Све је мање љубави у мојој земљи

значи – у њој зри васионска хладноћа – светска злоба… 

Станислав Кунајев

Читава руска и светска јавност (наравно – либерална, јер је у руским масмедијима постало нормално да се било која друга и не примећује да постоји) се као по команди забринула за судбину три богохулнице које су као вештице скакале испред олтара у храму Христа Спаситеља и певале простачке стихове. Запад се узбуркао! Amnesty International јавља да су три ухапшене чланице групе Pussy Riot „заточенице савести“, у Сједињеним Државама одмах прикупљају помоћ за адвокате „мученицама Путиновог режима“, а ВВС подвлачи да суђење Pussy Riot тече по сценарију вођења ЈУКОС-а“, и по западном свету се шири серија акција за заштиту „жртвама диктатуре“…

Гласна, режирана прилично добро представа, иде узлазном линијом, постаје све важнија тема у новостима, све је присутнија на сајтовима, о њој се дикутује у блоговима. Одвратно иживљавање пред светињом понекад се приказује као…уметнички догађај. Масмедији су гомили бацили нову „коску“ - битну реч: „панк-молитва“ као неки специфични жанр који јесте предвиђен да се врши под сводовима светог храма. „У њему постоје све особине уметности“, инсистира на „естетској“ компоненти наступа панк-групе популарни интернет-журнал „Look at me“. „Уметност припада народу! Слобода за Pussy Riot“ 'одзвања са „Ехо Москве“. И мало ће бити оних који ће да се замисле: каква је то уметност када изгледа гадно и садржина јој је прљава!?

А шта о томе кажу „заслужни уметници руске културе“? Па ево: сајт већ поменутог „Еха Москве“ штампа „Изјаву уметника и културних радника Руске Федерације“: „Ми, долепотписани… сматрамо да поступање Pussy Riot не представља кривични преступ… сигурни смо да је неопходно да се из затвора ослободе Надежда Толоконикова, Марија Аљохина и Јекатрина Самуцевич, а да се поступак против њих обустави“. „Долепотписани“ - више од сто људи – особе, што се каже, које вам леже на срцу: Михаил Жвањецки, Марк Захаров, Андреј Макаревич, Фјодор Бондарчук, Вероника Дољина, Виктор Шендерович, Љев Рубинштејн, Леонид Барац, Ростислав Хаит - врло познати режисери, певачи, глумци, сатиричари…

Када су се совјетски писци потписивали у писмима како би заштитили Александра Солжењицина или Јурија Галанскова то је најпре био чин храбрости, друго – ту се није могло поставити никакво питање у вези са професионалним гледиштем: припадност оних који су штитили културу није могла да изазове никакву сумњу. Али, господо драга, ви који сте потписали „Изјаву“ о Pussy Riot – да ли ви схватате да вас тај документ ставља у исти кош са онима који су осмислили и извели богохулни перформанс? Није случајно да у вашем писму нема ни речи о самој представи, да се од стихоклепства, изговореног пред светим олтаром ништа не цитира? Не само из политичких разлога (за сада се још увек плаше да јавно вређају председника и патријарха!) али пробајте да вашој деци или унуцима прочитате склепане стихове „заточеница савести“! Највероватније да нисте ни пробали, а и да нећете – јер ви сте ипак културни људи. Или се бар представљате да јесте.

Поставља се питање: ко и са којим правом влада идеолошким дискурсом који одређује „јавно мњење“ у Русији? Ко то може да изјави да баш он изражава мишљење већине грађанског друштва? Активисти „некомерцијалних организација, укључујући и „иностране агенте“ који представљајуминорну мањину и живе од средстава западних покровитеља)? Масмедији, слободни од свега, осим новца? Заглушујуће штектање које се чује од представника либералних кругова пригушује узнемиреност која долази из масе верника, али и трезвени глас здравог разума са његовим једноставним питањем: како вас није срамота? Без срама правити ореол мученика око оних који скрнаве светиње, без срама, када не постоји у земљи јасан поглед на свет, користити несигурност схватања код дела народа и усмеравати га против Цркве, без срама атеисте хушкати против верника. Дошло је до свесно усмерене кампање - усмерене против Православља, коју подржавају највећи руски масмедији, а која сеје раздор и мржњу (скандал у палати Друштва у вези са иступањем Дениса Дворникова о „панк-молитви“ и њеним извођачима и њиховим заштитницима – само је једна илустрација раскола не само у тој чудној палати, већ и у друштву уопште). И ми видимо како јача талас: практично истовремено са сатанистичком „представом“ у храму Христа Спаситеља чињени су и други богохулни поступци: 6. марта је у Великом Устјугу исечено 30 икона, 20.марта у катедрали – саборном храму града Невиномиск (Ставропљска покрајина) исечено је црквено распеће. Таквог изругивања светињама народа (уз истовремену пропаганду тог изругивања под видом „слободе савести“) у Русији није било још од времена бољшевичких махнитања у њиховој борби против вере.

Раширила се кампања против Патријарха Московског и читаве Русије Кирила. У ствари, предстојник Руске цркве и највиши свештени чинови представљају главни циљ оних који мрзе Православље. „Насилници у мантијама!... Хтели бисте да се напијете крви“ – чује се у „Росбалту“ лепо извежбано цичање Валеријеа Новодворске ( која је у своје време саму себе називала „радо виђеним гостом на балу краљева сатане“, спремна да се „извуче од сваког петог“ – „Агањок“ бр. 2 и 3, 1994.година). Ми одавно нисмо видели такву мржњу према послужитељима православља: на њој би могао да им позавиди и Губељман-Јарославскиј - председник „Савеза борбених безбожника“ .

Дискредитовање јерарха Руске цркве извршава строго задат циљ: да се посеје неверица у свештенство, да се покуша да се народ од њега одвоји и да се подрије вера. Либерали су 1917. срушили Руску империју, 1991. – Совјетски Савез, а сада су се намерили да униште и последњу везу која држи Русију – њену Цркву. Нису случајно учеснице Pussy Riot које су остале на слободи представу изводиле заједно са америчком групом Faith No More – Доле вера! – која је била на гостовању у Москви.

Не треба мислити да ће се либерали икада смирити. Весници буре нове револуције –револуције мржње према свему што је руско објавили су рат Православљу. Некада раније, у време „Горбачовљеве перестројке“, они су „дозволили православље“. Такорећи – у свој пројекат уништења идеологије наддржаве су уградили „институцију Цркве“. Пошто им одавно такав „савезник“ не треба, шта више: Руска црква им је препрека на путу данашњих бораца „са режимом“, она им је непријатељска толико, колико симболизује духовно јединство руског народа, кога сада деле државне границе.

… Не могу, а да се не присетим да једна од оних што су скрнавили православно – Марија Аљохина – има везе са радом православног покрета младих „Даниловци“, који води игуман Петар (Мешчеринов), главни у Центру за духовно васпитање младежи. Игуман је познат и по нетрпељивости према „конзервативности“ црквеног уређења, и уз то, према оцени јереја Александра Шумског – познат и по „манијакалној русофобији“. Постоји, очигледно, сурова логика у томе, да је особа, отхрањена црквеним либералом, учествовала у обреду ругања светињи: јер је то обред , обавезан у многим антихришћанским сектама и покретима – од јереси јеврејских, које су уништене у 15.веку захваљујући напорима светих Генадија Новгородског и преподобног Јосифа Волоцог, до савремених сатаниста.

Недоумице у поступку скрнављења религиозне светиње изазива позиција судских органа. Зашто се ухапшенима суди према члановима за ометање реда? Према члану 213 Кривичног закона Руске Федерације ометање реда прати „коришћење насиља према становништву или претње да ће оно бити коришћено, као и уништење или оштећење туђе имовине“. Учеснице одвратног скандала у храму нису никога ударали, нису кварили црквене реликвије. Па онда, да ли је могуће, испољавајући самилост, сматрати да су оне обични мангупи? Зашто је тако демонстративно ублажен степен њиховог преступа? Јер њихов преступ много више подсећа на чувени 282. члан по коме се на кривичну одговорност морају позивати лица због „поступака који су усмерени на изазивање мржње или непријатељства, као и на понижавање човека или групе лица због полне, расне, националне припадности, језика, порекла, религиозности, као и припадности било којој социјалној групи, који се испољавају јавно или коришћењем масмедија“. Изазивање мржње и непријатељства, понижавање достојанства милиона верника, потпуно јавно – сасвим отворено. Каква је потреба да се позива гомила експерата, да истага траје месецима, да се пишу дебели томови предмета који броји око три хиљаде страница? Каква је то потреба да се одуговлачи поступак у вези са предметом који је свима потпуно јасан? Да би се кампања мржње против Руске цркве све више залауфавала? Зар они који су претрпели због „панк-молитве“, који су преживели „дубоке душевне трауме“ нису милиони верника, већ укупно десет сарадника ЧОП „Колокол А“? Уосталом, код ког то духовно здравог човека судски поступак, постављен овако, неће изазвати жестоко негодовање? Код кога то, ко посматра такво „правосуђе“, неће да се појави мисао да то, што иживљавање над Руском црквом и даље траје (сада већ и преко „дискусије у масмедијима, на разним конференцијама за штампу,…) постоји и даље зато што је за тако нешто заинтересован „неко“? Јер они са Запада, што су се укључили у нову кампању, одлично разумеју: када се у Русији удара по цркви – ударац се наноси по главним принципима руског живота – и историјским, и државотворним.

Да за тренутак претпоставимо да ће процес против три осумњичене „свесне „заточенице савести““ да се обустави или да ће ухапшенице бити осуђене на казну која ће да истекне управо даном суђења? Њих три ће из суднице изаћи са ореолом хероја. Кампања против Цркве ће још више да се залауфа. Револуција мржње према свему што је руско ће се наставити још јаче. Pussy Riot ће ударити са новим неподобштинама (панк-молитвама) и то само у православним црквама. Јасно је да богохулнице неће отрчати да врачају у синагоги или џамији – то не само да је „супротно циљевима“, већ је и опасно. У Пакистану, на пример, на снази је закон о богохуљењу, по коме је за вређање религиозних осећања предвиђена смртна казна. Тамо се дешавало да они који су осуђени не дочекају извршење смртне казне. Пре неколико дана је увређена гомила спалила живог мушкарца због његовог покушаја да спали Коран. Полиција чак није ни успела да констатује ко је тај…

 http://srb.fondsk.ru/news/2012/07/15/pussy-riot-kao-ogledalo-revoluciie-mrzhne.html