Док се у Фукушими одвија последњи чин највеће забележене трагедије у људској историји, ,Ворлд нуклеар њус' свачано објављује да ,свиће нова ера у освајању космоса'. Ради се о суманутом пројекту научника НАСА-е, који су под притиском нуклеарног лобија заиграли руски рулет с Планетом, и започели свемирски нуклеарни програм.

Наиме, прва интерпланетарна летелица на нуклеарни погон под именом Куриозити (Радозналост) слетела је почетком августа на Марс. НАСА је на питање о утицају ,Куриозити' летелице на животну средину признала да лансирање ракета нуклеарки није сасвим безбедно и да би - у случају да ракета експлодира при полетању, (лансирна рампа у Кејп Кенедију) - могла бити ослобођена опасна количина плутонијума. Уколико се полетање успешно обави, постоји могућност да летелица не успе да пробије гравитационо поље, што би је вратило на Земљу, уз ослобађање плутонијумског багажа у атмосферу. У том случају дошло би до контаминације ваздушног простора изнад Централне Америке, дела Јужне Америке, Азије, Африке и Аустралије. НАСА нас теши да су шансе да се то догоди ,само један према 220'!

КОНТАМИНИРАНИ СВЕТ БУДУЋНОСТИ

Гросман у овом савезништву науке и нуклеарне индустрије види само жељу за освајањем новог тржишта, износећи хронологију „незгода" током спровођења уранијумског свемирског програма: „Од 26 америчких свемирских мисија које су користиле плутонијум, признате су три несреће. Најгора се десила 1964. кад је ракета пала на земљу после неуспешног постизања орбите. Плутонијум се тада распрснуо над Земљом, што је највероватније проузроковало глобални пораст рака плућа." НАСА је, у међувремену, прешла на соларну енергију (сви сателитиу Међународној свемирској станици су соларни).

Сличне програме развијају Кина и Русија, упркос хаварији из 1978. када се сателит на нуклеарни погон „Космос 954" распрснуо изнад Канаде, а 1996. сателит „Марс 96" није успео да пробије гравитацију, распршивши радиоактивни товар изнад северног Чилеа. Образложењу да нуклеарна енергија омогућава путовање „даље и брже него иједна до сада" није потребан коментар.

Шта нас чека на нуклеарном путу без повратка може се наслутити из чланка у часопису „Асахи Шинбун", у којем аутор износи доказе о јавашлуку, лажима и неспособности најодговорнијих у нуклеарној индустрији. Од првог дана се систематски радило на скривању истине о нивоу радијације, а недавно објављено признање подизвођача радова на рашчишћавању рушевина, који је наредио радницима да своје дозиметре прекривају оловним облогама, како не би могли да очитају ниво зрачења, говори о односу према људским животима.

Док је угледни јапански научник др Мичио Каку од почетка апеловао на Владу да затражи интернационалну помоћ, ТЕПКО је - у страху од финансијског колапса - одлагао одлуку о сипању морске воде у реактор. Гросман апелује на озбиљнији медијски приступ Фукушими која „више није вест" иако се захваљујући јавашлуку „научника" налазимо на ивици провалије, од које нас дели „само мали земљотрес, још један квар на пумпи, изненадна експлозија... Радници не могу да приђу кључним деловима реактора, чак се и роботи топе - централа је успавани змај."

Новинар и писац Марк Сиркус упоређује глобалне медије са медијима Трећег Рајха, уз напомену да је девастирана нуклеарка у стању да убије много више људи него што је то било могуће „програмом гасних комора", док елита оклева са „прескупом" евакуацијом, настојећи дауз помоћ преса задржи људе у нуклеарном паклу. Сиркус тврди да нуклеарна хоботница сеже до Норвешког института за ваздушна испитивања НИЛУ: „Чим су мерни инструменти показали повећану концентрацију радиоактивног ксенона у ваздуху северне хемисфере, норвешки мониторинг сервис је званично престао да ради, а одговорни ни до данас нису положили рачун јавности у вези са прикривањем истине." Сиркус документује тврдње да НИЛУ није престао са мерењима, већ је резултате размењивао под шифром Зардоз, (истоимени научнофантастични филм говори о мутантима у нуклеарно контаминираном свету будућности, чији је задатак да испуњавају налоге елита, настањених у заштићеној зони).

СТРАХ ОД РАДИЈАЦИЈЕ

Нико од најодговорнијих заговарача нуклеарне енергије (ИАЕА, ТЕПКО, Јапанска влада, Америчка влада...) није унапред осмислио редослед поступака за „непредвиђене" случајеве, нити постоји било каква разрађена стратегија за могуће будуће догађаје. О недостатку излазне стратегије пише и Кристина Брус, објављујући признање одговорних из компаније Енерџи Солушн (подуговарач на демонтажи централе), да није пронађена техника која би се у овом случају применила, па ће се ићи на „делимичну примену технике даљинског подводног сечења" (примењиване у америчком нуклеарном постројењу Зион). Брусова упозорава да су се (сем цезијума, јода, стронцијума, плутонијума) у ваздуху појавиле честице под називом entofullerene buckey balss, што до сада није постојало, и што лакоћом полена преноси уранијум широм планете.

Супротно очекивањима да ће на Конференцији за нуклеарну безбедност у Сеулу, проблем Фукушима имати централно место, организатори су усмерили сву пажњу јавности на „опасност од нуклеарног потенцијала Северне Кореје"! После безуспешних напора јапанског представника Мицухеи Мурата да скрене пажњу присутних на драму у јапанском реактору, уследило је његово писмо Бан Ки -Муну, у којем га обавештава о димензијама драме: „Није претеривање ако кажем да судбина Планете зависи од реактора НО4... у овом тренутку је неопходно преузимање иницијативе да се мобилише сва људска мудрост како бисмо се изборили са Фукушимом."

Сенатор Вајден је једини амерички политичар који се, престрављен оним што је видео у Фукушими, усудио да покрене питање глобалне безбедности: „Запањио сам се кад сам видео да је једина заштита реактора од цунамија један импровизовани зид од врећа и камења."

Пол Јозеф Ватсон, аутор књиге „Ред успостављен из хаоса" (Ордер аут оф хаос) упозорава на политику оркестрираног негирања опасности, уз помоћ психијатријских тимова који су четвртину становника Фукушиме подвргли психијатријском лечењу због „синдрома нереалног страха од радијације . Дијагнозу „ментални поремећај" добијали су и амерички војници, озрачени осиромашеним уранијумом током операције „Пустињска олуја". Вотсон се пита да ли ћемо и ми - који са страхом испраћамо нуклеарне товаре пут Месеца и Марса - добити дијагнозу, или ће нам нека терористичка организација прекратити муке заузевши Фукушиму, Куриозити, Кемп Канаверал... и на тај начин коначно скренути медијску пажњу са споредног на главно.

Поводом годишњице трагедије Хирошиме и Нагасакија, с којом је започео амерички „нуклеарни циклус", Ноам Чомски нас подсећа на тренутке из новије америчке историје у којима је човечанство доведено до ивице понора. Чомски се у свом чланку позива на тврдње Грахама Алисона да је Кенеди - поводом кубанске кризе - овластио НАТО да баци атомску бомбу на Москву. Тврди се да је нуклеарни рат избегнут само зато „што Кенеди није имао петљу". Чомски подсећа и на вруће шездесете, у којима је Куба била изложена најагресивнијим терористичким нападима против цивилног становништва него иједна земља до тада. У књизи Кејт Болиндер  „Гласови с друге стране"  говори се о 3.000 мртвих и 2.000 рањених Кубанаца у терористичким акцијама оних који су „имали петљу" да убијају кубанску децу. Од милости оних који „имају петљу" зависили смо и 1973. (последњи дани арапско-израелског рата). Кисинџер је тада заговарао „највиши ниво нуклеарне приправности".

Упркос историјским чињеницама, личном искуству и здравом разуму, људи још увек не верују да би неко „имао петљу" да подигне облак уранијумске прашине из Фукушиме, само зато што је хтео да уштеди на безбедносним мерама, нити могу да поверују да би неко могао да лансира летелицу атомску бомбу ка Месецу, само ради зараде на нуклеарном програму. „Ми живимо у земљи негирања", каже Јозеф Ватсон - „негирање је постало модус операнди наше цивилизације сачињене од бајки о прогресу, негирање је омогућило америчкој цивилизацији да јаше на пирамиди глобалних дуговања и оно ће бити претеча нашег коначног уништења рукама ,научника, који нам обећавају живот а испоручују смрт. Нови светски поредак више није непријатељ из сенке који вреба на хоризонту, он је пред нашим очима, а доказ за то је свуда око нас. Тамно царство Светске владе је у завршној фази изградње. Моја књига ,Ред створен из хаоса представља један од многих кључева за отварање врата која воде ка заслепљујућој светлости слободе, угрожене од стране болесних душа глобалиста."

Из штампаног издања листа „Печат“ бр. 230/2012. приредила редакција сајта „Светиње Браничева“

http://www.svetinjebraniceva.rs/