Недавно сте, заједно са Историјским фаултетом у Петрограду организовали конференцију на тему перспективе евроазијског блока. Занимљиво од 35 учесника 33 су били доктори наука. Какве су перспективе ове Уније и да ли би, по вашем мишљењу, Србија могла да се уклопи у ову визију?

Желим да верујем да та унија има перспективу, премда сам свестан да ће многе силе уложити велики труд да то спрече, пре свега мислим на САД и НАТО. Ми смо организовали конференцију између осталог и због тога, да би својим интелектуалним напорима подржали ту иницијативу Председника Владимира Путина. Али и не само због тога. Постоји бојазан да би Евроазијска унија могла да се претвори у нешто слично новој Орди, са доминацијом не руског православног фактора, него муслиманског. Главна мисао која се чула на конференцији јесте да Евроазијски савез мора имати у својој основи руску православну идеологију, како би се продужила најбоља традиција Руске Империје и СССР-а. Из тог разлога, по мом виђењу, нема никаквих препрека за улазак Србије у тај савез, иако одсуство природних граница отежава тај процес. Но, оно што је најбитније - то је позиција саме Србије. Ако ново руководство Србије подржи ту идеју и успе да обезбеди њену подршку у Скупштини и јавном мнењу, онда та идеја може постати реалност. Главну препреку за реализацију идеје Уније представља позиција Украјине, чији значајан део политичке елите зависи од САД и Запада и бори се за улазак у други савез – Европску Унију и снаге у Турској које теже да прошире утицај Турске у Средњој Азији. Сматрам да Русија има све што је неопходно да би неутрализовала те турске потезе.

Казахстан, Русија и Белорусија ујединиће националне ПВО системе већ 2013. године. Да ли то значи да је Царинска унија само корак на путу стварања Евроазијске уније која је свој суверенитет спремна да брани и војним средствима?

Мислим да је најважнији узрок интеграционих пројеката на постсовјетском простору, не само стварање заједничког тржишта и приврдне интеграције, него и стварање услова који гарантују безбедност руских граница. То је посебно актуелно у условима када се “обојене” или интернет револуције које иницирају САД, примичу границама Русије.

Како је руска јавност дочекала Путинову најаву да ће све невладине организације у Русији које примају новац из иностранства, морати свуда где се појављује њихов назив да поставе видљиво упозорење на којем пише „страни агент“?

Руска јавност је поздравила ту иницијативу. Одавно је то требало урадити. Све русофобске, антируске акције и организације, финансирају се из тих такозваних “хуманитарних” фондова. На крају је ипак власт одлучила, да њихову делатност стави под државну контролу. И молим вас, погледајте какво је пренемагање то изазвало. Путин као јуриша на људска права, на демократске тековине. А узрок је једноставан: сада је тим агентима САД тешко да заглупљују лакомисленог грађанина, тврдњама да су они искрени борци за хуманизам – свима је јасно да они штите интересе страних држава у Русији.

Економске и војне интеграције Русије са земљама бившег Совјетског Савеза навеле су западне политичаре да у томе препознају руски империјализам. Чега се Запад плаши?

“Руски империјализам” – то је једна од омиљених флоскула за ширење ужаса на Западу (сад се појавила и друга флоскула “руски фашизам”, којим тако олако називају руске патриотске организације), којима малограђане плаше политичари и средства јавног информисања на Западу. Иза тога стоји потпуно реалан страх од Русије. После пада Константинопоља, који је предао западни свет Турцима у руке, управо је Москва, Русија препознала себе као “трећи Рим”, позван да заштити веру Православну, православне идеале и вредности. И руски владари су се увек налазили у оштрој борби сила добра и зла. Први руски Цар Иван Грозни је био отрован. Три руска Императора – Павле I, Александар II и Николај II - били су убијени. При том су и завере против Павла Петровича и Николаја Александровича биле инициране и исфинанссиране од стране Енглеза, преко њихових амбасада. На крају је, после 1917. године, Западу успело да, како се испоставило, сруши Руску Империју, удаљи “трећи Рим” из светске политике. Али ту се појавио Стаљин, који је не само успоставио војну моћ, него и многе старе традиције: царске војне ознаке, гарду, поштовање руских војсковођа и књижевника, ослободио је Цркву. Запад је поново зајаукао о “руском империјализму” и “руској претњи”. После пораза у Хладном рату, који је довео до распада СССР-а, Запад је опет славио. Но, тада се појавио Путин, који је полагано почео да опоравља привреду, да спроводи самосталну спољну политику и поново су се разлегли крици о руској претњи. Мислим да ће кукњаве о “руском империјализму” увек бити, док буде постојала Русија. Али на то не треба обраћати пажњу, премда треба узети у обзир искуство СССР-а и водити активну информативну борбу.

Разговарала: Наташа Јовановић

Превод: Ранко Гојковић