Тешко је, и поред најбоље воље, да полемишем са господином Србољубом Живановићем. Тако, у првој реченици реакције на моје писање, академик Живановић је био веома непрецизан: „Пре свега желим да Вас обавестим да сам видео Вашу књигу о покојном патријарху Варнави Росићу, као и да сам упознат са оним што је писао покојни патријарх Гаврило Дожић.“

Из ове реченице може да се извуче следећи закључак: господин Живановић није читао моју књигу већ је само видео! А да је пажљиво читао видео би много чињеница које су супростављене његовом тврђењу.

Историја није наука са коначним судовима! Стога упућујем мог саговорника да за почетак прочита текст који нудим у прилогу.

***

Др Вељко Ђурић Мишина

Милан Стојадиновић и конкордат Ватикана и Краљевине Југославије

Држава је једини суверени господар и организатор правног уређења на сопственој територији.

Црква представља заједницу људи које спаја исто учење и заједничко веровање, са догмама, обредима, култовима, светим књигама, одговарајућом хијерархијом и тако даље.

Историја потврђује да су односи Државе и Цркве предуслов за стабилност целокупне друштвене заједнице.

Конкордат је споразум између представника врховне државне и црквене власти (Ватикана) о правном положају Римокатоличке цркве у једној држави. Он има само наизглед форму двостраног међународног уговора, али он то није у правном смислу речи јер уговорне стране нису у једнаком правном положају. Наиме, из конкордата за државу настаје правна обавеза према Римокатоличкој цркви на начин који конкордату даје форму државног закона, а тиме и правно обавезујућу снагу, док је питање извршења конкордатских одредби од стране Цркве само питање политике, државног морала и права. Римокатоличка црква је конкордатом добијала од државе знатна права и повластице – у правном, економском и културном смислу – али, за узврат, ни у једном случају држави није давала ништа.

Црквено (канонско) право се у многим ситуацијама испољавало као јаче од државног. На тај начин су римокатолички свештеници стицали посебне привилегије у односу на друге верске заједнице и остале становнике државе.

 ***

Кнежевина Црна Гора била је прва од словенских држава која је склопила конкордат са Ватиканом. Било је то 1886. године.[1]

Мада су у Кнежевини Србији римокатолици представљали занемарљиви део становништва, потребу конкордата Србије и Ватикана наговестио је ђаковачки надбискуп Јосип Јурај Штросмајер приликом посете Србији 1880. Краљ Александар Обреновић посетио је папу крајем новембра 1896. године и тада је поменут конкордат. Преговори о конкордату окончани су тек 24. јуна 1914. године.[2] Србији је конкордат донео извесну дипломатску победу.

Када се крај рата био питање дана и стварње нових држава на територији Аустро-Угарске, римокатолички епископат је 27-29. новембра 1918. на својим конференцијама у Загребу поменуо питање конкордата будуће јужнословенске државе са Ватиканом.[3]

Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, проглашено 1. децембра 1918. године била је држава у којој су слобода савести, верска толеранција и трпељивост, парламентаризам и грађанске слободе представљале основу државног уређења и то било потврђено Уставом усвојеним на Видовдан 1921. године. По религијској припадности њених становника краљевина је била хетерогена, мада су хришћани, римокатолици и православни, бројали више од 85 одсто становника.[4]

Ватикан је био једна од последњих држава која је признала јужнословенску државу – 6. новембра 1919. Признање је било условљено и склапањем међудржавног уговора који ће заменити четири конкордата својевремено склопљених између Ватикана, с једне стране, и Аустро-Угарске (један аустријски из 1855. и друга конвенција за Босну и Херцеговину из 1881), Црне Горе и Србије, с друге стране. Размена дипломатских представника остварена је марта и априла 1920. године.[5]

На први помен успостављања конкордата између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца с једне и Римокатоличке цркве с друге стране, у јавности су се испољиле различите реакције.[6] Почело је то већ 1921. године, после доношења Видовданског устава, прокламовањем става да је са државног становишта споразум користан и пожељан, али да га није неопходно потписати по сваку цену. Према заступницима тог становишта, Ватикану је требало омогућити да ужива искључиво црквене надлежности на тлу Краљевине, а сва остала питања је требало да уређује држава.[7]

Једна од значајнијих реакција на помињање конкордата дошла је од масонерије, који су сматрали да треба онемогућити тај споразум.[8]

Краљевска Влада је 24. јула 1922. формирала Комитет за припрему конкордата. По мишљењу Владе, конкордат Ватикана и Краљевине Србије представљао је добру основу и то је користила у изради прве верзије.[9] Први предлог конкордата предат је већ 1923. године. После је било и других, а нудили су их личности разних профила.[10]

Ватикан је три пута (1923, 1925. и 1931. године) одбијао понуђене нацрте конкордата са различитим образложењима. У међувремену, Ватикан је 1925. иницирао долазак краља Александра Карађорђевића, што је он одбио.[11] Уместо краља дошла је јуна 1925. једна делегација са предлогом конкордата али су разговори окончани неуспешно.[12]

После државног удара и завођења личне диктатуре краља Александра Карађорђевића 6. јануара 1929. и успостављања другачијег устројства државе, започео је период нове унутрашње политике. У том контексту може се посматрати и регулисање правног положаја верских заједница доношењем одговарајућих закона: Закон о Српској православној цркви од 8. новембра 1929, Закон о верској заједници Јевреја од 14. децембра 1929, Закон о исламској верској заједници[13] од 5. фебруара 1930. и Закон о евангелистичко-хришћанским црквама од 16. априла 1930. године. Преостало је питање правног уређење положаја Римокатоличке цркве.

Да би активности на припреми текста конкордата привео крају, а на тај начин и покренуо разрешавање такозваног хрватског питања, краљ Александар Карађорђевић[14] је крајем 1930. позвао Шарла Лоазијеа[15], професора на Сорбони у Паризу, доброг познаваоца конкордатског питања.[16] Француз је саставио верзију документа а краљ га је почетком марта 1931. послао у Ватикан. Како је одговор добијен тек после шест месеци, разговори су привремено прекинути.

Краљ је 3. новембра 1931. прогласио нови Устав који је означио ублажавање личног диктаторског режима.

У Немачкој су после избора јануара 1933. на власт дошли национал-социјалисти предвођени Адолфом Хитлером. Ватикан и Немачки Рајх потписали су конкордат јула месеца те године.[17]

Краљ Александар је тада почео да мења оријентацију спољне политике – од француско-британске ка Немачкој.[18]

Како су се односи Ватикана и Југославије погоршавали, на француско инсистирање (због њиховог политичког приближавања са Италијом) преговори око конкордата су настављени у пролеће 1933. Тада је у Ватикан упућен предлог конкордата посредством Николе Москатела, човека од поверења и особе која је истовремено била прихватљива и Ватикану. Москатела је дочекао кардинал Еугенио Паћели (потоњи папа Пије XII). После консултација, Москатело је по повратку у Београд краљу на увид предао текст, са извесним допунама и исправкама учињеним у Ватикану. Краљ је поново консултовао Лоазијеа и од њега добио похвалне оцене о садржају документа.[19]

По тврђењу француске историчарке Ани Лакроа Риз, Ватикан је био упућен у планове атентата на краља Александра па је августа-септембра 1934. разговарано о коначном садржају конкордата и тако прикрио своја сазнања.[20]

Патријарх Варнава Росић, као близак сарадник краља Александра Карађорђевића, подржавао је његову политику у држави у којој је посебно место имала идеологија југословенског национализма. Патријархове ставове следили су бројни свештенослужитељи.[21]

Краљ Александар Карађорђевић је убијен 9. октобра 1934. у Марсеју, на почетку посете Француској. Његовом смрћу започео је процес слабљења идеологије националног југословенства. После убиства, по оцени британских дипломата у Београду, појавиле су се шансе за договор са хрватским политичарима.[22] Време, ипак није дало за право тим проценама. Краљева смрт утицала је, између осталог, и на одлагање потписивања конкордата.

 ***

Виша јерархија Римокатоличке цркве у Краљевини Југославији није се изјашњавала о верским приликама. Надбискуп загребачки Антун Бауер састајао се са високим државницима из више разлога, између осталог, и због наследника то јест помоћника (коадјутора) који би био по вољи Ватикана али и југословеских власти. Познато је да је при избору извесну улогу имао и нунције Херменегилдо Пелегринети. Ватиканско службено гласило Osservatore Romano објавило је 30. маја да је папа Пије XI 28. маја 1934. одредио Алојзија Степинца за коадјутора. Степинац је за краља Александра Карађорђевића био прихватљив јер је сазнао да је он био војник на Солунском фронту.[23] Нови надбискуп положио је заклетву и краљу. Али је и, по протоколу, учествовао на његовој сахрани октобра 1934. године.

Надбискуп Бауер објавио је почетком 1935. посланицу против учешћа хрватске младежи на обележавању 700-годишњице смрти Светога Саве, која је те године била планирана као државни догађај.[24]

Надбискуп Бауер разговарао је и са кнезом Павлом Карађорђевићем. Кнез је обећао да ће се послови око конкората ускоро окончати.[25] Обећање Богољуба Јевтића на предизборном скупу у Загребу 24. априла 1935. о потписивању конкордата није значило Хрватима ништа поготову што су надбискупи загребачки Бауер и Степинац бојкотовали изборе одржане 5. маја. Мало ко је тада схватао да су Владимир Владко Мачек[26], Анте Павелић и римокатолички епископат били незаинтересовани за односе Југославије и Ватикана јер их је интересовало решавање хрватског питања, додуше на различите начине. Било је то време латентне хрватске револуције.[27]

***

Богољуб Јевтић учествовао је у припреми конкордата у својству министра Двора, потом као министар иностраних послова у Влади Милан Сршкића. Као председник Владе, Јевтић је намераво да приведе крају тај посао. Ради тога је кроз одговарајући дипломатски начин договорено да свечано потписивање буде обављено 25. јула 1935. у Ватикану. Планирано је да потписе на документа ставе кардинал Еуђенио Паћели и министар правде Драгутин Којић.[28]

У међувремену, после избора одржаних 5. маја 1935. (и уз директно учешће кнеза Павла Карађорђевића), Влада је „пала“ и формирана је нова. Уместо Богољуба Јевтића 25. јуна 1935. године за председника Владе је именован др Милан Стојадиновић.[29] Кнез је одлуку о личности новог председника Владе донео уз сугестију британског амбасадора Невила Хендресона.[30] (Хендерсон је 7. августа премештен у Берлин, у оквиру нове британске политике тражења компромиса са Немачком. Нови амбасадор био је Роналд Кембел, који је дошао 12. октобра 1935. године у Београд.)

Унутрашња политика Милана Стојадиновића, по оцени британских дипломата, заснивала се на поштовању Устава из 1931. године по коме је држава централистичког типа, показавши непопустљивост према хрватским захтевима за преуређење Краљевине.[31] Промену Устава није дозвољавао ни кнез![32]

Британци су већ 1934. приметили да у југословенском врху тенденције ка зближавању са Немачком бивају све израженије. То је видљиво у генералитету који респектују немачку војску и њено наоружање, војнички дух и ефикасност. Немачка је поред трговинског продора у Југославију започела исто то и у области културе. Посебно је забележена изненадна посета Хермана Геринга.[33] Британци су помно пратили и посету Геринга и Нојрата јуна 1937. године.[34] Исто тако и посету градоначелника Београда Хамбургу и Берлину са пријемом код Хитлера и Геринга током марта.[35]

Југословенско-немачки односи, према анализи британских допломата, јачају после италијанско-француског зближавања. Југославија је сматрала Италију за потенцијалног непријатеља због аспирација на источној обали Јадранског мора али је то сплашњавало. Италијански напад на Абисинију је тај процес успорио.[36]

Британци су будно пратили збивања у Југославији па су лако закључили да су кнез и Стојадиновић били носиоци пробританске политике а која је представљала брану на путу ка савезништву са Немачком.[37] У том склопу, Британци су иницирали честе доласке кнеза у Лондон под различитим изговорима, понекад и тајна односно приватна. Истовремено у Југославију су одлазиле личности различитих положаја у државној администрацији. У том контексту, у посету Српској православној цркви крајем маја 1935. дошла је једна делегација Англиканске цркве у којој су били тројица бискупа и неколико нижих свештеника.[38] У новембру исте године дошао је бискуп гибралтарски.[39] Бискуп глочестерски боравио је у Београду и Загребу средином маја а гибралтарски поново од 7. до 19. октобра 1936. године.[40]

 ***

Владимир Мачек, предводник Хрватске сељачке странке, и његови савезници у Сељачко-демократској коалицији бојкотовали су и нову Скупштину. Без обзира на то, Стојадиновић је у својој Влади имао и неколико Хрвата.

Хрвати су се бојали Милана Стојадиновића из најмање два разлога. Прво, јер је противник њихових сепаратистичких тежњи кроз федерализацију. Други, јер су сматрали да једино он може уздићи привреду на територијама где су Срби већина у раван са оном са хрватском.[41]

Било је то време у коме су односи Југославије са пет од седам суседних држава били веома лоши.[42] Ни унутрашње политичке прилике нису биле повољне. После избора 5. маја 1935. политички покрет међу Хрватима је почео да добија на интензитету стремећи јаче ка сепаратизму. У лето те године Мачек и Хрватска сељачка странка организовали су страначку паравојску – Хрватску сељачку заштиту и Хрватску грађанску заштиту. У наредним месецима догодили су се бројни инциденти са крвавим последицама а који су, по многим показатељима, иницирали хрватски политички кругови. У свему томе посебну улогу имали су свештеници Римокатоличке цркве.[43]

После отварања хрватског питања такозваним Личким устанком 1932. године, а нарочито после убиства краља Александра Карађорђевића 9. октобра 1934, међу политичарима је дошло до подела: једни су били уз Хрватску сељачку странку, други за радикалније начине, на пример, на оне које је пропагирала Странка права. Без обзира на ту поделу у једном су били јединствени: требало је, осим осталог, радити на програму припремања становништва на долазећа времена и то првенствено оних територија за која су мислили да треба њима да припадну. Један од послова које је требало радити био је кроатизација и оног што никада није било хрватско. Није било ни битно да ли је то Дубровник[44], Бока Которска, Сремски Карловци или Суботица. Битно је било само да има римокатолика од којих треба направити Хрвате!

Најчешћа делатност било је манифестовање за Хрватску сељачку странку, њене покојне и савремене вође Стјепана Радића и Владимира Мачека и страдале чланове странке, Римокатоличку цркву итд. То је, најчешће, било у организацији месних свештеника и врха странке. Манифестације су биле уперене против Југославије, краља, Србије, Београда, Срба, жандарма, сокола, то јест против свега што је означавало државу. И рођендан Владимира Мачека (21. јул) послужио је за организовање таквих националних манифестација које су требале да мобилишу хрватски народ са циљем да искаже своје незадовољство против државне власти и траже решење хрватских питања. Организацијама по селима су тим поводом издата упутства да код њих демонстрације треба да буду бучније, а сви студенти и ђаци чланови усташке организације, који су на школовању у већим местима, требало је да се врате у своја родна места и приступе организовању манифестација. То је био позив свим усташама да буду у приправности и да слепо извршавају сваку наредбу.[45]

Према тврдњама Обавештајног одељења Главног Ђенералштаба, из средине априла 1936, Мачек је формирао посебан одбор за инсценирање изгреда.[46] Подршку већини оваквих акција обећали су и комунисти: за крај априла 1936. године припремали су разне демонстрације у Загребу и другим местима.[47]

После трагичних догађаја у Керестинцу[48] 16. априла 1936. када је сеоска руља убила неколико младића, већином хрватске националности, припадника Југословенске радикалне заједнице, ситуација у Бановини Савској постала је сложенија. Немир у једном делу становника изазвале су организације чија су имена била: Усташа, Хрватски домобран, Оштар нож, Слога итд.[49] Чланови тих организација били су стално у покрету, врбовали нове присталице и чланове, држали зборове и говоре против свега што је српско, против државе и оних који су се раније изјаснили у југословенском духу или припадају организацијама које нису хрватске.[50] Тако стање било је напето нарочито у крајевима где су настањени помешани Срби и Хрвати.[51] Ситуација се компликовала оног момента када су Хрвати започели да преузимају у своје руке све друштвено и привредно-економске организације, општинске управе, не бирајући средства тврдећи да је све дозвољено у борби за слободу хрватског народа, независну државу и војску.[52]

 ***

Милан Стојадиновић је прихватио наслеђену обавезу и договорени термин за потписивање конкордата. Уочи одласка југословенске делегације у Рим, министар Људевит Ауер је, према тврђењу Милана Стојадиновића[53] и патријарха Гаврила Дожића[54], разговарао са патријархом Варнавом. Стојадиновић је раније дао текст конкордата патријарху и Синоду али није добио никакве замерке. Као известан уступак и израз добре воље према Патријаршији, Влада је обећала побољшање Закона о Српској православној цркви.[55]

Конкордат је потписан у Ватикану у дан и по протоколу који су унапред договорени. Ватикан је саопштио да ће садржај бити обзнањен после измене ратификације.[56]

Конкордат у својој суштини није био налик на конкордат Ватикана и Краљевине Србије. Садржавао је опште одредбе о статусу Римокатоличке цркве у Краљевини Југославији, прописе о административно-територијалној организацији, положају епископата и клера, црквеној имовини, црквеном школству, молитви за владара, брачном праву, прописе о Католичкој акцији, папском нунцију, посебан прилог о глагољици, о римокатолицима припадницима националних мањина.[57] Тако је Римокатоличка црква конкордатом добила више него посебним законом какви су раније проглашавани за остале верске заједнице.

Конкордат је обухватао већину питања која је регулисао и државни закон о Српској православној цркви. Како је текст конкордата био изнијансиран, поједине одредбе је било могуће тумачити тако да су прекорачиле оквире постојећег верског законодавства. Тако је било, на пример, са одредбом о праву на слободно и јавно вршење мисије које је изазвала страховања од прозелитског деловања у иноверном становништву, првенствено православном.

***

Угледни британски историчар Роберт Виљем Ситон-Вотсон боравио је у Југославији и сусрео се са кнезом, Антуном Корошцем, Миланом Стојадиновићем, Љубом Давидовићем, Мишом Трифуновићем и другим личностима. Потом је упутио 10. септембра 1936. меморандум Едуарду Бенешу, председнику Чехословачке о свом виђењу политичке ситуације у Југославији и могућим решењима. Вотсон је у меморандуму изнео Мачекове ставове о дуализму и посебној војсци у хрватској јединици и нагласио да и он то подржава. Посебно је нагласио да ће у Југославији у случају да се не испуне Мачекови предлози доћи до хаоса у држави.[58]

За садржај меморандума знали су и кнез и Стојадиновић. Ситон-Вотсон је меморандум предао и британском Министарству иностраних послова. Могуће је претпоставити да је то био један од темеља британске политике према Југославији, кнезу и Стојадиновићу.

У програму тражења решења хрватског питања, кнез Павле Карађорђевић је 8. новембра 1936. дочекао Владимира Мачека у дворцу Брдо код Крања. Мачек је тражио укидање Устава и доношење новог а у међувремену организовање избора за Уставотворну скупштину, није прихватао разговоре са Стојадиновићем и тражио је нову Владу. Кнез је одбијао предлоге наводећи да младом краљу Петру II Карађорђевићу треба да преда државу онакву како ју је примио као намесник.[59]

Са знањем кнеза, Стојадиновић се састао са Мачеком 16. јануара 1937. у близини Брежице. Мачек је желео да разговарају о промени Устава на шта је Стојадиновић одговорио да се о томе може да разговара тек када краљ постане пунолетан, то јест после 9. септембра 1941. године. На томе се разговор и завршио.[60] Контакти су касније настављени преко посредника. Резултата, међутим, није било јер је свака страна остајала при свом.[61]

Већина србијанских странака стајала је на страни Мачека. Приближавање те групе опозиционих странака појачало се током Конкордатске кризе јер им је свима био заједнички циљ – рушење Стојадиновића. Мачек се, међутим, није слагао са осталим јер је сматрао да је конкордат беспотребан ако се промени састав Владе.[62]

 ***

Милан Стојадиновић је био припадник Српске православне цркве онолико колико и други. Можда и више, јер је неколико пута даривао храмове личним великим новчаним прилозима. Тако је, на пример, поклонио иконостас храму Светог Саве у Жичи, а нешто касније и прилог за подизање конака у истом манастиру.[63]

Патријарх и Стојадиновић су се одраније знали. То је допринело, по свој прилици, и куповини виле за патријарха на Топчидерском брду у Београду, па су постали комшије.[64]

 ***

Од тренутка потписивања конкордата чекао се најпогоднији моменат за расправу и прихватање у Народној скупштини и Сенату. Милан Стојадиновић је сматрао да не треба журити са окончањем процеса усвајања правдајући то пречим пословима. Он је тих месеци припремао изборе после којих би још више учврстио власт. Подсећања ради, владајућа коалиција Милан Стојадиновић – Антон Корошец[65] – Мехмед Спахо[66] није имала већину ни у Народној скупштини, ни у Сенату. Узгред, Влада је доживела три пута промене у саставу!

Стојадиновић је започео процес формирања нове странке – Југословенске радикалне заједнице (и окончао је 17. октобра 1935) како би имао апсолутну контролу Скупштине и Сената. Прва прилика за одмеравање утицаја нове странке била је на општинским изборима одржаним крајем 1935. године: странка је освојила све територије осим оних које је покривала Хрватска сељачка странка!

Надбискуп Степинац посетио је Стојадиновића 20. новембра 1936. После извесног времена отишао је у Ватикан.[67]

У намери да обавести патријарха о плановима у вези са усвајањем конкордата, Милан Стојадиновић је 13. новембра посетио Патријаршију.[68] Дан-два после тог сусрета Синод је сазвао Сабор у ванредно заседање са почетком 11/24. новембра 1936. године[69]. Сабор је одржао седам седница бавећи се питањима из црквеног живота и Конкордатом.[70] Сабор је одлучио да се Стојадиновићу упути писмо у коме је констатовано да конкордат „битно и неповољно мења положај Српске православне Цркве у држави и да је штетан и по државне интересе“, па су затражили да се не изврши његово озакоњење. Подсетили су на представку од 25. јула 1935. са критикама предлога конкордата завршивши анализом појединих чланова конкордата са примедбама и замеркама.[71] Према одлуци Сабора, митрополит црногорско-приморски Гаврило и епископи жички Николај и бачки Иринеј 5. децембра предали су писмо Стојадиновићу.[72]

Папски нунције у Београду Пелегринети протествовао је 7. децембра 1936. код Стојадиновића што се конкордат не ставља на дневни ред Народне скупштине у временском року који је раније обећан. Има индиција да је нунција интересовао и меморандум Српске православне цркве.[73] (Нунциј је дошао и 10. јануара 1937. године.[74])

Стојадиновић је 11. децембра 1936. дошао у Патријаршију[75] и пред архијерејима одбацио наводе из писма Сабора и наговестио окончање процеса усвајања конкордата. Истога дана, на седници Народне скупштине он је поднео предлог конкордата на ратификацију.[76]

Текст конкордата остао је непознат широј јавности до средине децембра 1936. године, до брошуре „Примедбе и приговори на пројекат конкордата између наше државе и Ватикана парафираног 25. VII 1935. године“ штампане у Сремским Карловцима у Патријаршијској штампарији, којом је руководио архимандрит Платон Јовановић. Догађаји који су уследили указују да је баш та публикација била прва у низу штампаних текстова против конкордата јер је многобројним критичарима и противницима дала основе за широке коментаре са различитим тумачењима и квалификацијама (и то траје до данашњих дана).[77]

Патријаршијско службено гласило (у рубрици „Неслужбени део“) започело је после ванредног Сабора 1936. године серију текстова о конкордату како би верном народу објаснило своје становиште наводећи критику појединих чланова тог уговора.[78] (Судећи по текстовима објављеним у каснијим месецима, та серија је била полазна основа критике конкордата. Али, и најава тешке борбе за очување дотадашњих позиција Српске православне цркве.)

Народна скупштина је 21. децембра 1936. формирала Одбор за проучавање Закона о конкордату у коме је био 21 члан – 12 из владајуће коалиције (од којих су двојица били свештенослужитељи Српске православне цркве) и девет из опозиционих странака.[79] За председника Одбора је постављен (рашчињени свештеник) др Војислав Јанић[80], који се, узгред буди речено, представљао као велики пријатељ и човек од посебног поверења патријарха Варнаве.[81]

Критику конкордата изрекао је епископ жички Николај 24. децембра 1936. на великом збору у Чачку.[82] Патријарх Варнава у говору уочи православне Нове године проповедао је „против онога што се спрема“ (то јест конкордата), не поменувши, истина, директно ту тему. Сутрадан, по наређењу Стојадиновића, патријархов говор је забрањен за објављивање.[83]

Крајем децембра, патријарх Варнава је одбио да прими министра унутрашњих дела Антуна Корошца. Био је то, на посредан начин, још један знак његовог негативног става према конкордату.[84]

 ***

Милан Стојадиновић се активно посветио пласирању текстова у прилог конкордата. Тако је 29. јануара 1937. од блиског сарадника Милана Јовановића Стоимировића, директора Новинске агенције „Авала“, затражио да објави текст у коме би били критиковани патријархови ставови. Наручени текст је ускоро и објављен, између осталог, и у Самоуправи, гласилу блиском Стојадиновићу.[85]

То је, међутим, иницирало одговор „друге стране“, чиме се само захуктала велика кампања покренута из Патријаршије против конкордата. Гласник Српске Православне Патријаршије је објавио коментар на писање Самоуправе. Патријаршијска штампарија је штампала књижицу Пројекти конкордата у којој су дати упоредни текстови предлога конкордата из 1923, 1925, 1931. и 1935. године. На фактографски начин је детаљније обелодањено шта је потписано и колико је уступака учињено Римокатоличкој цркви. Држава је реаговала забраном дистрибуције тог дела.

Патријаршијска штампарија се посветила штампању разних материјала, брошура и летака, који су, разумљиво, правдали поступке и бранили ставове Српске православне цркве.[86] Писали су о питању конкордата, између осталих, и епископи жички Николај и далматински Иринеј[87] и викарни Платон Јовановић[88], јеромонах др Василије Костић, (потоњи викарни и бањалучки и жички епископ), лаици адвокат др Иван Рибар[89], Марко Цемовић[90], професори Михаило Илић и Сергије Троицки[91], Сима Симић и други.

Посебна врста борбе водила се плакатима, лецима и другим пропагандним материјалима.[92]

Усмена пропаганда коју су водили бројни свештенослужитељи садржавала је и тврдње да ће Срби после ратификације конкордата морати прихватати римокатолицизам а то значи одрећи се славе и других традиција.[93]

***

Представници опозиције у Народној скупштини поднели су предлог да се конкордат не ставља на дневни ред наводећи да су поједини чланови спорни.[94] Кампања против конкордата добила је још више на замаху када су се у њу укључиле политичке странке, које су у томе виделе шансу за рушење Владе. Десило се да су парламентарна опозиција и онај део јавности који није био расположен према Влади, покушали да проблем конкордата претворе у општенародни покрет против Владе.[95] Имајући тај циљ пред собом, приклонили су се ставовима Српске православне цркве.

Бивши председник Владе Богољуб Јевтић је тајно, у јеку конкордатске кризе отпутовао у Париз, да потражи подршку за своју политичку делатност. У међувремену, ђенерал Петар Живковић, такође бивши председник Владе, задобио је подршку неколицине архијереја.[96]

У Београду је у међувремену основан Православни народни одбор. Предводио га је епископ далматински Иринеј. Убрзо су широм државе формирани његови огранци. Одбор је на себе преузео обавезу да води даљу борбу против конкордата. Услед омасовљења подршке, Одбор је било готово немогуће контролисати. Десило се стога да је уместо циља због кога је основан – а то је одбрана ставова Српске православне цркве, Одбор у свом деловању кренуо у сасвим другом правцу – на рушење Владе.[97]

Организација старих ратника „Народна одбрана“ четничког војводе Илије Трифуновића Бирчанина огласила се резолуцијом нападајући Владу због конкордата.[98] Димитрије Љотић је оптуживао Милана Стојадиновића да помаже разбијање Југославије. Забрањена Комунистичка партија Југославије подржавала је све што је било против Ватикана, јер су га, према документима из тог времена, сматрали ослонцем фашизма. И омладина појединих политичких странака учествовала је у пропагандној борби.

Владимир Мачек казао је дописнику пољских новина Курјер Варшавски да је конкордат за Хрвате неважна ствар наводећи да га „закључује Ватикан са српском православном владом а не са католичким становништвом Хрватске“.[99]

Ставове римокатоличког епископата на вест да конкордат иде у скупштинску процедуру исказали су надбискупи загребачки Бауер и Степинац на Бадњи дан (23. децембра): Степинац је говорио начелно а Бауер критиковао Српску православну цркву. Недељу дана касније, Бауер је пред бројним свештеницима поново критиковао српску страну.[100] Надбискуп Степинац је у загребачком дневнику Jutarnji list, у Божићном броју 1936, рекао да конкордат није потребан Римокатоличкој цркви. Додао је да о конкордату не жели да говори устврдивши да Римокатоличка црква неће дозволити да јој неко оспори права.[101]

Римокатолички епископат окупљен на Бискупским конференцијама у Загребу 10. јануара 1937. упутио је протест Стојадиновићу наводећи да реакцију српске јерархије сматрају болним.[102]

Приликом доласка новог југословенског посланика у Ватикан, 31. марта акредитиве није примио папа Пије XI већ државни подсекретар кардинал Еугенио Пачели (потоњи папа Пије XII).[103] Ситуација се искомпликовала када је нунције Пелегринети 27. априла 1937. писао Стојадиновићу достављајући појашњења појединих чланова конкордата.[104]

Од краја 1936. године готово сва европска штампа доносила је текстове о проблему конкордата у Југославији. Писале су о томе аустријске, енглеске, немачке, пољске и друге новине, из свог угла и у складу са политиком земље у којој је штампана.[105]

Од домаће југословенске штампе и публикација, вреди истаћи књижицу анонимног аутора „Неколико објашњења о конкордату“ објављену на словеначком језику. Она, наиме, по садржају одудара од свих текстова које су писали Хрвати римокатолици.[106]

Српска емиграција у Сједињеним Америчким Државама била је обавештена о конкордату и посредством новина Американски Србобран.[107]

***

Милан Стојадиновић је половином 1936. започео политику помирења са суседним државама. Тако је 24. јануара 1937. закључио уговор о вечном пријатељству са Бугарском, затим са Италијом, у Београд је од 7. до 9. јуна 1937. боравио Константин фон Нојрат, министар иностраних послова Немачког Рајха, као и друге високе личности немачке државне управе.[108]

Британце је узнемиравала политика кнеза и Стојадиновића ка Немачкој и Италији, што су схватали као удаљавање од њих и Француске. „Све су чешћи наговештаји да југословенска влада, под утиском привидне неспособности западних демократија да се суоче са диктаторским режимима, настоји да се овим потоњим препоручи не само на привредном већ и на политичком плану“. Та оцена британског амбасадора својим надређеним у Лондону била је, по много чему, преломна у промени политике према Стојадиновићу: „Као што ми је једном приликом поверио сам г. Стојадиновић, уверење да ће Југославија уживати веће поштовање својих бивших непријатеља ако се са њима споразуме уочи општег помирења а не после њега, подстакло је председника владе да изабере политику за коју је био свестан да неће бити у потпуности по вољи владе Његовог величанства. Чак и данас, када више не осећа потребу да се извињава свог своје попустљивости према Немачкој и Италији, г. Стојадиновић је очигледно више или мање опуштен према томе да ли се односи између Велике Британије и диктатура крећу набоље или нагоре.“[109]

Британски амбасадор је кнезу и Стојадиновићу наметао своје савете „који им нису могли били пријатни“.[110]

 ***

У Васкршњ­ој посланици 1937. го­ди­не, па­три­јарх се противио државној политици према конкордату са Ватиканом наводећи да је то стварање државе у др­жа­ви. Сабор, Синод и патријарх нису прихватали тврђење да је конкордат уговор од државног интереса. Архијереји су били незадовољни што нису консултовани по том питању. Истовремено, судећи по њиховим речима, поделили су се у више група истомишљеника. Познато је да се митрополит црногорско-приморски Гаврило, иначе секретар Одбора за проучавање конкордата, на почетку изјашњавао радикално против, да би временом његове речи попримиле помирљивије тонове. Он је критиковао зацртане привилегије Римокатоличке цркве, али је конкордат сматрао чисто црквеним питањем и противио се његовој политизацији. Наглашавао је да је тај уговор пројекат покојног краља Александра на који је Српска православна црква закаснила са примедбама и коментарима.[111]

Најнепомирљивије су према усвајању конкордата постављали епископи жички Николај[112] и далматински Иринеј.

Међу српским архијерејима Стојадиновић није уживао подршку осим код двојице или тројице.[113] Тако је 27. фебруара 1937. обавестио кнеза да је митрополит црногорско-приморски Гаврило другачијег мишљења од патријарха Варнаве.[114]

Митрополит Јосиф је неколико пута разговарао са министром вера Драгишом Цветковићем и крајем марта 1937. о тим разговорима детаљно известио патријарха упозоравајући на могуће лоше последице.[115]

Ни у нижој јерархији Српске православне цркве није било јединственог односа према конкордату. Наиме, мањи број православних свештеника, наклоњених Стојадиновићу, сматрао је да ради конкордата не треба улазити у сукоб са Владом.[116]

Све помесне православне Цркве имале су готово истоветне коментаре о конкордату Ватикана и Југославије. Најексплицитније оцене дао је Синод Румунске православне цркве и објавио га у свом службеном гласилу.[117]

Милан Стојадиновић сведочи да није желео да попусти под притисцима.[118] Зато је најпре 29. априла а потом и 10. маја упутио распис државним властима у коме је оптужио патријарха да је наредио свештенству да агитују против конкордата и наложио спречавање тих акција.[119]

 ***

Бискуп гибралтарски је објавио је 4. маја 1937. у једном британском часопису против конкордата, што су кнез и Стојадиновић оценили као мешање у унутрашње ствари Југославије. Исте квалификације имали су и на писање британске штампе којој је извор у Београду био искључиво опозиција.[120]

На редовном заседању Сабора, које је почело 17. маја 1937, патријархово здравље се погоршало, па је одлучено да патријаршке послове обавља митрополит Доситеј. Архијереји су 26. маја усвојили декларацију у којој су констатовали да је проблем конкордата изазвао велико интересовање домаће и стране јавности, због чега су се, како су навели, појавиле бројне начелне, али и стручне и објективне примедбе, као и једностране, личне и партијско-политичке. На крају је закључено: „Свети архијерејски сабор и овом приликом изјављује да Српска православна Црква непоколебљиво и једнодушно остаје на свом већ одређеном и заузетом становишту у питању поменутог пројекта Конкордата, и да се најодлучније ограђује од свих оних радњи које су се појавиле, или се буду у будуће појављивале са личним, партизанско-политичким или другим неначелним тенденцијама, које не могу имати места у једном озбиљном начелном питању, као што је питање поменутог пројекта Конкордата.“[121] По устаљеној пракси, о закључцима су обавестили председника Владе.

Напету ситуацију, која је претећи водила даљим сукобима, покушао је да смири Стојадиновић разговором са архијерејима у Патријаршији 1. јуна 1937. године[122], али је и том приликом свака страна остала при свом полазишту. Синод је заказао ванредни Сабор за јул. Стојадиновић је сутрадан обавестио кнеза да је процес око конкордата почео повољно изразивши наду да ће се добро завршити.[123]

Патријарх је „пао“ у кревет 1. јуна. Синод је позвао групу лекара из Београда да га прегледају. Они нису били у стању да одреде тачну дијагнозу па су се ограничили на ублажавање болова закључивши да нема непосредне опасности по здравље. По жељи и савету лекара, 3. јуна патријарх је пренет у вилу на Топчидерском брду.[124] После неколико дана посетио га је и Стојадиновић али нема трагова о разговору већ само о сусрету са митрополитом Доситејем и још неким архијерејима.[125]

Синод је позвао једног лекара специјалисту да заједно са групом београдских лекара прегледа патријарха. Њихов налаз прослеђен је штампи: „Код Његове Светости констатовано је субакутно желудачно-цревно обољење са бубрежним и живчаним надражајем. Болест је озбиљна али за сада опасност по живот не постоји“. Лекари су сматрали да ће побољшање уследити примањем хране.[126]

Стојадиновић је 6. јула писао Стевану Ћирићу, председнику Народне скупштине, иначе рођеном брату епископа бачког Иринеја, појашњавајући поједине чланове конкордата и затражио да са садржајем упозна чланове скупштинског Одбора.[127]

Стојадиновић је знао више детаља о патријарховој болести и о томе је 7. јула обавестио кнеза да се здравље погоршава па се очекује и смрт. Додао је да се ради те могућности треба припремити за церемонијал сахране.[128]

На седници Одбора за конкордат 8. јула председник Владе поновио је већ толико пута речене и добро познате ставове убеђујући опозицију да гласа за наставак процеса.[129] Истога дана обавестио је Милана Антића, министра Двора, о свом говору и лошем здрављу патријарховом.[130]

Лондонски дневник Тајмс објавио је 7. јула 1937. писмо једног бискупа Англиканске цркве у коме он брани позиције Српске православне цркве а критикује привилегије које је конкордатом добила Римокатоличка црква.[131]

После расправа 14. јула 11 чланова Одбора за конкордат је гласало за, а десет против.[132] Сходно гласању, свака група је упутила Народној скупштини своје виђење тока седнице.

***

На ванредном заседању Сабора који је започео 13. јула није присуствовао патријарх због погоршања здравља. Сабор је закључио да у време патријархове болести неће доносити никакве нове одлуке већ је остао на одлукама с краја 1936. године. Одлучили су да ће сваки народни посланик, припадник Српске православне цркве, који гласа за конкордат, бити искључен из Цркве, а свештено лице лишено чина. Радило се о Милану Стојадиновићу, деветорици министара и 14 народних посланика. Синод је ту одлуку обзнанио 19. јула, на дан почетка расправе о ратификацији у Народној скупштини.

Тих дана Синод је наложио епископу жичком Николају да иде код намесника Раденка Станковића и затражи његову помоћ у повлачењу конкордата. Намесник је одбио захтев.[133]

Сабор је наложио да митрополит загребачки Доситеј, двојица архијереја из Синода и двојица чланова Патријаршијског управног одбора затраже пријем код кнеза.[134]

Стојадиновић је свакодневно обавештавао кнеза о новостима из Београда. Тако је 16. јула нагласио да је дан раније из Патријаршије добио писани одговор у коме је наведено да ће даљу расправу око конкордата везати за здравље патријарха. Потом је нагласио да „ради ауторитета државе и државне власти, конкордат мора да прође“.[135]

Стојадиновићев шеф кабинета проследио је Милану Антићу писмо Сабора од 13. јула. Наиме, митрополит Доситеј је обавестио Стојадиновића да патријарх не учествује у раду Сабора због лошег здравља и да је то по канонско-законским прописима условило спречавање доношења измена ранијих ставова и одлука у меморандуму од 3. децембра 1936. и у декларацији од 26. маја 1937. у питању пројекта конкордата.[136]

Лондонски дневник Дејли Телеграф објавио је 16. јула 1937. текст свог дописника из Београда. По оцени Пресбироа, садржај је био скандалозан што је натерало југословенске власти да новинару саветују да поднесе оставку на дописнички посао или ће бити протеран.[137]

Стојадиновић је 17. јула кнеза обавестио о приликама у Скупштини и писму од Синода. Навео је да је тон писма мирнији што указује на то да је борбеност архијереја попустила. Нагласио је да ће се после усвајања конкордата попови вратити на своја места – у храмове – и тако показати да је држава јача од Цркве. Закључио је да се после тога може доћи до споразума.[138]

Док је конкордатска криза добијала на интензитету, Владимир Мачек и Хрватска сељачка странка су форсирали ширење јединица Хрватске сељачке заштите, партијске полувојске, организовали честе скупове разних друштава. Тако је, на пример, 18. јула, уочи рођендана Мачека приређен у Загребу дефиле те паравојске састављене од коњице и пешадије и чланова бројних друштава – око 30.000 особа.[139]

Народна скупштина је 19. јула започела расправу о конкордату.[140] Пре почетка заседања посланици су добили писмо епископа жичког Николаја у коме их је упозоравао на одлуку Сабора о канонским мерама против оних који буду гласали за конкордат подсећајући их на оно шта народ мисли о конкордату.[141]

За тај дан Синод је наложио служење молепствија за оздрављење патријарха у свим храмовима. Истом приликом Синод је, очито не без разлога, обзнанио да се Архијерејском намесништву Београда дозвољава да истога дана организује литију београдским улицама која ће кренути од Саборне цркве према Храму Светог Саве на Врачару где ће бити служен молебан.[142]

Иако је Министарство унутрашњих дела забранило литију, (а митрополит Доситеј је у име Синода обнародовао да се од ње одустаје[143]) она је, како је то и планирано, кренула из Саборне цркве. А у поворци су се окупили људи различитих побуда – од верујућих до комуниста и припадника других опозиционих политичких странака. Полиција је брутално реаговала нападајући народ у поворци испред себе, не гледајући да ли се ту ради о такозваном обичном човеку или свештеним лицима, и растурила литију. Страдалника је било много с обе стране, од „малих људи“ до владика. Тај немили напад полиције на народ је остао упамћен као „Крвава литија“.[144]

Међу бројним реакцијама на тај догађај посебно место имају протест двадесетак удружења и савеза упућен у форми писма намесницима.[145]

Митрополит Доситеј је 19. јула обавестио кнеза, који се тада налазио у Крању, да је литија забрањена, да је учињено велико безакоње и насиље према народу и Цркви, и молио интервенцију. Исто вече је поновио протесте поткрепљујући их новим чињеницама о страдању учесника литије.[146]

Према Стојадиновићевим тврдњама, Синод је од кнеза захтевао да смени Владу, а овај то одбио не допуштајући Цркви да се меша у државне послове. Стојадиновић у својим сећањима наводи чаршијску причу да је кнез био заинтересован за позитивно окончање ратификације конкордата због тога што је, наводно, наследио велико имање у Италији. Према истим наводима, да би ушао у посед наследства, морао је да прогура усвајање конкордата![147] (Новац као разлог форсирања конкордата од стране Стојадиновића помињао се у току истраге о том политичару коју је водила немачка обавештајна служба у окупираној Србији. По сазнањима те службе, Стојадиновић је посредставом једне банке из Милана добио од Ватикана огромну суму.[148])

После вести о збивањима у Београду, епископ жички Николај молио је 20. јула 20. јула Милана Стојадиновића да „скида зло са дневнога реда. Прекините насиље према цркви Православној“. У одговору Стојадиновић је нагласио да води рачуна о свему и затражио од епископа да утиче на остале архијереје. Епископ је наредног дана написао опширно писмо Стојадиновићу наводећи чињенице о „крвавој литији“ у Београду. Поновио је молбу да се ратификација конкордата скине с дневнога реда.[149]

Прихватање конкордата, по оцени британског амбасадора у Београду, требало је да послужи Стојадиновићу за део планиране посете Риму у оквиру које би присуствовао размени ратификационих докумената у Ватикану.[150]

Ватикан је у време конкордатске кризе ћутао, али је, по свој прилици, своје намере покушао да реализује посредством југословенских министара римокатолика. Први међу њима био је министар унутрашњих дела, бивши свештеник, Антон Корошец. Остала су сведочења да Корошец није имао поверења у београдску жандармерију и полицију, па је довео појачање из Словеније и Хрватске, који су одрађивали све што им је наређено.

***

Стојадиновић је 21. јула обавестио кнеза о новостима поводом расправе о конкордату у Народној скупштини. Процедура у Народној скупштини повољно се развија, каже Стојадиновић, па се планира да у петак, 23. јула увече дебата буде завршена усвајањем Закона. „Кад буде свршено у Народној Скупштини, ми мислимо да не идемо сада одмах у Сенату: 1). већ смо дубоко ушли у летње ферије, те је овим старцима у Сенату немогуће и даље седети у Београду, 2). да бих апсолутно био сигуран у Сенату, треба 2-3 сенатора обећати понован избор у јануару за нових 6 година. Што не вреди чинити, 3). Дали бисмо свету једно мало олакшање, да предахне, да не изгледа велико форсирање конкордата, 4). Омогућили бисмо евентуалне преговоре са Правосл. Црквом у току лета, па можда и споразум, 5). У овој узбуђеној атмосфери не би Краљ. Намесништво имало да доноси никакву одлуку о конкордату, те би тако Краљ. Намесништво могло евентуално да припомогне општем помирењу.“[151]

У време напада жандармерије на литију, у Народној скупштини је започела процедура ратификације конкордата. На крају вишедневне расправе, 23. јула, како је то Стојадиновић планирао, конкордат је усвојен у Народној скупштини са 167 „за“ и 129 „против“.[152]

Истога дана, 23. јула, Стојадиновић је писао кнезу на Бледу: „Ваше писмо дало ми је храбрости да истрајем за последњи јуриш. Одиста била је борба невероватно тешка. Нисам смео да Вам пишем кроз какве сам ситуације прошли, али хвала Богу праведноме, сад смо савладали све: и попове и улицу. Сад ћемо да окренемо други лист!“[153]

После усвајања Закона о конкордату у Народној скупштини, требало га је проследити Сенату. Исте вечери, на скупу посланика Југословенске радикалне заједнице, Стојадиновић је партијским колегама, међутим, нагласио да ће ратификацију у Сенату одложити за неко друго, повољније време, правдајући то речима да не сме бити поремећен верски мир у држави.[154]

Милан Стојадиновић је рачунао на брзу смрт патријарха Варнаве а то значи и избор новог првојерарха који ће бити кооперативнији. Основа за претпоставку о скорој патријарховој смрти била је у писму митрополита Доситеја маршалу Двора од 23. јула.[155]

Исте ноћи, у поноћ 23/24. јула 1937, патријарх Варнава је умро.[156]

Адолф Хитлер упутио је Српској православној цркви саучешће. Био је једини државник тадашње Европе који је учинио тај гест. Немачки амбасадор у Београду био је једини страни дипломата који је дошао у Саборну цркву, код одра патријарха Варнаве. Оба геста нису били пријатни Стојадиновићу.[157]

Синод је одлучио 26. јула да се опело обави у Саборној цркви а сахрана у храму Светог Саве на Врачару.[158]

На патријархов одар положени су венци младог краља Петра Карађорђевића, краљице Марије, кнеза Павла и књегиње Олге и књегињице Јелисавете.

На сахрани је краља Петра заступао краљевски намесник Раденко Станковић, а поред њега били су министар Двора Милан Антић, маршал Двора Бошко Чолак-Антић и генерал Никола Христић, први ађутант младог краља.[159]

Епилог конкордатске кризе

И данас се чују опречна мишљења о узроцима конкордатске кризе. Неки сматрају да је кризу изазвала опозиција с намером да сруши владу Милана Стојадиновића, у чему су предњачиле Демократска и Радикална странка. Тако је, према тим тврдњама, питање кон­кор­да­та усмерено у оп­ште­на­род­ни по­крет про­тив Вла­де и на тај начин оно наметну­то Сабо­ру Српске православне цркве увлачећи га у дневне политичке размирице. Зато и не чуди што су одлучне из­ја­ве па­три­јар­ха Вар­на­ве и саопштење Са­бо­ра би­ли пу­ни поли­тич­ког набоја.[160]

Хрватске политичке партије и странке нису се, бар јавно, много мешале у овај случај. Имале су очито важнијег посла, а то је, као што је време показало, припрема разрешења такозваног хрватског питања, што је могло да се започне тек склањањем Милана Стојадиновића и довођењем „попустљивијег“ председника Владе.

У конкордатској кризи војска је остала по страни.

Остаје и даље отворено питање ко је из овог случаја изашао као победник а ко као губитник.

Српска православна црква је успела да заустави ратификацију конкордата и тај успех је задовољио вишу јерархију. Црква је била оспеднута прозелитизмом и у Ватикану је гледала претњу својим интересима.

Милан Стојадиновић је добро познавао хрватско питање и покушавао је да га решава на веома неуобичајен начин – сарадњом са Немачком, Италијом и Ватиканом! Полазна основа решавања тог питања била је непромењивост Устава и одбацивање било какве федерализације Краљевине Југославија. Конкордат Ватикана и Краљевине Југославије може се посматрати у том контексту. Наравно, и у контексту тадашње европске стварности!

Стојадиновић је желео да преко конкордата побољша односе са Ватиканом и Италијом и римокатоличком јерархијом у Краљевини и тако ослаби утицај Владимира Мачека и Хрватске сељачке странке, односно да блокира форсирано хрватско питање и раст утицаја усташког покрета међу нижим свештеницима, углавном међу фрањевцима. Стојадиновић је намеравао да раздвоји хрватски покрет од Римокатоличке цркве.

Конкордатску кризу искористили су осим Српске православне цркве и опозиција и други политички чиниоци. У тим околностима патријарх Варнава Росић био је колатерална штета.

Нунције Херменегилдо Пелегринети је унапређен у чин кардинала. После свечаног додељивања кардиналских знакова Пелегринетију, папа Пије XII говорио је споменувши и пропали конкордат са Југослаивјом. Његов говор објављен је 17. децембра 1937. у ватиканском службeном гласилу Osservatore Romano: „Доћи ће дан а волео бих да то не морам казати, али сам дубоко уверен – доћи ће дан када неће бити мален број душа, које ће зажалити што нису широкогрудо, великодушно и активно примиле велико добро као што је оно, што је заступник Исуса Христа нудио њиховој земљи и то не само ради црквене слоге нације, већ и ради њене социјалне и политичке слоге, мада одлучно одбијамо да политика буде наша ствар, наш посао“.[161] Било је то пророчанство злочина који ће се десити у Независној Држави Хрватској 1941-1945. године.

По оцени британских дипломата, за Југославију је 1937. била бурна година: „На унутрашњем плану она се нашла на ивици грађанског рата, а на међународном упустила се у авантуристичку политику.“ Британци су сматрали да политичари окупљени у Удруженој опозицији нису способни да се уједине и сруше Владу Милана Стојадиновића. Мачек је и даље заговарао укидање Устава из 1931. године и федерализацију и за то није добио подршку српске опозиције. Промену Устава није дозвољавао ни кнез![162]

Милан Стојадиновић је 27. октобра 1937. наговестио одустајање од ратификације конкордата, исто то потврдио је 27. децембра 1938. и Антун Корошец, министар унутрашњих послова. Синод је 28. јануара 1938. добио и званичну потврду од Владе да је конкордат дефинитивно скинут с дневног реда. Председник Владе је обећао да ће при сваком будућем случају сређивања својих односа са Ватиканом и репулисању положаја Римокатоличке цркве у пуној мери примењивати уставу равноправност свих вероисповести у Краљевини.[163]

Нови патријарх је изабран 22. фебруара 1938. године – био је то митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић. Стојадиновић је у томе имао удела, мада тога дана намерно није био у Београду, већ у Берлину.[164]

Мада је Милан Стојадиновић победио на изборима 11. децембра 1938. своје супарнике, није добио мандат за састав Владе. Кнез је то поверио Драгиши Цветковићу, дотадашњем министру вера. Пад Стојадиновића био је последња кап конкордатске кризе.