У име Оца и Сина и Светога Духа, амин.

Помаже Бог, браћо и сестре, православци и светосавци.

Читајући Одговор оца Петра Драгојловића "Законоправилу" нисам био ни мало изненађен његовим језуитским карактером, јер то гледамо, слушамо, трпимо и против тога се боримо већ дуже време.

 Његов текст одише екуменистичким духом, тј обманама, лукавствима, лажима, изазивањима раздора, екуменистичким богословљем, разумом палог човека, острашћеношћу према својим гуру екумено-новотарцима, нецрквеношћу, неправославношћу, немању страха Божијег, и да не набрајам даље чиме се одликује дух ове свејереси који нагиње свезлу и води нас ка ЛАЖНОМ ЕКУМЕНИСТИЧКОМ МИРУ који уз сву захвалност оцу Петру, НАМА НИЈЕ ПОТРЕБАН!!!

Истина је да, нико други него њему слични, реформатори, а међу њима и Владика Хризостом, уносе не злу крв, већ свезли дух екуменизма у Српску Православну Цркву, чије плодове познајемо већ дуже време.

Не заваравамо се тиме што је Свету Литургију служио по устаљеном поретку, што је добро, јер су до скора то радили и реформатори, а по потреби то ради и Владика Хризостом. Но и анђео таме се претвара у анђела светлости, да би заварао неутврђене, па никакво чудо и да они по некад под формом устаљеног богослужења, благим и умилним речима, високопарним речима и образином врлине, прелешћују неутврђене, да би их задобили за себе и своје реформе.

Од њих нисмо ни чули ни прочитали ни видели скоро ни једно дело полагања душе за своје словесне овце, чувања и напасања својих словесних оваца. Нисмо чули ни прочитали скоро ни један текст обличења католичких, протестантских, екуменистичких и других јереси нити речи обличења многих секти које данас харају Србијом. Напротив брани се екуменизам а жестоко нападају верници православне Цркве. Нико ни гласа није дигао против долазака и држања предавања  богослова  са јеретичких факултета, на нашем православном у Београду. На истом факултету и другим богословијама уводи се јеретичко учење осведоченог екуменисте Зизјуласа и других.

И он је као и Атанасије “истакнут”  и “угледан”, само што не може да се сложи никако са богословљем преподобног Оца Јустина, који је узгред речено одавно признат у православном свету и на Светој Гори.

За ове ревнитеље обновљенике важи два правила.ЦРКВА ТО СМО МИ  и ПРОМЕНИТИ СВЕ ДРУГО САМО НЕ СЕБЕ .

Зато од њих можемо чути непознавање, кривљење, злоупотребу и сакаћење Новог Завета, тумачења Светих Отаца, Светог Предања, Богословља, догмата, светотајинско- световрлиског живота  и свега онога што сведочи да они нису заједничари Цркве Бога Живога, Цркве Светих и да се не слажу ни по духу ни по смислу са Светим Оцима а самим тиме они су непослушни и богопротивни Речи Божијој, богооткривеној Истини и Пресветој Тројици.

Напротив иде се на екуменистичке скупове, потписују се равенски документи са јеретицима и на велико уводе западно латинско богословље, тумачења, појмови и речи. У исто време прогањају се и вређају искрено верујући људи у нашој Цркви .

Мирне савести могу рећи да у таквом обраћању видим масонски дух сличан католичким патрицима и јеврејским фарисејо-књижевницима који  стадо виде као глупу и непросвећену гомилу гоја, коју они треба да напасају силом и жестином а поседници “високих” познања и тумачења остају искључиво они сами, не више ни Црква Свих Светих, само они, сада, и у овом времену.

Треба напоменути да екуменизам у својој основи имају и многе секте и тајна удружења синкретистичког карактера какви су Масони, Розенкројцери, Илуминати, Теозофи и Анторпозофи, Ново Доба, Унификациона “црква”,… потпомогнути разним комерцијалним култовима.

Нисмо чули ни један истинит, озбиљан, преконеопходан и насушно потребан разлог да се врши промена у богослужењу. Нисмо на жалост могли да прочитамо ни једно вредно поштовања и православно дело литургике какво је на пример Литургика презвитера Др .Лазара Мирковића рађена по литургици Др.Василија Митрофановића и Др.Теодора Тарнавског коју је Високопреосвећени Патријарх Павле прегледао, исправио и благословио за штампу. Наравно и ово дело као и сва остала заснована на Светом Предању и богословљу Светих  Отаца је избачено.

Напротив реформа која се врши, врши се по угледу на католичку “цркву” и многе покушаје задњих сто година екумениста да унесу разна изопачења у погледу вере и богослужења у Православну Цркву.

Поједине Владике се гордо и самовољно уздижу до трона Светих Јована Златоустог и Василија Великог којем је по предању сам Бог дозволио, којем се молио, да својим речима изложи бескрвну жртву и скрати већ постојећу Светог Апостола Јакова, не састављајући нову литургију (Свети Амфилохије Иконијски).

Ми видимо да су раније разлози уношења химни у Свету Литургију били богословско антијеретички као што је химна Јединородни Сине… против Несторијеве јереси, коју је унео Јустинијан Велики (527-565).

Ми видимо да су поједине Литургије током времена јеретички измењене и да нису прихваћене од наше Свете Цркве као што је Маркова за коју учени канониста Теодор Валзамон каже: Литургију Маркову не треба примати, јер нити се налази у канонским списима, нити је потврђена од којег синода. Сваке Цркве је дужност да прими ред богослужења цариградске цркве  и да врши литургију према предању Светих Јована Златоуста и Василија.

Шта још да кажемо о тврдњи да Свету Литургију треба преобразити и о неједнообразности. Очигледна злоупотреба и искривљеност појмова.

Зар они који говоре да је Литургија Христос желе да преобразе Христов Образ и тврде да има више Христових Образа. Заиста они не знају ни шта је Литургија нити  знају шта је Прволик-Првообраз, нити шта је човеков образ и подобије.

Литургија је Света Тајна која извире из Тајне над Тајнама, Тајне Свете Тројице, она је Христообразна и Богоподобна, она је заједничко дело спасења Богочовечанске Цркве, она икона Царства Небеског, она коју су Свети служили са страхом и трепетом, она која нас уз припрему и причешће обоголичује, усиновљује и  уподобљава самом Богу по врлини и Царству Небеском.

Шта рећи о окретању ка западу кад за заамвону молитву Патријарх Герман каже да је она понављање најглавније молбе које се на литургији директно или индиректно спомињу. Јесу ли и пре тога служили у олтару за жртвеником окренути истоку или не? Јесу ли благодарења и прозбе вршили окренути ка западу? Наравно да не.

За ово сведочанство имамо и код Светог Јована Дамаскина – тачно изложење православне вере – о поклоњењу ка истоку.

Па треба ли и даље да робујемо лажним појмовима латиским као што је конзервативизам који је преподобни Отац Јустин јасно разобличио и исправио у своме делу “Богочовечански конзервативизам и неки Црквени реформисти”.

Треба ли оног који Јесте, увек Исти тј. Истина заменити подобијем палог човека.

Ми чујемо богослове који “катафатички” боље рећи логичким позитивизмом рационално-палог разума, желе да познају и потпуно разоткрију Свете Тајне заборављајући да делимично знамо, и да нам је откривено све потребно, а да ће мо у будућем веку, ако Бог да, гледати лицем у Лице. Апофатика која скрушава и смирује логички је избачена као нешто негативно и ударени су темељи сатанистичком преузношењу. Занемарује се тврдња Светих па и Светог Максима да је душа бесмртна. По свеопштем  Васкрсењу и суду сви ће примити вечно духовно тело, сходно стању душе која ако је грехом удаљена од Бога и отпала од јединог Извора Живота, вечно умире удаљена од Бога али не може да умре и то је њено мучење. Они наново решавају проблем смрти који је преблаги Господ већ решио, остало је на нама, а прикривају узроке, ђавола и грех, који нас и одвајају од Бога и усмрћују.

Зар се сам ђаво не труди да прикрије своја дела, зар он сам није лажа и отац лажи?

Какву обвнову очекивати од сличних који желе да лустрацијом, мутног ли појма, “сређују” прилике у Цркви и који злоупотребљавају нашу милицију, и пуштају своје медијске псе рата  на своју православну браћу.

Од Митрополита Црногорског смо чули да је Сабор решио несугласице у духу првог јерусалимског сабора. Црква као тврђава и стуб Истине никада није крила истину, а саборовање како Васељенско тако и помесно увек је било у истом Духу.

Нека ми опросте преосвећене Владике али већина се понаша као да су једни од других уцењивани. Зашто Синод који руководи Сабором није нашао за сходно да се умеша и у раздоре и немире, кршење своје одлуке и рушење устаљеног поретка у другим епархијама као што се умешао у Рашко –Призренској Епархији.

Уз сво поштовање преосвећеним Владикама ово све што се дешава јесте по Божијем допуштењу, али Божија Свесвета Воља није сигурно. 

Заиста смо се наситили њихових речи љубави према иновернима и свакојаких злодела нове љубави према верујућем народу да мирне савести могу рећи да нам таква љубав коју они проповедају није потребна. Уз то смо могли да видимо и чујемо само проповед о крштењу, затим се све остало прескаче па право на Литургију, причешће и љубав. Од њих ни чули нисмо ни мрвицу од Светих Отаца.

Како су на пример беседили и поучавали о љубави Свети Лествичник, Игњатије Брјанчанинов а да не говорим о четристо глава о љубави Светог Максима Исповедника.

Кажу спољашње разлике нису  догматске природе. Шта претходно рекосмо о поклоњењу ка истоку или о Игњатијевим новотаријама и човекопоклоничком клањању владики уместо Христу…све супротно догматско богословски изложеном созерцању Светих Отаца. Заиста оне не могу да не буду плод екуменског богословља и пројаве њихове јеретичке заједнице.

То што самосталне Цркве имају своју богослужбену традицију не значи да свака парохија или епархија могу да имају различито богослужење. Напротив то потврђује устаљену праксу како других Аутокефалних Цркви тако и наше .

Само бих искористио прилику да их подсетим на житије Светог Марка Ефеског, Светог Максима Исповедника, расколничке саборе, јеретичке заједнице па нека размисле после свега реченог коме су они послушни и са киме су у заједници.

Са жељом да у свима завлада Мир Христов који превазилази сваки разум, истински мир, истински  љубав и истински  јединство,  молим све Архијереје Цркве Божије, свештенство и монаштво и верни народ да ураде све што стоји до њих на утврђењу како себе тако и поверене им пастве у православној вери и богослужењу предатог нам од Светих Отаца, е да би се сви наслађивали гледањем Лица Божијега у Царству Његовом Светом, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове векова, амин.

Грешни раб Божији,

Зоран