„Ми сада имамо само једног непријатеља –

Руску православну цркву“…

Збигњев Бжежински

Бучне баханалије због пресуде трима богохулницама које су извеле сатанистичке игре у храму Христа Спаситеља сведоче о најмање две околности од изузетног друштвено-политичког значаја.

Прва околност. Јавно мњење у Русији је подељено у два тока. Један је широк, тече споро. То је ток у коме је огроман део нашег народа, он чува традиције народних успомена и руске православне вере и храни се позитивним идеалима тих успомена, али је његова могућност да активно делује ограничена недостатком офанзивног духа и тиме, што је он током дугих година био одсечен од најважнијих средстава за масовно информисање. А постоји и други ток – гласан, мутан од либералне свести, који у интересу рушења државе Русије врло зналачки управља антидржавним снагама. Циљ представника тог тока је да раскину најважнију карику која спаја духовне просторе наше велике земље, како би историјска Русија - вековни чувар православне вере заувек била заборављена. Тај други ток јавног мњења је зачет на реци Потомак…

21. августа је званични представник Стејт департмана САД Викторија Нуланд изјавила да су Сједињене Државе, после суђења „Pussy Riot“, врло узнемирене због „пристрасности“ судског система Русије. И званични представник Беле куће Џошуа Ернст је истакао да су САД разочаране пресудом учесницама те руске групе. А река Потомак се, као што се зна, улива у Темзу, а Темза – у Сену и Рајну. Тако да је и министар иностраних послова Велике Британије „јако узнемирен због пресуде чланицама групе „Pussy Riot“ , министарство иностраних послова Француске сматра да је „пресуда „Pussy Riot“ претерана у односу на тежину прекршаја, а Ангела Меркел је схватила да је одлука суда „претерана“, и да „не одговара европским демократским вредностима“. Интересантна је чињеница да сви ти, врло високи политички званичници, у својим изјавама понављају назив групе, које у енглеском језику има лексичко значење, неприхватљиво за говор међу цивилизованим људима. Тако да је бесмислено размишљати о моралу западног политичког „бомонда“ обзиром да је и језик којим они говоре постао близак улици.

Друга околност представља последицу прве. Рат међународних снага са Православљем постаје све агресивнији , поприма глобални карактер. Тај рат није јуче почео. Ако треба да говоримо о совјетској Русији из времена перестројке и постсовјетској Русији, први ударац тог рата се осетио ујутро 9.септембра 1990.године, када је на стази која је водила до железничке станице „Лесхоз“ зверски убијен протојереј Александар Мењ. Убице нису пронађене. Затим су у масмедије почели да се „стидљиво“ појављују вести о дугим православним свештеницима, који су убијани један за другим. У 2009. години списак новомученика се повећао на 25. Међу њима су оптински јеромонах Василиј и иноци Трофим и Ферапонт, које је ускршње ноћи 18.априла 1993. године заклао један сатаниста. 14.02.1996. је у чеченском заробљеништву убијен новомученик свештеник Анатолиј Чистоусов, протојереј Михаило-Архангелског храма у Грозном, пре хиротоније – официр руске армије. Док га нису заробили Чечени – без обзира што је храм био у епицентру ратних дејстава, отац Анатолиј није прекидао да своју паству храни, те службе Господу Богу биле редовне. Новогодишње ноћи 1995.године њега су бандити на силу одвезли на железничку станицу у Грозном и наредили му да се обрати руским војницима који су штитили град, и да захтева од њих да се предају. Као одговор на то – отац Антолиј је благословио војнике због њиховог патриотизма… 1999. године Чечени су заробили и убили протојереја Петра Сухоносова, који је био протојереј Покровског храма на станици Слепцовскаја у Ингушетији… Ноћу између 1. и 2. децембра 2006.године у селу Прјамухино у Тверској области у пожару су, у својој кући, погинули православни свештеник, отац Андреј Николајев, његова три детета и жена Ксенија. Кућа је посута бензином и затим запаљена… 20.12. 2009.године у Москви је мученички умро свештеник Даниил Сисојев. После три дана пуцњем у срце убијен је свештеник Александар Филипов, протојереј Вознесенске цркве у Подољском рејону Московске области. 24.04.2010. у Чебоксарско-Чувашкој епархији убијен је свештеник Анатолиј Сорокин, а 5.05.2010 . протојереј храма Архангела Михаила у Чебоксарима, јеромонах Вадим (Смирнов). 17.01. 2011. у селу Кадишево Уљановске области до смрти је мучен игуман Висарион (Глазистов)… Овај тужни списак није цео – у њему нема десетина сељака, који су постали жртве антихришћанских снага. И – баш чудно – друштво, за које би се рекло да треба да ври од негодовања због злочиначких убистава оних, који су одлучили да служе Господа Бога, да захтевају детаљну истрагу злочина и кажњавање убице онако, како су ови заслужили. Међутим, „друштво“ себи дозвољава да остане индиферентно, задовољава се „објашњењима“ локалне милиције – полиције да већина убистава уопште није на религиозној бази. У случају убиства Андреја Николајева и његове породице чак су на телевизијске канале доспела прљава подметања да је кућу у којој је живео запалио сам свештеник.

Да упоредимо колико је лицемерног гнева изазвала релативно блага пресуда учесницама сатанске панк-групе која је оскрнавила Божју кућу. Каква страшна аберација друштвене свести треба да се деси да друштво, уместо да заштити свенародну светињу, почне да помаже трима вештицама. Протојереј Александар Шаргунов је саопштио: „Ту скоро су у Оренбуршкој области осудили двојицу неонациста који су на синагоги направили кукасти крст. Младићи ће у затвору провести по шест година. Суд је одлучио да су они криви „због поступака које воде буђењу националистичке мржње, као и због јавног понижавања људи због расне и националне припадности“. Значи, због кукастог крста може да се са свом строгошћу коју собом носи члан 282 Кривичног закона кажњава, а прљаве псовке пред Престолом Божјим су „тешке“ само две године присилног рада?

А ево и најновијег догађаја, заиста страшног: средином августа су у Аксајском кланцу у Алма-Атинској области Казахстана пронађена тела 11 убијених људи. Међу њима су препознати радници који су радили у шумском газдинству, као и посетиоци забрана, и сви су били православни хришћани. Још се за неколико њих трага.

„Ми још не знамо кога да тражимо. Нема сумњивих, - беспомоћно шири руке локална милиција, сумњајући да је то била освета мафије локалном ловочувару Панајоту Захаропулу, који се увек борио са криволовцима.

Не треба ни да се сумња: без обзира да ли ће казахстанска милиција наћи убице, свакако ни Викторија Нуланд, ни Џошуа Ернст, ни Алистар Бурт, ни Ангела Меркел неће због трагедије у Аксајском кланцу изразити саучешће Алма-Ати…

* * *

Од почетка ове године нигеријски исламски екстремисти су побили преко 800 хришћана који су припадали племену Игбо. Морамо да се присетимо и погрома из 1966.године, када је за једну ноћ истребљено између 50 и 100 хиљада Игбо хришћана. После тога су представници тог племена објавили да се селе из Нигеријске Федерације и да ће формирати своју државу - Биафру. У земљи је почео грађански рат, највеће крвопролиће у другој половини двадесетог века. Различити извори говоре да је у том конфликту погинуло између 700 хиљада и 3 милиона људи, углавном хришћана, који су постали жртве ратовања, глади и болести.

Инсистирање Запада на религиозно-политичком екстремизму под заставом ислама уништава праксу живота у миру и добросуседству хришћана и муслимана Ирака, Либана, Сирије и других земаља Блиског Истока, који су тако живели већ много стотина година. Убиства хришћана у Ираку, откако је тамо организован амерички окупациони режим, постало је део свакодневице те државе…

У Сирији живи отприлике 12 – 15 процената хришћанског живља. Само припадника Сиријске православне цркве има преко 650.000. „Хришћане – на крстове“ – то су графити који су се смешкали са зидова узбуњеног сиријског града Хомса у пролеће ове године, који су привремено били заузели побуњеници. Наоружани припадници формација типа „Фарукова бригада“, опозиционих Асаду, упадали су у хришћанске куће терајући људе да иду из града, под претњом да ће бити убијени. За само неколико дана је хришћанска дијаспора, која је бројала скоро 50.000 људи протерана из тог града у планинска села. Успут је убијено преко 200 људи. Па где сте - господо Лукин, Алексејева и остали „заштитници правде“? Где су ваши гласови да заштите мученике – хришћане? Зар је могуће да три распојасане девојчуре, које је прекршајни суд осудио због изазивања нереда, заслужују више самилости?

… Основни ток руског јавног мњења који тече широко и споро, показао је сву снагу и помогао да се осуде оне које су оскрнавиле национално-религиозну светињу. Сада сви који би хтели да се понашају непристојно пре Божанским Олтаром знају да у Русији нису нестали заштитници свете вере. Али ми знамо и да су пред нама искушења нових изазова.

Светска офанзива анатихришћанских снага је све јача, и зато ни за тренутак не смемо да заборавимо тешку и упозоравајућу реченицу таквог русофоба какав је Збигњев Бжежински: „Ми сада имамо само једног непријатеља – Руску православну цркву“…

Извор: “Фонд стратешке културе”