Србија, њена историја, савремена геополитика и православље, а то је чињеница далеко познатија у Русији него код нас, постали су лајт мотив свих радова и књига које сте објавили. Откуда толико интересовање за Србију и Србе?

Србиjа и српски jуначки отпор одувек су за за руски патриотски круг представљали истински узор. Јер, уз све мањкавости режима, југословенска држава се умногоме разликовала од осталих тактичких савезника Русије. За разлику од искрених антиглобалиста – левих радикала и исламских антиамериканаца, “Трећа Југославија” је са једне стране била оваплоћење свега оног доброг што је било својствено спољашњој удобности Запада, а са друге стране, Срби су били и остали наша једноверна и једнокрвна браћа. На тај начин “Трећа Југославија” је показала да је потпуно могућа комбинација елемената спољне културе Запада и унутрашње културе Православног истока, комбинација оног добра које је било заложено у виду социјалне државе са слободом предузетништва. И тако је «трећа» Југославија постала оваплоћење «трећег пута» који није био ни пут комунизма, нити либерално-демократског глобализма.

С том спознајом, сматрао сам да је злочин остати по страни када “бију наше”. То ме је и подстакло да у оно смутно и тешко време после бомбардовања Србије, дођем на Косово и Метохију и покушам да одатл, са тог места, разбијем информативну блокаду која је постојала не само у западним, већ и у руским медијима, о дешавањима у вашој земљи.

По повратку кући, дубоко узбуђен чињеницом да се о страдању Срба ћути, а да је опака слика која обилази свет искривљена и подмукло смишљена, већ послата у етар, алармирао украјинске и руске читаоце, писао, вапио да се прикључе, да дубље уђу у стравична дешавања у светој српској земљи… У Русији има доста добрих слависта, али иако се, на пример епоха Карађорђа или Николе Пашића истраживала до ситница, постоје и огромне “зоне прећуткивања”. Ради се о периоду међуратне Југославије, о грађанском рату и о ономе што је покојни Марко Марковић називао “три вредносна степена”, мислећи на партизане, четнике и љотићевце. Како год, мој пут на Косово и Метохију постао је и мој пут у срце српског страдања, пут којим се, како је једном “Печат” написао “ређе иде”. Тако сам се полагано упознавао са страдањима Срба у НДХ, запањен чињеницом да тешко могу да дођем до научних радова и истраживања усташких злочина, јер су она у Србији тешко доступна. То моје размишљање је, управо у интервјуу „Печату“, знатно касније потврдио Председник друштва потомака и поштовалаца жртава комплекса концентрационих логора Јадовно 1941“ Душан Басташић, који је приметио да се у уџбеницима историје подробно изучава искрцавање савезника у Нормандији, али о Јадовну нема ни речи. У време када је у Републици Српској затворен Историјски институт, научни сарадници Института савремене историје Хрватске пишу на десетине ако не и стотине радова.

У књизи “Зона прећуткивања”, својеврсном дневнику забелешки које сте правили приликом боравак на Косову и Метохији, широкој јавности је измакла једна чињеница, а то је опис тела српског младића коме су извађени органи. Сматрате ли да је пажљиво ишчитавање могло да упозори на оно што је касније сазнао цели свет: постојање "Жуте куће"?

Када сам писао о догађајима са несрећним Славишом, чије је тело пронашао УНМИК на депонији створеној на развалинама некадашњег српског кварта, није ми био познат појам саме “Жуте куће”. Али је пре мог доласка на Косово и Метохију, познати публициста Јуриј Воробјевски писао о аферама везаним за имена злослутних фирми које су се бавиле трговином људским органима, између осталих и немачкој фирми О.N.А. Са тим текстовима Воробјевског био сам упознат. За време “миротворачког лета” 1999. године, на Косову и Метохији је нестало на стотине људи. Питао сам се где су они нестали? Њих нису размењивали за таоце, за њих нико није тражио откуп, као што је то био случај код нас у Чеченији, њима се губио не само траг, него и глас... На ту тему сам покушавао да разговарам са момцима из УМНИК-а. Ако се радило о наркотрговини, зашто не претпоставити да је нелегални канал искоришћен и за транспорт органа? Када је нестао Славиша и ускоро било пронађено његово унакажено тело, морам да признам, да ме у тим тренуцима ухватила језа. Ја сам те догађаје описао у књизи "Зона прећуткивања" (која је у Србији доживела два издања - прим. преводиоца) и испоставило се да је моје писање о том случају, представљало у ствари прво помињање о могућности да се на Косову и Метохији заробљеним Србима ваде унутрашњи органи.

Две ствари су ми се дубоко урезале у сећање. Прво, јуначко држање Јулке, мајке Славишине, која је у тренуцима када смо отац Петар, Јована и ја два пута читали Псалтир, непокретно седела поред закованог ковчега у којем је лежало оно што је још пре неколико дана било – њен син. И друго, хладноћа и незаинтересованост представника УНМИК-а. На питање шта ће предузети по питању криминала, полицајац УНМИК-а је одговорио: “Сваким даном нашег присуства у покрајини, насиља је све мање и мање. Према статистици силовања, хватања људи и убистава је све мање на Косову и чак је ситуација много повољнија него, рецимо, у Њујорку или Вашингтону”.

На Међународној конференцији о Јасеновцу у Бањој Луци прошле године, изабрани сте за члана Међународне комисије за истину о Јасеновцу. Колико је страдање Срба у НДХ у Русији препознато као тема која би анимирала историчаре да се њоме баве?

Страдање Срба подстакло је многе руске интелектуалце да се озбиљније баве овом темом. Тако треба схватити и конференције које се одржавају у Русији, а које окупљају сам цвет руске интелигенције, спремне да да свој историјски суд о страдању православне браће у НДХ. Ипак, јавност је слабо информисана. Непосредно по повратку из Бања Луке, у мају 2011. године, покушао сам да организујем слање материјала о тек завршеној Петој Међународној конференцији за успостављање истине о систему концентрационих логора Јасеновац. Материјале сам слао како црквеним средствима јавног информисања, тако и световним медијима. На то ме подстакнуо и очински благослов професора Србољуба Живановића. Међутим, осим неколика новина које излазе у Русији и Украјини и неких електронских медија, нико се није одазвао да објави део материјала о протеклој конференцији. Питао сам се - због чега? Један од могућих одговора можемо пронаћи у „Википедији“. Тај енциклопедијски ресурс појашњава да „број жртава Јасеновца представља предмет политичких шпекулација“. И наводи цифре које су у потпуности у духу Туђманове историографије. Невољно сам се сетио речи председника Републике Српске, господина Милорада Додика, које је изрекао на отварању конференције: „...постоји тенденција минимизирања Јасеновца и максимизарања инцидената попут Сребренице“. Апсолутно је очевидно да се та минимализација спроводи по рецептима Тита и Туђмана. Јосип Броз је први произвео принципијелну подвалу, чија се суштина сводила на то да се препоручивало да се Јасеновац не доживљава као оваплоћење систематски испланираног геноцида који се остваривао у НДХ, него, као манифестација освете, која је у складу са таквим тумачењем, остваривана од стране банде декласираних елемената. На тај начин је сам феномен хрватског римокатоличког клеро-нацизма падао у потпуни заборав. Туђман је са своје стране покушао да цифру која би умањила злочине усташког режима за десетину пута, претвори у догму. Донедавно су браниоци Степинца доказивале да „блажени Алојзије“ ништа није знао, а да су писма која су му адресирана, у ствари фалсификати. Данас браниоци Степица већ доказују да је „блажени Алојзије штитио Јевреје, Православне и уопште све прогоњене“. Већ сутра ће објавити и завршну пресуду: „Није било никаквог усташког терора! Било је повремених злочиначких пројава од стране банди декласираних елемената. Јасеновац је постао предмет политичких шпекулација“.

Прво се те позиције придржавао Тито. Потом је ту позицију заступао Туђман. Данас о томе пише „Википедија“. Сутра ће то ући у школске уџбенике историје. Прећуткивање истине о Јасеновцу или чак представљање система конц-логора ван контекста хрватског клеро-нацизма, веома лако може послужити као матрица за благочестиво житије „блаженог“ Алојзија.

У једном од својих радова направили сте паралелу између фашистичке Европе у време Другог свеетског рата и савремене ситуацције коју је на овом делу Балкана наметнуо НАТО. На чему заснивате ову тезу?

Паралела данашње ситуације са временом распада Југославије после априлске катастрофе, огледа се у томе, да су наши непријатељи увек активно и технички користили максиму “завади па владај”. Зашто би хитлеровци губили снагу на смиривање Срба, када су то могли урадити они који су почели владати управо на рачун умањења српске територије – то јест Хрвати, Мађари, Албанци и Бугари. Тако је и данас - зашто да НАТО-вци губе новац и време на окупацију бившег југословенског простора, окупацију чији је циљ у ствари уништење српске независности, када тај задатак могу обавити њихови данашњи сателити – Хрвати, Албанци, босански муслимани и европоиди-монтенегрини. Ништа новог овде нема. Исто као што је после распада Свете Алијансе крајем XVII века, Турска обезбедила своје поседе предајом Косова и Метохије шиптарима. Они су верно и предано служили султану све до Младотурског пуча.

Међутим, постоје и озбиљне разлике у односу на распад Југославије 1941. године. Ипак је Други светски рат представљао поприште сукоба неколико линија супростављања, а сада је реч о – православцима, конзервативним римокатолицима, муслиманима, који се једноставно међусобно гложе, тиме олакшавајући задатак градитељима “Новог светског поретка”. Бојим се да савремени конзервативци, уместо заједничке борбе против содомизације, међусобно исрпљују једни друге у међунационалним сукобима. Могуће да ће испровоцирати инцидент, на пример посредством Мађарске која претендује на 64 жупаније – после чега би настао крвави спектакл неопходан за лишавање свих остатака суверенитета српских Европејаца. Што се тиче Босне и Херцеговине, као и Косова и Метохије, ту ће подршка “светске јавности” оним групацијама које себе позиционирају као муслимане, бити такође део великог спектакла, овај пут намењеног муслиманском аудиторијуму. Америка би у том случају испала пријатељ ислама, штавише, била би спремна да у неким случајевима и подржи муслимане. Но, уколико будемо продужили борбу против тактике “прећуткивања”, онда то “сутра” неће наступити. Ето, недавно сам написао рецензију за “Књигу из тишине” истраживача Тање Тулековић из Републике Српске.

Нека да Господ, да се такве информације што даље шире, свакодневно и неуморно, на то нас обавезује крв мученика чија смо стратишта обишли приликом конференције у Бањој Луци, а мене лично и избор у чланство “Међународне комисије за истину о Јасеновцу”.

Ваша њига о светом владици Николају, инспирисала је многе руске критичаре да направе позитиван осврт на њу, инсистирајући на потреби да се “православље држи православља”.

Већ у првом додиру са стваралаштвом светог владике Николаја, осетио сам ретку симфонију религије, филозофије и поезије, која је карактеристична за стваралаштво једног од највећих српских светитеља и мислилаца. Почевши да проучавам не само дело, него и живот светог владике, приметио сам да и поједини српски црквени модернисти не баш објективно карактеришу неке значајне личности из окружења владике Николаја, а неки детаљи из живота и житија светитеља, немају баш објективан приказ и препуни су празнина. О томе сам разговарао са већим бројем уважених српских интелектуалаца, са неколицином искусних духовника и на крају сам од једног дивног српског игумана добио благослов да напишем књигу о светом владици Николају.

Не ради се о томе да су нама доступне неке тајне архиве КГБ-а, нити се ради о неким тајним чињеницама, већ о њиховом осмишљавању. Објективном посматрачу са стране, ослобођеном идеолошких стега, који је при том присталица управо светосавског поимања српске историје, знатно је простије то урадити, него српском четнику, љотићевцу или партизану.

Драго ми је да је књига о владици Николају у Србији доживела успех, а што се тиче саме Русије, из године у годину свети владика Николај постаје све читанији, све цитиранији и можемо слободно рећи, да су у Русији многа дела Николаја Српског постала део светототачке књижевности.

Разговарала: Наташа Јовановић

Превод: Ранко Гојковић