље на томе захтеву за тако схваћеном аутокефалијом. Из разговора са нашим „Скопљанцима”, да сад оставимо по страни колико су они Македонци, шта уопште значи „Македонци” и из разговора са неким другим, потпуно је јасно да је у свести тих људи овај елеменат нецрквени и ванцрквени успео да потпуно истисне елементарну еклисиолошку самосвест. Тако да као нормално стање они прихватају улогу Цркве као једног беочуга у ланцу државно-националне квази-идеологије. И оправдање свог постојања виде у томе. То иде до те мере да споразум или нацрт споразума, постигнут у Нишу уз заиста свесрдну подршку и галантно разумевање свих помесних цркава где се њима, после страшних канонских злочина које су вршили деценијама против Цркве и њеног јединства, не само даје опроштај, него и могућност да онога часа уђу потпуно несметано у живот Саборне, Католичанске Цркве у свету, потпуно равноправно без икаквих последица са апсолутним поштовањем њихове унутрашње црквене слободе. Између њиховог статуса и неке реалне црквене аутокефалије садржајно нема разлике. Има само зато што њима та аутокефалија треба као идеолшка одредница у процесу стварања и утврђивању македонске нације и државе. А ми се као Црква не бавимо таквим пословима. То је издајство нашег послања. Ми се чак не бавимо ни српском националном црквом. Ми смо је створили као Црква спонтано, изнутра на овај начин, преображајни, препорођајни, што је владика Атанасије говорио, оцрквењење нашег народа и његовим суштинским поистовећивањем са живим Предањем наше Цркве. Никада наша црква није била у некој, да тако кажемо, свесно изабраној улози елемента националне идеологије српскога народа. Она је била његово надахнуће, јесте и данас, биће и убудуће упркос овом арлаукању свих антисрба који су биолошки Срби, а највећи су нам непријатељи под овим небом. Моје лично уверење је да на нашу жалост и срамоту нико нам није већи непријатељ од једног дела биолошких Срба и да могу, немилосрдно би нас стрељали као што су то чинили 1945. године пре успостављања било каквог правног поретка.

Зато, пошто су и мени успели да прилепе етикету националисте, ухватили су се за једну моју реченицу у којој браним цркву у којој сам на челу од њихових хула. Ја уопште нисам њих оцењивао на овој политичко-националној равни, где бих такође као грађанин имао штошта да кажем. У том смислу, нема опасности, поготово у овом кругу и под овим кровом, али ни шире, да ће ово бити схваћено као анационално. Ово што је владика Атанасије рекао како су владику Игнатија и мене блатили многи као анационалне и не знам шта, добро да је то владика Атанасије рекао у једној даљој перспективи, сотирио-лошкој и еклисиолошкој. А то нас двојица никад нисмо рекли, а ипак смо били проглашени онаквим какви нисмо.

Хоћу да кажем да у свету свођења аутокефалије на црквени поредак који није у служби ни државе ни нације ни идеологије ни било каве овоземаљске стварости, ми ћемо моћи много боље да организујемо живот Цркве у свету и да имамо помесну цркву у њеној неокрњеној пуноћи, мислим на епископију, а и помесну цркву у овом новијем канонском смислу као збир неких епископија које сачињавају једну целину са првим јерархом једне шире или уже области, што данас условно називамо аутокефалном црквом. Дакле, тај појам аутокефалије морамо богословски и канонски очистити, поново га „крстити”, препородити и онда на новим односима поставити односе међу помесним црквама. Онда ћемо моћи да се бранимо заиста успешно од овог безумља које себи данас Румунска црква дозвољава, не само на нашу штету. Тако се понашају и према другим помесним црквама, цркви у Албанији, цркви грчких земаља итд.

Оно на чему бих сада хтео да инсистирам је да у светлу те потребе преиспитамо назив цркве. Не треба вас уверавати да органски однос између цркве и нашег народа прихватам сам, колико могу доприносим му. Али постоји један проблем. Наиме, „Томос” колико сам ја сазнао, а мислим да сам највише сазнао од Ненада, је био томос о аутокефалији цркве у Краљевини СХС……

У погледу Томоса ми нисмо ни имали право да такав назив себи дајемо. Томос одрећује неке битне ствари у погледу аутокефалије. Морамо бити поштени и напоравити разлику између ових новијих аутокефалија са свим овим њиховим садржајима које су одлике једне помесне цркве, Цариградске цркве, да неким деловима своје јурисдикције признају тај самостални статус и аутокефалије у неком смислу оних древних цркава које су тај статус добиле на Васељенским саборима. То не значи да у пракси нисмо мање самостални у односу на њих, нити нам то неко оспорава, али, ипак, нека разлика ту постоји. Наиме, наш статус још подлеже провери Васељенских сабора а њихов не подлеже. У том смислу има неке разлике.*

*(Цариград не долази у питање, а СПЦ иде “на проверу”! Патриотикус)

Затим,. видимо да и новије цркве, цркве у руским земљама, ипак, најчешће и најрадије говоре о својој аутокефалној цркви на основу њене прве катедре – Московске патријаршије. Руска православна црква је такође термин који постоји у званичним документима али више као колоквијални, а не као службени назив. Сад је готово изједначен, паралелно се служећи.

У овим древним црквама немате нигде националних предзнака у називи цркве. Имате топографски, географски термин – област. У словенским језицима постоји проблем што није лако схватити то што имамо много придева у употреби. Међутим, понекад су ти наши придеви јадни јер не знате да ли је изведен из овог или оног корена и на шта се, уствари, односи. Нпр. кад чујете о српско – црногорским односима – коса нам се на глави диже! Могло би се говорити о односима Србије и Црне Горе или о србијанско – црногорским односима. Кад кажете: „српско-црногорски”, односи ви сте признали унапред да су то две хетерогене величине, потпуно самосталне. Признали сте црногорску вештачку националиост итд.

Тако и овде кад ви кажете: „Српска црква.” Шта је то? Да ли је то црква српских земаља или других крајева у којима има Срба? Да ли су њени верници увек само Срби? Дакле, постоји један проблем историјски наслеђен. У ранијим временима нисмо имали таквих одредница. Имали смо Православну цркву у Краљевини Србији, Православну цркву у Кнежевини и Краљевини Црној Гори.

Наша Карловачка митрополија, како је данас зовемо, је била једина црква која је називана црквом Србије јер смо ми били и пре званичног проглашења Војводине, сматрани српском облашћу северно од Саве и Дунава и у оном тротомном зборнику преписке Цариградске патријаршије од 15-20. века, ,Великанис” набрајају се цркве и документа, с којима се врши преписка. На нашем простору су Архиепископија охридска, Архиепископија пећка и Црква Србије, а по тим се подразумева Карловачка митрополија. Та одредница „српске земље” наглашена је и оправдана касније у Аустроугарској јер је заиста верно одражавала слику на терену. Она је после пренета на целину, тридесетих година и то у једној мало чудној форми – „Српска православна црква”, што наравно као колоквијални термин мислим да није проблематичан за нас данас, али ствара одређене проблеме. Нас неправедно оптужују сви они расколници, скопљански и други, да ми не допуштамо њима оно што сами себи допуштамо, тј. црквени национализам, иако то дефакто није истина.

Зато постављам као проблем: да ли би било умесно покушати да се на самом почетку тог Устава или неког сличног правог акта, на сасвим нов начин, што је Ненад већ указао, постави питање односа помесних православних цркава, појма аутокефалије итд? Јер помесни сабори се данас и даље могу сазивати независно од тих, тобоже, суверених аутокефалних граница и у кризним случајевима се то тако и ради. Последњи пут било је то у Софији са њиховим расколом, на Кипру нешто пре тога, принципијелно може да буде у свако доба и на сваком месту.

У вези са тим је и питање назива наших епископија где смо ми најчешће, или врло често, избрисали име града који је седиште епископа и оставили само име географске области. Код мене је, срећом, могуће и једно и друго тумачење. „Бачки” је и по Бачу, а не само по Бачкој области. Моји претходници су били сегедински, па тек онда бачки, касније новосадски и бачки. У званичној титули, интерној, код нас се увек говори „новосадски, сегедински, бачки, сомборски…”

Мислим да је то доста важно и неформално питање. Ту је и питање титула епископа. Код нас је ово данашње стање одраз стања Краљевине СХС где се подразумевала црква која покрива ту територију, тј. коју покрива та држава и њени најбитнији градови.

Еп. Атанасије: Морамо један велики грех да исправимо: Нивели-сање тих епископија није смело да се уради. Нпр. Хумска Епископија је била трећа или четврта у Српској Архиепископији и Патријаршији, али не може бити деветнаеста.

Еп. Иринеј: Сигурно. Они су у то време кренули од политичког стања у том тренутку. Потпуно су дезавуисали историју Цркве и њену традицију. Онда су казали да су главни: Загреб, Љубљана, Сарајево итд, да ће они бити митрополити, ови други су епископи и тачка. То је данас потпуно превазиђено и постоји овај историјски моменат.

Друго, укидање титуле архиепископа, старије и важније него што је титула митрополита. Шта значи титула митрополита? „Отис епархиас протос епископос” – први епископ једне провинције. Митрополит је опет народски термин који је ушетао у званичну терминологију. Скраћено су говорили „митрополити”, тј. епископ метрополе једне провинције.

Срамота је наша да римокатолици данас у овој ствари су доследнији нашем канонском принципу него ми. Код њих немате ни једне епархије без имена града и кад је неко митрополит обавезно му се претходно наводи да је архиепископ тога и тога града, а митроплит је на неке околне епархије. Није сваки архиепископ митрополит, али сваки митрополит јесте архиепископ. То је било и код нас раније: архиепископ сарајевски и митрополит дабро-босански, затим, архиепископ цетињски и митрополит Црне Горе и Брда. Је л’ тако било?*

*(Одавде је Амфилохије решио да буде архиепископ! Патриотикус)

Митр. Амфилохије: Можда треба још једна титула?

Еп. Иринеј: Треба. Нико се не бори за твоје титуле кол’ко ја! Молим да се нагласи, у шали, да једини који у званичној кореспо-денцији му признаје титулу егзарха, против које је гласао, то сам ја. Од кад је изгласана ја је у сваком акту пишем.

Опростите што сам овако несувисло ову тему покренуо, али мислим да није без значаја и да треба да нађемо начина да будемо верни канонском предању и да онемогућимо разним патолошким, расколничким покретима да нам приписују оно што ми нисмо.

Ми се у дијалогу са „Скопљанцима” нисмо никад руководили етнофилетизмом, а он је битна одредница читавог њиховог раскола. А ми то нисмо чинили. Интересантно, сад они сами једне друге оптужују ко је крипто-Србин а ко није. Кад је Тимотеј давао неке изјаве, овај други му каже: „Шта се ти јављаш?! Ти си Србин.”

Ми смо им рекли поштено и братски да могу да буду шта год им је воља и да их нико не тера да буду Срби и да им то ми нисмо никада рекли. Не могу они на основу тога што сада тврде да су ово или оно, да ће сада мењати вековни канонски поредак Цркве. То не можемо ни ми, не могу ни они, нити било ко јер се ради о Цркви као тајни спасења.

Еп. Атанасије: Задужите неког да прикупља ове Уставе.

Проф. др Ненад Милошевић: Са тим уставима се нећемо усрећити, верујте. Јер исти они одустају од њих. Све је то исти принцип.

Еп. Игнатије: Дозволите ми да кажем. Како ствари сада стоје у православљу, ми не можемо постићи консензус ни по ком питању, а поготово не по овом. Али ако имамо потребе да реформишемо свој Устав то можемо да урадимо. Ако мислимо да нема потребе и то може да буде и док се сви не сложе ту ја немам ништа против. Али, бојим се да и овај благослов Божији, јер многи ће гледати после у нас без обзира како то буде. Ако будемо урадили то ће бити велики подстрек. Не знам, то је ваша ствар.

Митр. Амфилохије: Надамо се да ће владика Игнатије помоћи у раду.

Еп. Игнатије: Ја ћу врло радо да помогнем. Ако би се наш Синод обраћао службено другим црквама у вези са променом Устава та акција би била осуђена на пропаст, како Владика каже. Ја мислим да је идеја била, ако сам ја добро разумео, да ми своја размишљања обогатимо духовним доприносом многих важних православних теолога данашњице, у великој мери и наших учитеља у богословљу. Рецимо, сазовемо један симпозијум без ове званичне ноте. Рецимо, позвати митроплита пергамског, игумана Георгија Капсаниса који се бавио црквеним правом и предавао га, без обзира на тај проблем што светогорци себи дозвољавају да себе уздижу на неку супер-еклисијалну, супер-епиоскопалну димензију коју им нико није дао.* Понекад се и то дешава и што није канонски исправно. Али има тамо људи као што је иверски игуман, па и други људи могу бити од користи.

*(Сметају му “надепископални” Светогорци! Патриотикус)

Еп. Атанасије: Ту је и Пантелејмон Родопулос у Солуну.

Еп. Иринеј: Онда, професор Фидас, па да видимо из Руске цркве, из других цркава, значи, неколико људи. Не сувише гломазан скуп јер то постане уобичајена конференција где свако прича своју причу, после се то објави у књизи и ништа. Него да буде заиста једна жива консултација, живо саветовање, братско. Исто ово што сад радимо само у једном ширем обиму, бар да превазиђемо те локалне оквире. Мислим да у том смислу није то лоше.

Проф. др Ненад Милошевић: Дозволите ми једно мало појашњење. Признајем, често сам нејасан у излагању својих мисли. Нисам предложио да се ревизија нашег Устава врши на васељенском нивоу и да у томе учествују остале помесне цркве. Ја сам говорио о проблемима који оптерећују нашу стварност, а који су, мање – више, истоветни са проблемима других Цркава. О тим проблемима, дефинитивно, треба разговарати са осталима и не решавати их сепаратно. Не можемо ми као Српска Црква решавати проблем дијаспоре, нити можемо у свом Уставу донети једно добро решење наше дијаспоре. То није само наш проблем. Нити је однос са осталим помесним црквама или пак однос са државом, односно, државама само наш проблем. Ми ћемо се сутра наћи у Европској Заједници.* Тамо већ постоји канцеларија Васељенске патријаршије, постоји канцеларија Руске патријаршије. Већ имамо појаву да и Цркве између себе комуницирају преко некаквих канцеларија. У Атини постоји канцеларија Цариградске патријаршије, Јеладска Црква ће вероватно да отвори канцеларију у Цариграду. То све више добија нека политичко-дипломатска обележја.

Ја сам, дакле, предложио тај богословски симпосион који би, окупио најеминентније стручњаке за ову област, и тако дао свој допринос у решавању наших проблема. А истовремено можемо до следећег сабора да радимо на неким козметичким изменама Устава.

*(Зна човек за кога ради! Патриотикус)

Еп. Иринеј: Можда је боље да се Комисија сада задовољи неким најнужнијим интервенцијама, а да се онда постепено и систематски изврши ревизија Устава и да се он што више доведе у склад са канонским предањем.

Еп. Атанасије: Само да обавестим да је у току слагања пречишћен и прерађен Милашев зборник ,Правила Православне Цркве”. Прочишћавања нису извршена у самом тумачењу, већ је језик прилагођен данашњем.

Митр. Амфилохије: Дакле, да закључимо: треба прикупити све постојеће уставе, односно, статуте помесних цркава и архиепископија у Дијаспори на једно место. Мораћемо наћи једну канцеларију у Патријаршији која би била управо за то.

Чини ми се да смо дошли до закључка да је потребно организовање једног научног скупа о проблематици савременог црквеног законодавства. Мислим да би то наш факултет могао, господине Декане, да преузме на себе. О томе ћемо сами да се договоримо на следећој седници, да позовемо људе, са благословом Св. Синода, који се баве канонским правом.

Што се тиче питања измјена: двоумљење козметичке промјене или дубински захват. Ја мислим да те промене, нужне, најнужније, ради Св. архијерејски сабор на предлог Синода када се појави таква нека потреба. Улога ове комисије не би требало да буде то. Ми морамо да донесемо одлуку да урадимо један озбиљан посао, истинске измјене и допуне Устава наше цркве. То не може бити урађено за овај Сабор, не може, ја вјерујем, ни за следећи Сабор. Можемо оквирно рећи да ће то бити за 2-3 године, па онда како се буде то организовало. Мислим да је то једино истинско решење. Свака „козметика” ништа у суштини не решава, а овај научни скуп ће нам бити од велике помоћи, управо, да сагледамо питања измјене нашег Устава у једном свеправославном свијетлу и контексту.

Захваљујем свима који су овдје присутни, још су укључени проф. Крстић и проф. Шијаковић. Владици Игнатију ћемо оставити да у Уставу напише еклисиолошку преамбулу.

Проф. др Ненад Милошевић: Добро би било да Свети архијерски сабор и Синод, такође, има једноставно тим стручних консултаната који ће да помажу у решавању појединих проблема. Немојте ми замерити, али и сам Архијерејски сабор иако има врхунске теологе, ипак по утврђеном правилу одлуке доноси гласањем, прегласавањем и на који све начин не, те је стога потребно постојање неког консулта-тивног тела. На Васељенским саборима су, уосталом, постојали људи које су епископи водили са собом као саветнике.

Еп. Атанасије: Говориш као професор са катедре. Ту делује и Дух Свети без обзира на све свађе. Сукоби су исто у склопу Духа Светога.*

*(Свађалица у “Духу Светом”! О, tempora! O, mores! Патриотикус)

Митр. Амфилохије: Захваљујем и позивам вас да останете на промоцији господина Фотија Манијадиса у магистра богословских наука.

Наставиће се...

Фељтон "Докази новотарске завере против СПЦ":

-  Фељтон (1)

- Фељтон (2)

- Фељтон (3)

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.

Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!