Посвећујем ово размишљање драгому у Христу брату Мирославу, ради утехе

ВЕЧИТА ТЕМА СВИХ ПРАВИХ КЊИГА

У најстаријем сачуваном делу светске књижевности, „Епу о Гилгамешу“, главна тема је тема смрти: краљ Урука, Гилгамеш, саздан од божанског и људског елемента, изгубио је најбољег пријатеља, Енкидуа, који је, после свих заједничких бојева и победа, умро.

Пре но што је Енкидуа срео, Гилгамеш је био сурови тиранин, од кога су трпели сви његови поданици; кроз пријатељство, он се очовечује, постаје други и другачији... А онда, Енкиду одлази у подземни свет... Болан због губитка, уплашен за своју будућност, Гилгамеш јури степама. На крају, кад љубав у њему надјача смрт, одлази до Утнапиштима, човека који је преживео потоп, и који живи на острву блаженог бесмрћа. Ту добије травку бесмртности, коју би желео да подели са остатком човечанства (Гилгамеш више није онај негдашњи, себични тиранин, него брат свих људи). Међутим, док се купао, змија му украде травку (змија из Књиге Постања је, свакако, потпуно сећање на оно чега се „Еп о Гилгамешу“ сећа мутно). Вративши се у свет људи, краљ Урука се не смирује;путује ка земљи мртвих, да се сретне са Енкидуом... А кад се сретну, душа пријатељева му саопштава да, кад би Гилгамеш знао какви су закони у свету сени, он би сео и заплакао... И још му саопштава да се мучи, и да њега, Енкидуа, „црви једну као старо одело“... Лутајући при повратку на Итаку, Одисеј, по савету чаробнице Кирке, силази у подземни свет, да покуша да нађе старог пророка Тиресију, који ће му рећи хоће ли икад загрлити Пенелопу, своју супругу, и Телемаха, сина свога. У подземљу види много сени покојника...Међу њима је и славни Ахил, кога Одисеј поздравља и ласка му, као краљу подземног света. А Ахил му одговара да би радије био роб у царству живих него краљ у подземљу...

Орфеј, певач који песмом кроти дивље звери, по губитку вољене Еуридике силази у свет сени, и тамо успева да припитоми не само адског пса, Кербера, него и да гане Ада и Пересефону, богове-господаре подземља, који му дају душу Еуридикину да је врати међу живе, под условом да се не осврће да би је погледао док се пењу, уз Хермесову пратњу, ка горњем свету; Орфеј не издржи, и Еуридика се заувек враћа у „душа рудник чудесан“ (Рилке).

Дантеова „Божанствена комедија“ сва је саткана од путовања кроз свет покојника, који, у складу са средњовековним римоктаоличким учењем, пребивају у паклу, чистилишту или рају. Сам водич Дантеов, римски песник Вергилије, са душама других врлинских пагана, који нису примили крштење, пребива у лимбу,царству сетних сени...

Шекспиров „Хамлет“, најтумаченије књижевно дело свих времена, непрестано се суочава с проблемом смрти... Монолог „Бити или не бити“ изражава кључну двоумицу данског краљевића - зашто човек живу у свету зла и муке, кад би себи „могао слободу да да и голим ножићем“... Ко би трпео сва зла кад би знао шта га чека са оне стране гроба? Зар човек самоубиством не би могао да ослободи себе? Али, шта га чека тамо? Само захваљујући страху од посмртне судбине, опстаје се у свету пуном неправде и зла... А онда, Хамлетов разговор са гробарима, огуглалим на свој посао, и монолог с лобањом Јорика, дворске луде, која је огледало свачије судбине. Пред сам крај, кад га Лаерт изазива на двобој, Хамлет ослушкује у себи слутњу која би, како он каже, „узнемирила једну жену“; Хорације, најбољи пријатељ, каже му да не иде на двобој, али дански краљевић, меланхоличан више но игда, тврди да „пркоси предсказањима“и да ће, кад- тад, морати да се суочи са смрћу, па није битно да ли ће то бити пре или касније...“Има промисла и у паду једног врапца“, сећа се Хамлет, сумњичав и разривен двоумицама, речи из Еванђеља...

У пустоши која их са свих страна окружује, Владимир и Естрагон, јунаци Бекетове драме апсурда, док чекају Годоа, размишљају о томе да ли да се обесе или да живе, и, пошто је свеједно, желе да негде оду, али се не мичу с места...

Сва озбиљна светска књижевност, од самих својих почетака до данас, пита се – какав је смисао људског живота у свету пуном смрти и умирања. У својој беседи приликом добијања Нобелове награде, Андрић је указао на чињеницу да је уметност својеврсно заваравање смрти (као у причи о Шехерезади; или, као у његовој причи „Аска и вук“)...

“Има сеоба. Смрти нема“, теши нас Црњански. Али, само теши... Смрти има... Шта је она? Капија или зид? („А кад ми дође да прсне глава/ о тог живота хридовит крај“, вели Лаза Костић у „Santa Maria della Salute“)...

ПЕСНИЦИ ПРЕД СМРЋУ

Песници су о смрти певали: Његош је био хришћански сигуран да смо „искра у смртну прашину“ и „луча тамом обузета“, па се строго обрачунавао са материјалистима: “Демокрите, и ти, Епикуре,/зли тирјани душе бесамртне“, обраћао се античким мртводушницима, атеистичким философима. Ђакомо Леопарди је, са своје стране, веровао да је смрт крај, али и ослобођење од свих неизмерних патњи у овом свету. А Рилке, један од највећих песника 20. столећа, у својој збирци метафизичких сазирања, „Часловац“, која је настала по доласку из Русије, вели: “Сопствену смрт, о Боже, сваком дај, / мрење што ниче из оног живота, / где му се љубав збивала, и сјај, / и смисао, и беда и страхота“. Јер, не добија свако своју смрт, која треба да буде срп за пуни клас, клас спреман за жетву. Данашњи људи, обзидани делима својих руку и кријући се од Бога у мртвачком ковчегу технологије, по Рилкеу, ни не знају праву тајну смрти. Зато умиру недостојно: “Са вечношћу се курвасмо, а када / Час порођаја дође, из нас пада/ Мртворођенче наше смрти“... По Рилкеу, то је „заметак кржљав, и крив, и пун јада“... Горак због тога, немачки песник додаје: “И свако као дроља окончава/ од царског реза, грчева и ватре“... Да би човек умро достојно, он мора да испуни своје предназначење (да се, како рече један наш песник, пење у Бога да не би силазио у звер): “Понекад неко с вечере се дигне, / ван изађе, и кораца, кораца,/док једној цркви на Истоку стигне/ и њега деца славе ко мртваца. /А онај који умире у кући, / уз сто и чашу, оста где је био. / И деца светом морају се вући/ ка цркви што је он заборавио“, дефинисао је Рилке пут из датости у задатост... Или, простије, са једног србског споменика који је у књигу преписао Радојко Николић: “А сад, ђецо и унуци моји, / добро знате шта вам дужност стоји: / поштуј Бога и ближњега свога, / придржте се карактера мога“ (по апостолу Павлу: “Угледајте се на мене, као и ја на Христа“)...

Лорка је жеђ за лепотом постојања оставио као везу између живота и смрти: “Кад умрем, оставите балкон отворен.//Дете једе наранџе. Гледам га с балкона. //Косач жито жање./ Чујем га с балкона. //Кад умрем, оставите балкон отворен“...

КО ЋЕ НАС УТЕШИТИ?

Ипак, каква је утеха, пред смрћу, књижевност?

Култура?

Уметност?

Наука?

Слаба, никаква скоро.

Јуродиви руске философије, Василије Розанов, који се стално колебао између паганства („радост чулног живота“, полност и брак, рађање) и хришћанства (које је, по њему, донело свест о трулежности човекових подухвата и „горким плодовима света“), пред појавом смрти је све схватао... И писао је: “Ја сам говорио о браку, о браку... А мени је долазила смрт, смрт, смрт.../.../ Двадесет сам година „жуборећи као поточић“ трчкарао око гроба... И још сам се нервирао:зашто све око мене није весело и не цвета цвеће? Све сам прекасно сазнао/.../ Мислио сам да је све бесмртно. И певао сам песме. Сада знам да ће се све завршти. И песма је утихнула./.../ Смрт ја апсолутно не могу да поденесем. Зар није чудно живот провести тако, као да смрти нема. Нешто најобичније и најпостојаније. Међутим, ја сам се према њој односио као да нико и ништа не треба да умре. Као да смрти није било. Нешто најобичније, нешто вечно, и ја то нисам видео. Наравно, ВИДЕО САМ ЈА ЊУ, али, значи, ЈА НИСАМ ГЛЕДАО на умируће. И не значи ли то да их ја НИСАМ ВОЛЕО? Ето, то је „лош човек у мени“, лош и страшан. Када то схватим, ја мрзим себе.“

То, то нам се дешава: жуборимо, жуборимо, а онда, изненада, пресушимо, испаримо, утекнемо у земљу, као понорница... Смрт дође по своје, све погази или, боље рећи, све искљује, као гавран лешину... И онда нам је јасно зашто је Розанов тако одлучан: “'Умро је човек', и ми чак не знамо КОЈИ: то је већ плакање, за очајање... док се цела цивилизација преврће у глави, ми не желимо 'Атилу и Иловајског' (руски историчар, нап. В. Д.), већ само да седнемо на ту гомилицу земље и да понизно завијамо као пси... О, ево како ГОРДОСТ пролази. Проклето својство. Нисам те узалуд одувек мрзео“... То, то је најтачније: сести на хумку, и понизно завијати, као пас: над сваким, сваким ближњим, јер је Момчило Настасијевић знао да смо сви род, и да кад неко умре – „и моје срце рушно је“ („Труба“). Завијати и плакати, оплакивати, нарицати, као што је Гилгамеш оплакивао Енкидуа, и Давид Јонатана, проклињуће горе гелвујске које му не сачуваше најбољег пријатеља...

Зато је и Бог Који је постао Човек, Господ Исус Христос, плакао над Својим пријатељем, Лазаром, који је четири дана био у гробу и чије је тело већ почело да се разлаже и да заудара. Плачући над њим, Христос је плакао над сваким човеком, створеним за бесмртност и потонулим у смрт. Плач Христов над Лазаром био је један од најочитијих доказа трагичности онога кога је Отац Јустин Ћелијски звао „мали бог у блату“, потомка сверодног Адама.

Па, има ли игде наде?

Розанову је, иако је лудовао, викао против хришћанства у име „паганских животних радости“, било јасно:“Када боли душа, тада ми није до многобоштва. Реците ми, коме је са „болном душом“ уопште потребно многобоштво?/.../ Мени је потребна само утеха, и треба ми само Христос... (Многобоштво и јудаизам ми ни на памет не падају)“. А то, по њему, води молитви: “СУШТИНА молитве је у признању сопствене дубоке НЕМОЋИ, дубоке ограничности. Молитва постоји тамо где кажеш: ”ја не могу“; тамо где је „ја могу“, тамо нема молитве“...

А вера у Христа страх од смрти побеђује – духовним животом, утемељеним на чињеници да је Христос васкрсао...

Христос је васкрсао... Шта то значи? И шта је томе претходило?

СМРТ ПО УЧЕЊУ СВЕТОГ ПИСМА И ПРЕДАЊА

Смрт је противрприродна, и она је завишћу ђавола ушла у свет. Бог је саздао Адама и Еву да живе у бесмртности, која јесте заједница са Њим, Живим. Заповедио им је да раде у Едему и да га чувају: пре свега, да обделавају земљу свога срца и да се клоне издаје и неверства Богу, Источнику жизни.Пре него што су створени наши прародитељи,створени су анђели, од којих су неки, хотећи да, на силу, буду богови уместо Бога, постали зли и мржњом отровани демони.Сатана,њихов вођа, бивши светлоносац („Луцифер“) због гордости (а гордост је грех самозатворености и самооботворења, и његов најтачнији симбол је змија која непрестано гризе сопствени реп) потонуо је у вечно умирање, које се никад не може окончати као ништавило (јер, Отац не убија: Он не узима, ни најмрзнијем, смрзнутом јер мрзи, Свој првотни дар – дар постојања). Видевши ново саздање Божје, човека, телом тварног, и тиме сродног галаксијама, минералима, биљу и животињама, а душом духовног, сродног анђелима, који је, захваљујући томе, постао средишње биће универзума (за човека је, по учењу Цркве, сав свет саздан као богојављење, да би он у космичком храму био свештеник који благодари Творцу у име свих бића, словесних и немуштих), ђаво му позавиди. Преко човечице, која је остала сама (Адам на њу, у часу искушења, није пазио), непријатељ Творца и твари - оклевета Бога. Бог је рекао прародитељима да једу са сваког дрвета у врту, осим са дрвета познања добра и зла; ова заповест о посту није значила да је дрво познања добра и зла нешто лоше – напротив! Познање добра и зла је добро само по себи. Али, Адам и Ева је требало да сазру да би кушали са њега а да им то буде на корист; духовно бебе, које је требало да се још поје благодаћу са дрвета живота, они нису још били кадри да кушају тврду храну познања добра и зла. А ђаво их је „упецао“ („слатка мама, но би на удицу“, рекао би Његош ) тврдњом да ће, ако једу са забрањеног дрвета, постати бесмртни богови („богови“ без Бога, магијски самообоготворени, као ђаво што је учинио са собом). Тиме су прародитељи прекинули доток живота са Источника. Како је уочио Свети Василије Велики -није Господ њима рекао: “Ја ћу вас убити ако једете са дрвета познања“, него „Умрећете“; пошто је Бог живот, губљење везе с Њим је смрт. Господ је, и после страхотне људске самовоље, која им није донела механичко-магијску бесмртност, него увид да су голи, то јест обнажени од благодати Божје, покушао да им помогне и да их наведе на покајање. Међутим, Адам је кривицу пребацио на Еву, Ева на змију и Творац, да не би постали заувек непокајиви као што је ђаво, шаље обоје у свет, да трпе последице своје непослушности, које Свети Оци називају „кожне хаљине“ (рађање на начин на који се рађамо, растење, узимање земне, трулежне хране, учење, сазревање, терет рада у зноју лица свога, изградња државе, механичке заједнице које нема без употребе силе,култура, уметност, наука и технологија, као вештине за опстанак у „долини суза“, како Свето Писмо зове наш удео на земљи;и, на крају, болести и смрт). Смрт је, понављамо, противприродна , јер је човек саздан за бесмртност, и зато се човек са њом не мири као што се мире животиње, које, кад им дође час, оду и угину. Смрт је скандал; она саблажњава својом мрачном неминовношћу, која потире сва дела људских руку... Истовремено, смрт је и лек, јер прекида живот у греху, као стању егоцентричног промашаја циља и смисла нашег путовања, а то је заједница са Богом. У Светом Писму се непрестано повезују грех (од старосрбског „огрех“, промашај циља), ђаво (наводилац на грех, смртоносац, кога црквена песма назива „кваритељем ума“) и смрт (одвајање душе од тела, што је болно баш зато што је противприродно, пошто је човек психофизичка целина, и душа и тело; наравно,душа је свесна и после смрти, док тело тоне у прах земни, од кога је настало – али пуноте живота нема без тела и душе „зглобљених законом природе“, како вели једна православна молитва).

ВАСКРСЕЊЕ

Човек својим силама није могао себе да спасе; само барон Минхаузен је себе извукао из блата, вукући се за перчин. Требало је да га спасе Творац; али не механичко – магијски, него даровима Своје љубави, која доноси живот и слободу. Зато је Син Божји, Бог по природи, у време цара Ирода, кад је светом лудовала смрт у свим својим видовима, од паганског идолопоклонства до страшних насиља у име империјалне моћи,од Духа Светога и Марије Дјеве постао по природи Човек, да би Своје саздање спасао од греха, смрти и ђавола и сјединио га са Небеским Оцем. У личности Христовој Божанска и људска природа сјединиле су се, како каже Четврти васељенски сабор,неразделно и несливено. Учећи, проповедајући, чинећи чуда, окружен апостолима и народом који је у Њему препознао Месију, Христос је Себе спремао за највећи бој – бој са смрћу. Када су Га распели они којима је цезар био важнији од Бога Љубави, и који су веровали у месијанско царство као рај на земљи, Христос је, Својим Божаством и Својом људском душом, сишао у царство покојника, у ад (грчка реч „ад“ значи „невиделица“, место таме и сенке смрти, одакле је Енкиду јадиковао пред Гилгамешом и Ахил пред Одисејем ), и разорио га, победивши ђавола, господара смрти, и извевши душе оних који су Га од века чекали да их ослободи, почев од покајаних прародитеља Адама и Еве. За то време, од Великог петка до Васкрса, тело Христово почивало је у гробу у Гетсиманији, да би, по поноћи, поново сједињено с Божаством Христовим и Његовом људском душом васкрсло, и, преображено, прошло кроз гробну плочу.

Тајну овог чуда Црква опева многим химнама, које изражавају, онолико колико је човековом уму и језику могуће, надразумну и сверадосну тајну: “У гробу телесно, у аду са душом као Бог, у рају са (покајаним) разбојником и на престолу са Оцем и Духом Светим био си, Христе, Који све испуњаваш, Неограничени“... “Васкрсења дан је, просветлимо се, народе: Пасха је Господња, Пасха. Од смрти у живот и са земље на небо, Христос Бог нас преведе, док Му победничку песму певамо“... “Васкрсење Христово видевши, поклонимо се Светоме Господу Исусу, Јединоме Безгрешноме. Крсту Твоме клањамо се, Христе, и свето васкрсење Твоје певамо и славимо. Јер си Ти Бог наш,осим Тебе другога не знамо; Именом се Твојим именујемо. Ходите, сви верни, поклонимо се Светом Васкрсењу Христовом, јер, гле, кроз крст дође радост целом свету. Свагда благосиљајући Господа, певајмо васкрсење Његово, јер ради нас претрпевши крст, смрћу смрт разруши“... Те, и многе друге химне, Црква пева радујући се коначном тријумфу живота над смрћу: „Победа прогута смрт“, кличе Свети Јован Златоусти. Од васкрсења Христовог, људи иду ка граници постојања као да тону у сан: тело почива у земљи,а душа у Богу, чекајући свеопште васкрсење из мртвих ради коначног Суда, када ће, како рече Борис Пастернак, векови као сплавови допловити до Христа Судије. „Не плашим се смрти, нити гробне таме-ја умрет не могу, Христос умре за ме“, каже Свети владика Николај...

Смисаоно језгро завештајног романа Достојевског, „Браћа Карамазови“, јесте сахрана малог и правдољубивог дечака Иљуше, кога на починак испраћају, поред његовог напаћеног оца, и Алексеј Карамазов, искушеник код старца Зосиме и другови из Иљушиног одељења. После сахране, од чијег се описа срце кида, Аљоша деци држи говор о најдубљој тајни људскости: тајни свеопштег васкрсења из мртвих, када ћемо се сви опет видети, загрлити једни друге и испричати све што нам се десило. Аљоша моли другове малог покојника да никад не забораве тај тренутак, кад су се од њега растали, и понавља им да ћемо се ОБАВЕЗНО ВИДЕТИ, ОБАВЕЗНО ЗАГРЛИТИ ЈЕДНИ ДРУГЕ И СВЕ ЈЕДНИ ДРУГИМА ИСПРИЧАТИ...Јер, живот као пад у ништавило нема смисла; он га има само ако је осмишљен васкрсењем, ако, остављајући тело, пролазимо кроз капију вечности и ако ћемо, једног дана, поново оденути тело, да се од њега више не растанемо.

С ОНЕ СТРАНЕ ГРОБА

Али, наравно, тамо нас чекају Царство небеско или вечне муке.

Јер, Бог нам је открио да после смрти, када је стање душе још увек привремено, и молитвама Цркве и ближњих може бити промењено набоље, и после Страшног суда, када времена више неће бити, свако људско биће доспева у стање рајско или стање мучења, у зависности од правца своје воље: “Где ће ко бити по смрти,/за живота ће му се касти./ Куда се нагињао док живи, / кад умре, тамо ће пасти“, каже пољски песник Адам Мицкјевич. Бог ће излити Своју бескрајну љубав на сва словесна бића која је саздао, на све анђеле и људе: та љубав је огањ. Ко у себи буде имао Божје љубави, за њега ћа ово бити рај; ко је не буде имао, ко буде смрзнут јер је мрзео, за њега ће ова љубав бити пакао. Пакао се састоји у томе што Бог вечно воли оне који Га вечно мрзе. Или, како би рекао Свети Исак Сиријски, „бичеви у паклу су бичеви божанске љубави“. Владика будимски Данило је причао да је један усташа зарежао: „Ако је у рају Србин Свети Сава,за мене је то пакао“-такво је стање оних који су за живота ишли путем зла и мржње, засноване на гордости.

Пут у пакао су људске страсти, греси који су постали навике и без којих човек не може, иако су штетне и разорне. Свети Теофан Затворник мучење, које страсти изазивају после смрти, кад човек више нема тела којим би могао да их задовољи, пореди са стањем утманиченика кога су мучитељи нахранили сланом рибом, а не дају му да пије воде. Јер, телесним страстима (преједање, пијанство, блуд, итд.) се удовољава телом, али њихов извор је у души. Душа ће, кад јој тело оде у земљу, хтети да се преједа, препија, блудничи, али неће имати чиме, и гореће жеђу коју ништа не може да утажи...

Зато су рани хришћани увек, кад се сретну, говорили један другом: СЕЋАЈ СЕ СМРТИ! Ако се сећаш смрти, не можеш сагрешити. Том сећању на смрт стреми, како би отац Јустин рекао, макар сузом и уздахом, свака побожна душа.

 МОЛИТВЕ ЦРКВЕ

А Црква Божја нам је,у свакој својој молитви, дала свест и о једном и о другом: и о смрти и загробном уделу нашем, и о животу у Христу. Молитвени канон који се чита на исход душе и молебан Пресветој Богородици кад се душа од тела раздваја пуни су вапаја хришћанина који је свестан како је живео, и шта га чека. “О како ћу погледати на Невидљивог, како ћу поднети онај ужасни призор, како ћу се усудити да отворим очи,како смем Господа мога видети Кога од младости нисам престајао да вређам?“ пита се човек који се раздваја од тела... Он вапије и позива све ближње да се моле за њега, а нарочито свете ангеле и свог ангела чувара...Потресно је кад молитвеник каже: “Бога више никад нећу поменути, јер се у аду Господ не помиње, него ћу тамом покривен седети, и чекати свеопште васкрсење“...Или Мајци Божјој: “Раширивши пречисте и свечасне руке Твоје, као света голубица крила, приме ме, Владичице, под покров и сенку њихову... Ево, Владичице, спопаде ме страх кога сам се и бојао; ево подвиг велики обузе ме, буди ми помоћница,надеждо спасења мојега“... “Неспремног ме стиже смртна ноћ, мрачна и без месечине. Предајући ме неспремног ономе страшноме путу, нека ме прати милост Твоја, Богородице“... А песме опела: “Авај мени, какав подвиг има душа кад се растаје од тела! Авај, колико тада пролива сузе и нема ко да је помилује! Ка анђелима подижући очи узалуд се моли; ка људима подижући руке не налази помоћника... “О, Господе, зар православни хришћани не читају и не певају песме своје Цркве, и не мисле о њима, него их привлачи хедонистичко мртводушништво лажних оптимиста, који кажу да смо у Царству Божјем чим се причешћујемо на свакој Литургији? А шта ти вреди причешћивање ако немаш духовних плодова? Шта ће ти то вредети кад те сретну демони на митарствима, па те питају: “Зашто по страстима личиш на нас, а не на Христа? Ти си наш, а не Његов!“ Шта ћу им рећи? Шта ћемо им рећи? Само да се Господ смилује и да нас прими, као последње, у Своје присуство,да не горимо у вечном пламену својих страсти, да нам се демони вечно не ругају!

ЗА КРАЈ

Ближи се страшно време, време када ће пожари рата и катастрофа кренути на сав свет, да га искушају у огњу. Свако од нас се може (уосталом, као и мирно доба) наћи пред лицем смрти, уништитељке. Остаје нам само нада у Васкрслог Христа, Који нас је, сваког, са крста видео, и Оца молио да нам опрости, јер не знамо шта радимо. Остаје нам да се кајемо и једни друге молимо за опроштај. Већ више од две деценије живим у Цркви, много грешим, а слабо се кајем, и многе сам, свакако, својим понашањем или речју позледио. Зато, овде и сада, молимо опроштај од сваког ко ово прочита, и да зна да се кајем, колико могу (а то је мало), и да желим да се сви спасемо и дођемо у познање истине. А брату Мирославу, коме овај чланак посвећујем, желим утехе од Утешитеља и наде у Бога Живога.

Опрости нам, Господе, Живи и Животворни, и проведи нас коз капије смрти у подножје ногу Својих, јер Твога загрљаја смо недостојни. Теби слава и хвала за све. Амин.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ