header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ arrow Владимир Димитријевић: У Кијуковој радној соби / Уместо воштанице за шестомесечни помен
Владимир Димитријевић: У Кијуковој радној соби / Уместо воштанице за шестомесечни помен Штампај Е-пошта
субота, 28 јул 2012

 Почетком јула ове, 2012, добротом христољубиве, и зато гостољубиве, породице покојног Предрага Р. Драгића Кијука, обретох се у његовој радној соби. Док сам прелиставао књиге и фасцикле са светлуцавим траговима једног плодног људског века, схватио сам, коначно: његов одлазак није одлазак појединца, макар то био и стваралац каквог нећемо скоро имати.

Он је био жижа кроз коју су се преламали зраци многих србских сунаца, и језгро ко зна колико подухвата и настојања да се наша истина, која је у Христу утемељена, покаже овом свету што у злу лежи... Нисмо ми остали само без Кијука, остали смо и без ко зна колико адреса делатника, родољуба и подвижника светосавске обнове; сви су они били у његовом адресару, и сваком је он знао улогу и место, и тренутак кад га треба позвати под стег. “Петрограде, ја још да умирем не бих-/мојих телефона бројке су у теби“, певао је трагични Осип Мандељштам.

Овде, у творачком простору Кијуковом, схватио сам: он је био наш живи Петроград, и бројке оних телефона којима смо могли да се позивамо, биле су у њему, тражиоцу србске среће („срећа“ је од старосрбског „срешта“; с њим, нашим покојним Братом, ми смо били срећни јер смо се сретали на заједничким пословима „производње смисла“).

Несебично је помагао свима који су нешто писали, објављивали, радили: колико је само туђих рукописа прочитао! Знам велику меру његове тихе радости (што баш такву књигу припрема за објављивање у библиотеци „Српска дијаспора“ Удружења књижевника Србије) када ми је говорио о сећањима Добривоја Томића, доктора стоматолошких наука, који је већи део живота провео у емиграцији у Немачкој зато што су му оца Душана, ситног индустријалца из Бољевца, комунисти убили, потпуно невиног, да би му отели све што има (чика Добривоје је, недавно, успео да рехабилитује оца и да га, скупа са осталим жртвама, извади из масовне гробнице и сахрани; његови мемоари су права телемаховска прича наших дана, и пуни су како потресних, тако и невероватних подробности: пацијент му је, рецимо, била ћерка доктора Менгелеа, којој длака с главе није фалила зато што је дете ратног злочинца, док је Томић морао да емигрира као дете невино стрељаног човека)...

Па колико се Кијук трудио да нашој јавности представи дела Дојне Галић – Бар, такође  жртве комунистичког тоталитаризма, која је, као  србска добротворка, живела у САД... Последње велико што је радио биле су успомене Мира Микетића, који је, као деветеогодишњи дечак, прешао страшни пут црногорске краљевске војске, од Везировог до Зиданог Моста, и, у старости, у три тома испричао повест о покољу најбољих Срба Црне Горе, после кога је једино и било могуће стварање монтенегринске  нације...

Наравно, Кијук је притицао у помоћ и уредницима србских часописа: од Лазићеве „Збиље“ до Батуранових „Људи говоре“: слао је своје прилоге, али и налазио оно што треба објавити, и помагао, не очекујући ништа  заузврат. Уредници  су му углавном узвраћали захвалношћу, али он  захвалност  није очекивао. Као што родна јабука пружа плодове свима, не очекујући захвалност; такав је био и он, сав стваралац, лишен сенке самопреузношења, иако самосвестан, потпуно укорењен у ономе што је Иван Александрович Иљин звао „идејом ранга“ ( сваком своје )...

Прегледам фасцикле, често пожутеле од времена, и у њима налазим трагове борбе, чауре потрошене духовне муниције, завоје са старих србских рана, слике са ратишта смисла, подсећања на отишавше „фронтовике“ (што би рекла браћа Руси)... Писма из деведесетих, када је требало бранити западна огњишта... Документи о злочинима над нашим народом... Позиви за научне скупове и конференције... Да, такав је био покојник кроз чију собу крочим, као кроз светлост дана пређашњих, а скупоцених, изливених у неке милогледне крчаге, амфоре, који се у вечности чувају, скупа са Кијуковим сузама проливеним над патњом народа коме је припадао, припадајући, свагда, и Божјем човечанству.

Ходам и додирујем његове књиге, као да му пипам ребра или руке, или гледам његову чупаву обрву подигнуту над осмехнутим оком... Свуда се осећа да је ово била и радионица и соба за прву помоћ, јер су му се људи, као раденику и лекару, увек и обраћали. Учинити овом оно, а оном ово; отићи код онога, и понудити сарадњу на опште добро; али, никад ником не бити оруђе за остваривање личних интереса: “Ми нисмо ничији војници“, често ми је понављао покојник, кроз чију радну собу проходим, кружећи, али не као у кругу „проклете авлије“, него као по оцртаној путањи неког небеског тела...

То да ми нисмо ничији војници, ми, србски интелектуалци (не би требало ту да убрајам себе, шегрта, али ме Мајстор светлости охрабрује не да бих се тиме хвалио, него да бих још више радио), значи: ако неког бранимо, бранимо га јер је на заједничком фронту, у борби која траје од када постојимо. Могли смо да се не слажемо са Шешељем или са Караџићем као са политичарима (Кијук се у нечему, док су били делатни, није ни слагао); али, од када су у Хагу, они престају да буду политичари, и постају заточници заједничког предања наше борбе за крст часни и слободу златну.

Сећам се како је покојник организовао научне скупове, заједно с Момиром Лазићем из “Збиље“, за скупљање чињеница потребних Шешељевој одбрани. Одбрана Шешеља: заједничко дело; за све има места – од др Марка С. Марковића до младића из „Двери“. То није пука партијска прича. Ко год пострада зато што се борио за овај јадни, измождени, напаћени народ, у Кијуку је имао сигурног браниоца. Скупљао је и потписе за петицију у корист Младена Обрадовића из „Образа“, који се нашао на удару Новог поретка зато што се усудио да брани традиционалне вредности хришћанског морала; први је писао петицију, фебруара 2010, поводом збивања у епархији рашко-призренској и настојања НАТО-а да уклоне њеног првостражара са Свете Земље Србинове...

Да је неред у соби, није; то је стваралачки ред, кад писац прилази свакој полици са сигурношћу занатлије који зна где му виси алат, или тобџије увереног у то какав је калибар гранате потребан да би се добацило тамо где су најгушће војске авети. Овде стоје књиге о уметности; овде о историји општој и нашој; овде је проза, онде поезија, тамо књижевна критика.

Посебно је, на почасно место, издвојио књиге Достојевског и Солжењицина, који су оправдавали могућност постојања хришћанског интелектуалца у свету без Христа. Враћао им се, очито, опет и опет, пишући о њима или помажући да се о њима пише и сведочи (тако је редакцији „Двери“ помогао да направи два броја часописа – онај са Солжењициновим текстовима и онај о Солжењницину).

Ту има и много издања Фонда истине о Србима,  животног чеда Кијуковог. „Атлас усташког геноцида“ Страхиње Курдулије, књига покојног Слободана Милеуснића о рушењу наших храмова и олтара у рату 1991-1995, „Велике обмане“ Миливоја Иванишевића и Боре Мишељића о рату у Босни и Херцеговини, па онда „Мали прљави рат“, прича о злочинима словеначких сепаратиста над припадницима ЈНА 1991...

Ту је и његова „Српска породична библиотека“, прво коло са седам драгоцених наслова, од Новог Завета до Дучићеве завештајне, „Верујем у Бога и Српство“... Ту је и незаобилазни двотомник Карлхајнца Дешнера о злочиначкој политици римских папа у 20 веку...

Иза свега (или, боље рећи – испред свега), он, Кијук, несаломиви и непропузали Кијук, чију су мајку, старијег брата и баку (из угледне и богате србске куће са Кордуна) усташе 1941. затвориле у кућу да их запале, али им се неки млади Хрват смиловао, па их пустио да побегну, непримећене, кроз стражња врата, и чији су отац и мајка, од добростојећих људи, стигли у Србију са голом душом, па се настанили у Крагујевцу, и чијег су оца 1941. немци на стрељање изводили, оног крвавог октобра, па је за њега, као честитог човека, гарантовао један Љотићев добровољац, код кога су Драгићи становали (касније је нудио, пошто је он емигрирао у Америку, да им поклони кућу, али Ранко Драгић, Кијуков отац, нипошто није хтео туђе), Кијук који се, са патњом свог народа под маљем папске и протестантске Европе родио, 1945. у Крагујевцу (где ће и одржати своја последња два предавања), да би растао у побожној и честитој србској кући, упознавши, још као десетогодишњи дечак, оца Јустина Поповића (звао га је „чика Благоје“), преко Јустиновог школског друга, Велимира Хаџи-Арсића, блиског познаника Кијуковог оца...

Кијук, Кијук, Кијук... Пијук којим смо копали злато у тамнинама наших тамних вилајета, препуних, од стране србомрзаца и домаћих Каина, одсечених глава и извађених очију србске нејачи, али и препуних злата Небеске Србије, које је злато мученичких душа... Фијук ветра који је  кидао, као паучину, жабокречину титоистичких лажи и глобалистичких заблуда, а нама умивао лица и скидао са очију скраме и крмеље погрешно наученог и наопако схваћеног...

Не можемо заменити Кијука, јер таквог више нигде нема; такви, који живе за друге и бдију над ближњима, ретки су и у бољим, а камоли у оваквим временима, временима охлократије и тријумфа ништавила, кад би наша елита, и духовна и световна, хтела да се „побугари“ (ко јачи, ми уз њега), или потурчи, или, осим часних изузетака, ко зна шта још (мајстори, мајстори, што би рекао Аца Секулић, песник)... Ова соба, кроз коју ходам, додирујући покојникове књиге као да додирујем његову пријатељску шаку, соба, испред које, на једној вешалици, виси  кошуља са плавим пругама и тамним прслуком, која му је тако добро стајала, подвлачећи његов мудрачки изглед и благу, учитељску реч, да, управо ова соба – није мртва. Он је у њој, са свиме што је урадио и што је хтео да уради, све док се није срушио од можданог удара, као високоврхи храст наше храбрости, као наша сушта усправност, која је остала (копље с неба забодено у аждају зла и лажи овог доба) чак и кад је Кијуково тело зашло у гроб, да почине до свеопштег васкрсења...

Кијукова соба: удишем њен књишки мирис, мирис пожутеле хартије, с крвавим мрљама наших страдања и златном прашином нашег поноса, и кажем: “Учитељу, ту сам. Спреман сам, и не само ја, да одговорим на Твоје питање, оно кочићевско, стегоношо наш, Предраже: “Идеш ли, роде?“

Учитељу, с Тобом, јер ти си ишао за Христом и Светим Савом, кога је Владика Николај звао најлепшим србским дететом.

Идемо, па докле стигнемо. Јер, како рече један древни подвижник свом монашком ђаку, боље је да оставимо кости у пустињи, на путу у Земљу обећану, него да се враћамо у Египат таме и идолопоклонства.                                

Идем, Учитељу.

Извор: "Двери"

Последњи пут ажурирано ( субота, 28 јул 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 20 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.