Алексеј Димитријевић

Другосрбијански линч протојереја Перановића и српске цркве

Као хијене, другосрбијански медији и НВО активисти на интернет-форумима ових дана су се обрушили на Српску православну цркву. Повод јесте трагичан, али је још трагичнија медијска сцена у Србији, која је једва дочекала негативну вест у СПЦ, како би повела општу хајку на, како кажу, „највеће зло на овим просторима“.

Свештеник Бранислав Перановић је осумњичен да је усмртио наркоманског зависника Небојшу Зарупца. Човек би помислио да ће медији после овакве несреће покренути иницијативу да држава заправо решава проблем наркоманије, а не поједина свештена лица, која користе алтернативне методе.

Али не, Б92, Блиц и остала другосрбијанска дружина цео догађај су искористили за вансеријску пљувачину по цркви, која је заузела готово сав простор у њиховим тровачким извештајима и новинским ступцима. Човек је лако могао да помисли да је реч о убиству Барака Обаме, а не само једном од догађаја из црне хронике, који ти исти медији често и не објављују!

Посебан штимунг целој причи дали су коментари западно финансираних НВО-активиста на интернет-издањима ових медија, у којима је слободно ширен говор мржње, а Бранислав Перановић стављан у исти кош са упокојеним патријархом Павлом, актеулним Иринејом… Није пропуштена ни прилика да се подсети на „све злочине СПЦ на територији бивше Југославије“, а о богохуљењу и да не говоримо.

Јасно је као дан да анти-Срби не могу да прежале што се овакав или сличан догађај није одиграо непосредно после смрти патријарха Павла, јер другосрбијанци још не могу да забораве колико је Срба дошло да ода последњу почаст великом патријарху.

Узалудни су и вапаји Милице Лукић, мајке убијеног, која је изјавила да је њој и целој породици син Небојша претворио у пакао. Узалудни су и извештаји полиције, која је против покојника поднела 52 прекршајне пријаве.

- Крао је, дрогирао се, тукао ме. Немам осећај туге. На сахрану му нећу ићи. Као и свакој мајци, смрт детета тешко ми пада. Али, после свега што сам преживела, у мени се изгубио тај осећај туге. Мој живот, уз сина наркомана, био је гори од пакла – рекла је мајка Милица.

Док пљују по цркви, нико се од другосрбијанских душебрижника није ни запитао са каквим се проблемом ухватио у коштац отац Бранислав и колико је сизифов посао лечење једног наркомана. Док држава и друштво потпуно занемарују овај проблем, а домаћа медицина не даје никакве резултате, једино су поједини свештеници имали храбрости да постану сламка спаса за многе породице уништене наркоманијом. Ко данас има пара у Србији за скупа лечења од зависности у Москви или Лондону?

Тенденциозно је и писање медија одмах после догађаја, где се лако стекао утисак да је отац Бранислав несрећног младића утукао мотком до смрти, а он се заправо после неколико несрмтоносних удараца, узнемирен угушио од сопствене желудачне киселине!

Истрага и могућа затворска казна чека оца Бранислава, иако нема сумње да је њему најтеже у целој овој причи. Поставља се питање да ли би они који га осуђују исто тако говорили да је наркоман ножем избо и опљачкао њихово дете, мајку или сестру?

Наравно и они су тога свесни, али сада је прави моменат да се нападне црква и тако медијским путем сруши један од последњих преосталих стубова српске државе…

Трагично је и што овај догађај користи одређена струја унутар Српске православне цркве за обрачун са својим противницима. Уместо да заузму чврст заједнички став, поједине владике својим изјавама као да су се придружиле другосрбијанској хајци на цркву, а самим тим и на целокупно српство.

За крај, шлаг на торту. Целу причу о медијима у Србији додатно осликава и актуелна превирања у покрету Двери. Тек када се нешто негативно догодило у овом покрету, српски медији су почели опширно да извештавају о „распаду десничарске дружине“. Сви пређашњи покушаји Двери да изборе место у неком од медија били су узалудни…

Извор: „Србин.инфо“