header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow КАЛЕНДАР arrow Владимир Димитријевић: Оглед о „хармоникашком” моралу (2)
Владимир Димитријевић: Оглед о „хармоникашком” моралу (2) Штампај Е-пошта
петак, 24 август 2012

 СВЕДОЧЕЊЕ БРАНКА ЛАЗАРЕВИЋА

Ученик Скерлића и Богдана Поповића, књижевни критичар, естетичар и дипломата, Бранко Лазаревић је у Другом светском рату доживео велику породичну трагедију: умиру му супруга и  један син, а други син гине у редовима Југословенске војске ђенерала Михаиловића. Оставши сам, Лазаревић не пристаје на ново доба, доба комунистичког тоталитаризма (због чега ће касније и робијати, и бити трајно маргинализован): сматрајући да је слобода стваралаштва неопходна као и ваздух, он се углавном повлачи из јавног живота, будно пратећи како се велики део интелектуалаца одриче сопствене кичме зарад сласти пузаваштва пред новим режимом.

О томе води записе у свом „Дневнику једнога никога“ (1942-1947), делу које тек чека своје изучаваоце. Анатомија послератног морала наше интелектуалне елите снимљена је рендгенски, а неки од портрета колебљивих људи у злом времену су права ремек-дела психолошке прозе.

Како је то изгледало? Ево Лазаревићевог описа: „Сиротиња духовна већ сва пише по шаблонима бољшевичким. Сваки час вас неко од њих упита: „А како би се то објаснило материјалистички?“ Тако сам сажаљиво погледао свог старог пријатеља Вељка Петровића када ме је тако још пре годину дана запитао за неко питање.

На Универзитету је већ смејурија. Многим сам пријатељима рекао: „Помените на почетку неке реченице из Маркса или кога другог од светих отаца, па после певајте своје!“ /.../ Направио се читав један покор у име те вере. Све се мора да прилагоди „вери“: и Шекспир и зрикавац и Сунце и зглавкари и дух и маглине по свемиру. Продаје се и предаје боза као најбоље бургоњско вино. /.../ И то све иде насилно и под морање. Ко неће „У фронт!“, тај не треба ни да једе, ни да добије угаљ по овој цичи.

И свет се уфронћује и удењује у ове њихове игле којима се ништа не може ни да окрпи а толи да сашије“ (7, књига 1, 395-396). И још: „Свет је постао, и то нарочито интелигенција, чак и интелектуалци, прави циркусијанац и прави морални црноберзијанац. Колико их има који доручкују са бољшевицима, ручају са демократама, вечерају са монархистима а у међувремену и са осталима. Једно за другим, ти људи чине ствари које човек не чини ни два пута за време целог живота. /.../ Између „да!“ и „не!“ разлике нема. У једноме тренутку каже: „Све је ово један ужас!“ и док се окрене: „Све је ово како треба!“ /.../ Нуди се јавно, одбија све у шаптању. /.../ Разумем: то је револуција, једна удешена револуција, и разумем многе људе и, нарочито, праве комунисте, али не разумем ове муфљузе и јолпазе. Изврнуо се свет тумбе. Постао је прљаво непристојан и страшно претворен. Треба их само видети: прави циркус и они више него кловнови. То су велики еквилибристи и људи који умеју да говоре из трбуха. Они би хтели да свака прилика буде и њихова прилика. Они седе на своме образу. То су задњице а не образи, и говоре као да задњицама говоре. Избаце га на врата, он се врати кроз прозор, или потражи капиџик. Лажу, оговарају, подмећу, претварају се и у џепу носе све могуће улазне карте: од партијске до позоришне. /.../ Што се, пак, тиче Универзитета, они су универзални. Тамо је вашар. Сви су „против“ кад изађу на врата универзитетска и сви су „за“ чим уђу у салу.“ (исто, књига 2, 159 ).

Лазаревић не само осуђује; он се труди и да разуме, па каже: „Глад и страх, два верна пратиоца сваке револуције, бацају свет у моралну беду. Онај прави свет тада гине у грађанском рату, други се стрељају као „издајници“ и тако даље, трећи труле по тамницама, а остаје жив само олош и по површини се налази само шљам. После толиких „сеча кнезова“ почињених од 1941. нарочито од 1944. у јесен, од стране свих могућих непријатеља, остала је фурда која се продаје по што се хоће: као „рестлови“ и као ђубре“ ( исто,160 - 161 ).

По Лазаревићу, главни циљ свега је ломљење кичме Србији, што је, из перспективе титоистичке власти бољшевика, разумљиво. Лазаревић указује на чињеницу да су се динарци у послератном периоду показали у најмрачнијем светлу, и пита се шта би сада рекао Цвијић (мада и себе кори као њиховог негдашњег хвалитеља). Ипак, делимично их извињава: они су из пасивних, гладних предела и отимање туђег им никад није било страно. Највише га боли што су по Србији почели да пљују пречански Срби, многи из Војводине, које је Србија примила и угостила на мајчински начин... За њих нема много разумевања: „Њима је добро данас, њима је било добро јуче и њима ће добро бити сутра. То су прави црноберзијанци духа /.../ Зато они данас бацају смеће на Србијанце, на које су пре бацали венце своје логоманије. Њихов је дух јавна радња, куплерај.“ (исто, 251-252 ).

А сад, да још дубље заронимо у тмину оновремених моралних суноврата. Без сагладавања пуне истине, нећемо знати ни шта, ни што нам се ово десило.

ПАРАДИГМАТИЧНИ АРИТОН МИХАИЛОВИЋ

Име Аритона Михаиловића, једног минорног писца и позоришног делатника (1893-1971), било је заборављено, све док Бојан Ђорђевић, вредни историчар наше културе под немачком паском и у ратном вртлогу (1941 – 1944), није објавио његов „Дневник под окупацијом“. Аритон Михаиловић је, иако се трудио да у дневнику себе представи у што лепшем светлу, ипак оставио јасан траг о томе како је настајало камелеонство наших интелектуалаца који су, од када је Тито дошао на власт, кренули да се додворавају новом поретку, иако су раније имали другачије ставове. Сам Аритон је одбијао да сарађује с Недићевим режимом, што су чинили неки од његових колега по перу. У запису од 5.септембра 1942. он говори о својој немогућности да приђе групи културних посленика који су се ставили у службу Владе националног спаса: „Покушао сам да будем пријатељ тим људима и да им приђем. Колико пута сам и пошао да им се јавим, али сам се с пола пута враћао натраг. Више неки тајни глас, прекорни глас, неголи стварни разлози укочили би ми кораке и ја сам морао да се враћам. Материјалне незгоде нису могле да угуше тај унутрашњи глас“ (8, 25).

А 14. септембра 1943. Михаиловић записује: „Домаћи комунисти спремају убиства у масама. Они сматрају да је најбољи начин дочепати се власти побити своје противнике. - Тако бар схватају ови жутокљунци у недостатку бољих аргумената. Ако се тако збиља препоручује одозго, у шта ја не верујем, онда им далеко лепа кућа. Ја сам  против терора и против убистава. Треба пустити свима народима да се слободно определе за извесну политику и уређење своје државе“ (исто,  79).

Крајем августа 1944, на конгресу четничке илегалне штампе, учествује и Михаиловић, с циљем да убеди четнике да ублаже свој став према партизанима, ради заједничке борбе против окупатора. Писац Аритон је, после сусрета с четницима, закључио да је „Равногорски покрет са овом политиком либерализма, демократије и отвореношћу заиста потекао из народне душе“ (исто,  115).

Долазак партизана у Београд није чекао одушевљено. Напротив – био је уплашен. А 19.октобра 1944. он бележи: „Круже језовите приче. Кажу да партизани убијају на велико и без много проверавања кривице“ (исто,148). Ипак, после свега, Аритон Михаиловић хита да се стави у службу узрочницима „језовитих прича“. Свој поступак овако правда: „Не треба губити ни тренутка времена. Без колебања и некога вечитог стида треба мушки иступити напред. Дошло је време када могу само енергични људи да продиру. Поготову ми који смо били по страни толико година“ (исто, 155). И, на крају: „Сада више не смем и не могу да чекам јер нећу имати од чега да живим. Према томе, отпадају многи обзири који су били раније главна сметња. Ваља гласно, отворено и поштено говорити и на тај начин пробијати себи пут“ (исто, 159). И заиста – пробио се; до јуче симпатизер равногорства, Михаиловић је отишао код Титових „културњака“, пријавио се да је спреман да помогне „народној власти“ и – прво је постао управник Позоришта Другог рејона, а затим и један од оснивача Југословенског библиографског института. Признат му је чак и статус борца Народноослободилачке борбе!

СЛУЧАЈ АЛЕКСАНДРА БЕЛИЋА

Познати српски лингвиста, Александар Белић, у предратном Београду био је знан као човек лојалан монархији и поретку, и један од делатника Краљевог фонда. Још 1910. године постао је дописни члан царске Академије наука у Петрограду, па је био и председник Државне комисије за Русе избеглице у Краљевини Југославији. Године 1941, потписао је антикомунистички апел, у коме је стајало да је дужност „сваког правог српског родољуба да свима силама настане да се онемогуће паклени планови комунистичких злочинаца“ (био је тридесет трећи на списку потписника, као председник Краљевске академије); молио је ђенерала Милана Недића да се прихвати дужности председника Владе под окупацијом. А кад је Тито у Београд дошао, одмах му се ставио у службу. Као освајачи југословенске престонице уз помоћ совјетских тенкова, посетили су га Ђилас и Кардељ и понудили му сарадњу, што је он, лака срца, прихватио. Већ 21.новембра 1944. објавио је, на насловној страни „Политике“, текст „Нови видици“, у коме хвали руске ослободиоце и Стаљина. Онда су му сви путеви били отворени. Одуживао се комунизацијом, негда краљевске, Академије наука.

Већ на свечаном скупу србских академика 20. јануара 1946. године, Белић захваљује Титу као великом „заштитнику“ ове установе, да би 12. марта 1948. године, због великог буџета који јој је додељен , захвалио „ономе који тако мудро и тако зналачки организује нашу савремену државу“. Све је, захваљујући Белићевим напорима, крунисано 11. новембра 1948, у 11 часова пре подне, у свечаној сали Београдског универзитета, испод слика Лењина, Стаљина и Тита. Тада је човек са слике, иначе бравар по струци, постао први почасни члан Српске академије наука и уметности, оне у којој су се прославили Ђура Даничић, Јосиф Панчић, Јован Цвијић, Слободан Јовановић, Михаило Петровић, Јован Жујовић, и други, слични њима. Скупу је присуствовала комунистичка елита: од Ранковића, преко Ђиласа и Моше, до Коче Поповића.

Белић је том приликом рекао да је Титова научна заслуга у томе што је организовао партизанску војску у току рата, а затим стваралачки разрадио марксистичко – лењинистичке принципе, примењујући их у нашој стварности. Предајући Титу у руке диплому, Белић је обзнанио, urbi et orbi: „Друже Маршале, Предајући Вам ову диплому, ја Вас молим да је сматрате не само као знак дубоког признања, захвалности и особитог поштовања свих чланова Српске академије наука, НЕГО И КАО ЗАЛОГУ ЊИХОВЕ ОДАНОСТИ“ (9, 51).

Па какав је, заиста, био човек који је, од монархисте, преко потписника антикомунистичког апела, постао ватрени титоиста?

Ево шта о њему каже Милан Јовановић Стоимировић: „Почетком лета Господњег 1958. био је организован неки излет лингвиста у Тршић, ради комеморације Вуку Караџићу. Белић је био међу учесницима тог ходочашћа и здрав и жив стигао на ручак у Лозницу. Ту је изјавио да је нешто уморан, те поручио једну „дуплу љуту“, коју је попио на искап, затим јео као предјело сир, кајмак и млад лук, после тога посркао супу, смазао с великим апетитом неку мусаку и онда, не могући да се одлучи за јагњеће или свињско печење, узео порцију fifty-fifty, то јест пола свињског пола јагњећег и то појео у сласт, а затим поручио литар црна вина /.../ (10,  87). У доба овог, раблеовски обилног, ручка, имао је 82 године. Академик Белић је  такође био познат  и по томе што није имао обичај да части никог – наручивао је кафу само за себе, а они около су могли само да  гледају, сведочи  Јовановић Стоимировић, аутор „Силуета старог Београда“, оног Београда у коме је чашћавање било уобичајена појава.

Дакле, Белић је био велики научник гаргантуовских апетита и хармоникашког морала. Само као такав могао је да, вашарском алхемијом удворице, хрватског бравара претвори у српског академика.

ПРИМЕР МАРКА РИСТИЋА

Чим су Титови (и Стаљинови, то да се не заборави) борци стигли у Београд, почело је осветничко убијање, не само оних који су, служећи окупатору, “окрвавили“ руке, него и свих политичких и идеолошких противника будућег режима, као и људи кривих само зато што су припадали побеђеној грађанској класи. Човек који је дао образложење одмазде звао се Мрако Ристић, и био је писац. На насловној страни „Политике“ од 28. октобра 1944. грактао је, најављујући црне дане Београда: „Нема, не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира ни среће, без потпуног, немилосрдног уништења издајничке реакције, без правде, која, како су то рекли Коча Поповић и Пеко Дапчевић, „обухвата освету“, „укључује освету“ “ (11, 36).

Пре Другог светског рата, Марко Ристић бејаше грлати надреалиста и фројдомарксиста, сасвим у складу са идејама свог учитеља, Андреа Бретона, али се, као такав, није се уклапао у фундаменталистичко „правоверје“ Титових КП стаљиниста, због чега је бежао под скуте Мирослава Крлеже и „Печата“. За време Другог светског рата, Марко Ристић, класични „комсалонац“, један од оних који су до гнева доводили Милоша Црњанског, крио се под скутима свог порекла (унук чувеног српског државника, Јована Ристића) и свог буржоаског таста у Врњачкој Бањи, док су његови идеолошки сличномишљеници и својевремено књижевни саборци, попут Ђорђа Јовановића, били спремни да гину у борби, са звездом петокраком на челу.

Радослав Грујичић, иследник Специјалне полиције за време немачке окупације, побегао у Канаду, дао је интервју Милу Глигоријевићу (објављен је у његовој књизи „Емигранти“). Он сведочи да је Марко Ристић, као помагач партизанског одреда на Гочу, био ухапшен, али је за њега интервенисао митрополит скопски Јосиф, пријатељ Ристићевог таста Живадиновића, познатог лекара у Врњачкој Бањи. Обратио се ђенералу Недићу, који је рекао: „/.../ Без обзира на његову  кривицу, он је унук нашег највећег политичара Јована Ристића.“ ( 12,154 ) Наредио је да се ослободи, а Бећаревић, шеф Грујичићев, му је пренео наредбу, чему се Грујичић успротивио: „Увек сам између гладног, израбљиваног и запостављеног радника, који је био заведен и очекивао спас од социјализма и комунизма, и неког татиног сина, салонског комунисте, бирао тог неког радника, да му помогнем /.../ Понављам: да сам се ја питао, не бих га пустио. Можда би се он и из логора извукао, нисам га на смрт осудио, Боже сачувај, али питао сам се зашто да робија студенткиња Лукић, неког поштара ћерка /.../ а он да изађе напоље“ (исто,155). По Радославу Грујичићу, у истрази се Ристић понашао кукавички, симулирајући рак грла и промуклост, тврдећи да може да пије само мало воде и млека (а једном стражару, подметнутом од Грујичића, тражио је да му за ручак доносе пиле.)

Тај и такав, Марко Ристић је 1944. морао да се доказује Титу и Партији (зашто није дошао у шуму, него се бањао у Бањи? ), па је на себе узео улогу славопојца нових џелата, маскираних у ослободиоце. Касније је живог Црњанског прогласио „мртвим песником“. После је био титопојац и дипломата у Француској, persona gratissima новог режима, човек који је наставио да пљује по свим вредностима српске културе (наравно, није поштедео никога: од Светог Саве до Момчила Настасијевића). Живео је добро и пре рата, и за време рата (осим епизоде са затворском промуклошћу), и после рата. Длака му с главе није фалила. А људи, попут Григорија Божовића, сасвим невиног човека и изванредног писца, били су, без суда и пресуде, убијани да им се не гроба не зна.

Ево чиме је Ристић платио свој луксузни живот после Другог светског рата, поредећи Брозов надимак, Тито, са Ајнштајновом формулом о маси и енергији: „То је тај одговор, тај полустих од четири слова само, и он садржи, као она сасвим мала и сасвим једноставна специјалне теорије релативитета /.../ он укључује и синтетише толике одговоре на толика питања да нам је довољно јемство да се та питања више неће моћи јавити, никад више /.../“(16,252).        

КОНСТАНТИНОВИЋИ, ОТАЦ И СИН

Отац Михаило и син Радомир Константиновић обележили су, ангажманом својим, српски 20. век. Они су, у ствари, Костовићи из села Челице код Пријепоља, одакле се Михаилов отац и Радомиров деда доселио у Чачак почетком прошлог века. Али, покондиреном Михаилу презиме је било превише „сељачко“, па га је „аристократизовао“ у „Константиновић“. Као универзитетски професор права, Михаило Константиновић се, пре Другог светског рата, укључио у прављење Бановине Хрватске, која је, наводно, требало да реши горуће „хрватско питање“ у Краљевини Југославији. Био је, тај самопроглашени решаватељ националних ребуса, Константиновић, поносан на своје правничко дело, сматрајући да ће Мачек и његови следбеници остати трајно задовољни. Чак је убеђивао и владику Николаја да Српска Црква нема разлога да се боји тог споразума, иако му је, 1940. године у Жичи, Николај говорио да су Срби на територији Бановине Хрватске грађани другог реда. У то доба, Константиновић је био близак и Српском културном клубу. Пред крај рата, у време стварања Титове Југославије, уз помоћ Черчилових идеја и Стаљинових тенкова, чак је био забринут због положаја Срба у будућој федерацији; одбио је да министрује у Шубашићевој влади. Али, онда је, 18.фебруара 1945, отишао у Титославију и одмах добио могућност да буде професор Правног факултета Универзитета у Београду, као и аутор низа законских пројеката новог поретка.

Радомир Константиновић иде даље од свог оца: постаје „авангардни“ писац са „бефелом“ Партије (Партије која, после 1948, настоји да глумата отвореност за слободну мисао и уметничке слободе). У својој „Историји српске књижевне критике“, Предраг Палавестра је недвосмислен: док је писао своју осмотомну студију „Биће и Језик“, Костовић претворен у Константиновића је „имао статус високог државног чиновника /.../ Са државним дотацијама, свих осам књига објављено је у луксузном издању код великог издавача и преко Министарства културе откупљено за јавне библиотеке. Цео подухват „Биће и Језик“ награђен је највишим државним наградама“ (14, књига 2, 590).

Наравно, то је морало да се плати, и Константиновић је плаћао, плаћао. У „Бићу и Језику“ је доказивао да је Дучић нудио „стихотворство уместо поезије“, да је Ракић наметљив слуху, а тежак духу, да је Црњански „архитект празног“, итд. „Дворски филозоф“, писац „Философије паланке“, по Палавестри, „тражио је да се према свету држе отворени прозори, али да се у књижевном наслеђу, са благословом партијских комитета, ствари доведу у ред и очисте од национализма, светосавске патетике и субверзивне грађанске непокорности“ (исто, 592).

О стилу Константиновићем писано је, разним поводима, али га је јасно проценио Миодраг Перишић у свом огледу „Жаргон интерпретације“: „Читајући „Биће и језик“ надао сам се победи тог духа над испошћеним академизмом, над здраворазумским реализмом у схватању литературе, а наилазио сам на квазифилозофске произвољности, на реторичку инерцију, на жаргонску лењост“ (15, 269). И додаје: „Осим тога што је тешко пробити се кроз „густину“ Константиновићевог текста, остаје да се изборимо и са извесним семантичким волунтаризмом, да премостимо таутологије тамо где су парови потпуно супротних значења („начело разарања као једино начело стварања“). Тај волунтаризам пародирао је Орвел путем познатих тоталитарних парола: „Рат је мир!“, „Слобода је ропство!“ “(исто, 271). Тако је, у Орвеловој, 1984, Перишић читао Константиновићеву „непрозирност“, то јест мућење воде да би изгледало дубље.    

Како сажети Палавестрин и Перишићев увид, а да то буде и јасно и гласно? Једноставно: Константиновић је од Титовог режима добијао плату (лепу, господску, „аристократску“, не „костовићску“, него „константиновићевску“) да би доказао како је у предкомунистичкој култури Србије, осим ретких изузетака (какви су били његови другари, надреалисти), све било паланачко, у себе затворено, убого и јадно. Десет година је човек примао паре само да би Дучића, Ракића, Диса или Настасијевића сместио у провинцијски мрак и паланачко – подрумску мемлу. Глуматао је стил Сартра и њему подобних егзистенцијалиста, чији је дискурс опонашао, да би доказао, у „Философији паланке“, аутентичне корене „српског нацизма“, који је, по Латинки Перовић, у нас постојао и пре немачког нацизма. (У Хрватској, бар колико је мени познато, нико није повезивао А. Г. Матоша са усташтвом, без обзира на то што је Матош био „горљиви хрватски домољуб“.)

Радомир Константиновић је, касније, као идеолог Друге Србије, непрестано „бугарио“ над судбином Ивана Горана Ковачића и др Симе Милошевића, које су убили четници, па је улица Симе Милошевића преименована у улицу Светислава Стефановића (кога су, као ратног челника Српске књижевне задруге, убили Титови комунисти, тако осветнички да му се ни гроб не зна). Наравно, нико не брани четничке злочине; али, Константиновић је злочине увек осуђивао селективно, само ако су четнички и „раткомладићевски“, а не и ако су комунистички и БХ муслимански, „изетбеговићевско – насерорићевски“, што је доказао својим патетичним посетама Алијином „мулти-култи“ ратном Сарајеву, у коме су, на Алипашином пољу, клали Србе као у стара, а свагда актуелна, османлијска времена.

Један од кључних појмова Константиновићеве „Философије паланке“ је појам отворености, за који је Мило Ломпар у „Духу самопорицања“ показао да не значи истинску отвореност, него идеолошку реинтерпретацију овог појма, насталу у доба обрачуна србијанских комунистичких „либерала“ са „српским национализмом“. „Либерали“ су отвореност тумачили као, како рече Латинка Перовић, отвореност према другим југословенским републикама и свету, то јест као још један предуслов обрачуна са остацима србске националне свести, проглашене за мрачну и реакционарну силу која кочи „прогрес“ Титославије („Напред, па у кречану“, дефинисао је ту филозофију Владика Николај). Код Константиновића, доказује Ломпар, реч је о својеврсном „жаргону отворености“, који служи за обрачун са инакомислећима.    

Да је заиста тако, показује се и у Констатниновићевом тексту поводом смрти Јосипа Броза Тита, у свом огледу „Титова мисао“, објављеном у часопису „Трећи програм Радио Београда“ (број 45/1980). У њему је писац „Философије паланке“ браварову политичку генијалност поредио са генијалношћу научника какви су де Брољи, Ајнштајн и Макс Планк или уметника какав је Пабло Пикасо. За њега је Тито „учитељ отворености“, с којим је човек „на самом врелу отворене једноставности“ (16, 267). Титова марксистичка мисао и пракса, која га је водила у сукоб са сваким догматизмом, од Стаљиновог па надаље, јесте „смисао за отвореност /.../ и за самопоуздање у њој, то је наша једина историјска шанса: то је Тито /.../ То је отвореност у експанзији, незаустављивој, и на свакој равни /.../“(исто, 268).

И тако је Константиновић, чиновник Социјалистичког савеза радног народа Југославије, продајући се Титу као инкарнацији „отвореног друштва“, постао отац Друге Србије, чија је мајка Латинка Перовић, она што је, још 1972, говорила, на 41. седници ЦК СК Србије, да је главни задатак српских комуниста борба против српског национализма. И онда, и данас, Латинка Перовић мисли исто.

БОГДАНОВИЋИ, ОТАЦ И СИН

   Чувени београдски архитекта, Богдан Богдановић, својевремено члан ЦК СК Србије и градоначелник комунистичког Београда, прославио се борбом против „великосрпског национализма“ деведесетих година прошлог столећа. У интервјуу који је „Слободној Далмацији“ дао 30. јуна 1993, Богдановић истиче да се у престоници Србије осећа као странац, иако је рођени Београђанин, с „педигреом“: преци су му ту још од турског доба. На питање хрватског новинара: „Сањате ли још увијек дан када ће се бомбардирати Београд, што сте још давно пожељели?“, Богдановић одговара: „Знам много Београђана који слично из очаја казују: „Дај, ако се већ мора, нека нас бомбардирају, па да рат приведемо крају!“ “(17, 130).

Чији је потомак овај „стари Београђанин“? Ево шта о његовом оцу каже Милан Јовановић Стомировић: „Разметљив у својим успоменама које је пред своју смрт објавио у „Политици“, Милан Богдановић је одмах после своје смрти био заборављен уколико га неко не би поменуо по злу. Две – три ствари су му биле пребациване, и то:

1) што је напустио своју децу и добру жену, због које је прешао у ислам, да би се од ње могао отарасити и развести,

2) што је упропастио Селену Дукић, једну лепу и дивну младу девојку, која се и сама бавила књижевношћу, а коју је он, кажу, вукао и свлачио све ниже и ниже док није добила туберкулозу и умрла ваљда негде на Голнику, а што је представљало једну болну историју због које су га многи осуђивали,

3) што је на некој меници од 20.000 дин. фалсификовао потпис проф. Бране Љ. Миљковић и дигао новац, а одрицао свој фалсификат, остављајући своме другу и пријатељу Миљковићу да плати и ту меницу /.../ Он је пио и пре 1930, а после 1945. је постао тежак алкохолик, који је падао на банкетима под сто од пијанства /.../ “ (10,266–267).

Овај исламизовани атеиста је пре рата био сапутник комунистичке партије, да би јој се после рата сасвим ставио у службу, као веран Титов послушник у области културе. Ево шта је овај књижевни критичар и позоришни делатник зборио о свом идолу: „Али та вихорна реч: „Тито је наш- ми смо Титови!“ од које, кад је у хиљадитом хору кличемо, сузе заклињања навиру на око, крије испод твог емотивног дејства једнако дубоку рационалност, ону примишљеност и смишљеност из којих се, кроз векове, изграђује народна мудрост, и доиста, она је суштаствено пословички мудра /.../ заиста најасадржајнија пословица овог времена, најистинитија формула његове суштине“ (16,248).

И његов син Богдан, већ цитирани велики космополита и антинационалиста, био је слуга титоизма, чијем је култу, званом „народноослободилачка борба“ је дизао споменике широм Југославије (нарочито онај у Јасеновцу, велико латинично U, којим се обезличују они који су од усташа углавном побијени због своје православне вере и србске народности). Такав какав је био, Богдановић је, после свега, тражио бомбардовање Београда... Ивер не пада далеко од кладе.

МИРКО КОВАЧ

Родом из Црне Горе, Мирко Ковач је припадао српској интелигенцији, а онда је, почетком деведесетих година 20. века, отишао из националистичког Београда у космополитски Ровињ и – похрватио се. Да је некад био српски интелектуалац, живо заинтересован за очување православног идентитета наше баштине, види се из његовог текста „Племе моје сном мртвијем спава“, објављеном у „Књижевним новинама“ 24. марта 1969. године, у доба кад су црногорски титоисти кренули да руше капелу на Ловћену зарад Мештровићевог маузолеја. Ту Ковач, између осталог, каже: „Оваква капела каква постоји више одговара великом црногорском песнику и владици него монументална грађевина с асоцијацијама на египатске храмове који немају ничега заједничког с хришћанством у коме је живео, делао и умро Владика Раде. /.../Добро би било да после мишљења свештенства цетињска скупштина саслуша и мишљење песника, ако већ одбија мишљење Светог архијерејског Синода и уколико не сматра да је Његош њена прћија и да могу с његовим костима радити шта год хоће, макар се оне већ окретале у гробу“ (18, 86).

Исход Ковачевог животног пута био је овакав: „Сад вам могу рећи: кад већ дефинитивно одлучите отићи некамо и кад већ бирате земљу у којој желите живјети, онда бирате земљу коју волите. Што ћу ја у Паризу, примјерице, мада је то фамозан град, али што бих ја радио у Паризу? /.../ Хрватска је мој избор, и то је битна одредница, то ми даје право да могу говорити и пресуђивати онако како то увијек чиним, јер ми је доиста стало само до демократске Хрватске /.../ Сад се многи питају, неки чак злобно и заједљиво, зашто пишем хрватски. У Београду је опћа прича како то чиним да бих постао хрватски академик, како се на све могуће начине додворавам Хрватима итд. Наравно, то су све бесмислице, а тко ме позна јасно му је да мени никакве титуле не требају и да сам потпуно неодвисан и да се писањем бавим професионално. И нисам ја први писац који је тако нешто учинио. Андрић је, као што знате, у почетку писао хрватски. Дакле, мој је једини и искључиви разлог тај што је хрватски језик љепши и што ми се више свиђа. Одувијек сам сањао да пишем на хрватском, и писао сам, али сада без двојења и с радошћу“ (17, 166). Тако је „Вечерњем листу“ 28. фебруара 1994. говорио Мирко Ковач.

Прави разлог конвертитства он је изложио на другом месту, у изјави „Недјељном вјеснику“ 10. новембра 1991. Године: „Данас је било гдје у свијету неугодно бити Србин, чак је помало и срамотно, па се они недужни и паметнији Срби морају оправдавати, испричавати што су Срби, истицати да су против српске политике“ (17, 40). И, миц по миц, од бранитеља Његошеве капеле на Ловћену, постаде Ковач хрватски србомрзац. ЕУропски, нема шта.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Ето, дакле, ко су претече данашњих хохштаплера и превртача, маскираних у ЕУропојце и ЕУропејце, а у ствари тужних и кукавних ЕУротичара, који су продали веру за вечеру, поштење за печење и крсте за масне прсте. У горе описаној духовној атмосфери уобличили су се и диносаурус србијанске политичке сцене, бивши јахач попова и окорели стаљиниста, а затим марксисовац – праксисовац, који је предлагао, 1968, да се Београдски универзитет назове „Црвени универзитет Карл Маркс“, а који данас ускликује с љубављу Бриселу и Вашингтону и забрањује „непоћудне“ емисије на Радио Београду; па новинар – чланкописац текстова против ђенерала Драже и секретар хрватског кадра у администрацији СФРЈ, а затим жестоки националиста и оснивач „Српске гарде“, сада на радном задатку учлањавања Србије у НАТО и признавања шиптарске „Косове“ као независне „репубљик“; па политичар који је, 1996/1997, на студентским протестима викао „Помаже Бог“ и носио икону, будући монархиста и Пајкићев ђак, да би сад урлао како ЕУ нема алтернативу и како нам Косово и Метохија не требају, сматрајући да се реч „истина“ пише само латиницом; па син познатог српског историчара, који је, почетком деведесетих, био борац за Српство и против Европе, као и сарадник крагујевачких „Погледа“, да би, кад је видео да међу патриотама нема лове, прешао међу србофобе и ЕУтописте; па ученица Исидоре Бјелице, проглашена, од стране другосрбијанаца, а после напуштања српских видика, за велику списатељицу, ауторка драмских текстова, чија је вредност једнака вредности партизанских скечева у босанским планинама 1944, и, уз то, уживатељка опојних дрога србофобије и, у исти мах, ЕУ-будућности; и тако даље, и томе слично. Све су то упражњаваоци хармоникашког морала, којих не би било да није било њихових претеча из доба кад је Тито ујахивао у Србију на белом коњу нове историје, започете 4.јула 1941.

Наравно, има ту и других разлога за конвертитство, и о њима би се могло и говорити и писати. Но, ипак, не треба губити из вида да је пре свега хармоникашки морал и рад за напојницу оно што је нашу интелектуалну елиту учинило тужним примером пузаваштва и јада. Да ли ћемо успети да створимо нову елиту, коју је Солжењицин звао жртвеном? Од тога зависи будућност ове земље и народа.

POST SCRIPTUM

Почетком деведесетих, када је син херцеговачког партизана и секретар Хрвата – комунистичког функционера у доба СФРЈ, оснивао свој „обновитељски“ покрет, улицама Београда шета његова десна рука (негда ватрени комуниста, сведок у процесу против свог колеге - песника, еротоман и уредник еротских библиотека, изненада претворен у задриглог оплакивача судбине Срба у Другом светском рату). И, шетајући тако, пун себе родољубивог, наиђе на Ђорђа Јанића, књижевника и хришћанског патриоту, који је, седамдесетих година 20. века остао без професорског посла у једној београдској гимназији, зато што је у црквеном часопису „Теолошки погледи“ објавио текст „Бог у поезији Момчила Настасијевића“. Као морално-политички неподобан, Јанић је ДЕСЕТ година био без посла (док је еротоман уредниковао у угледној државној издавачкој кући). Дакле, сретну се њих двојица, и еротоман обраћен у србомана, патетично ускликне: „Где си, Јанићу, издајниче? Ми се скупљамо за борбу, а тебе нигде нема!“

А Јанић њему, кратко и јасно: „Како издајник? Ја никад нисам ни био с вама“.
Јанић, ни дo данас, није постао хармоникаш, и није с њима.

Тек да се зна да има и таквих. Мада се, наравно, не зна; јер, таквих људи нема у „мејнстриму“... Али, има их пред Богом и прецима. А то није мало. Напротив.

ЛИТЕРАТУРА:    

- Бранко Лазеревић: Дневник једнога никога / Први део ( 1942 – 1946. ), Други део ( 1947. ), Завод за уџбенике, Београд 2007.

- Аритон Михаиловић: Успомене из окупације, Народна књига – Алфа, Београд 2004.

- Слободан Г. Марковић: Јосип Броз – употреба научних установа у Србији за деификацију југословенског диктатора, Hereticus/ Часопис за преиспитивање прошлости, бр. 1/2ОО5.

- Милан Јовановић Стоимировић: Портрети према живим моделима, Матица српска, Нови Сад 1998.

- Мило Глигоријевић: Емигранти, Службени гласник,Београд 2009.

- Предраг Пузић: Слово Марка Ристића, у часопису Браничево(1-4, 2012.)

- Михаило Константиновић: Политика споразума, Агенција „Мир“, Нови Сад 1998

- Предраг Палавестра: Историја српске књижевне критике 1-2 (Издавачки центар Матице српске, Нови Сад, 2008.

- Миодраг Перишић: Анђео историје и други послови, Филип Вишњић, Београд 2004.

- Писци о Титу / Избор текстова, Hereticus, 1/2005.

- Јован Бошковић: Servi Croatiae/ Српске слуге Хрватске, Наш Дом, Београд, 1999.

- Сумрак Ловћена, Епархија банатска, Глас Цркве, Задужбине Косова, Вршац-Шабац-Београд, 1989.

Извор: „Двери“

Последњи пут ажурирано ( петак, 24 август 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 22 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.