Ко се Бога не боји и људи не стиди, тај може величати најгоре злочине као победе.

Пре неку годину (београдски Курир, 11. децембар 2006, 5), могли смо од Стипе Месића сазнати да су “у Другом свјетском рату Хрвати два пута побиједили и ми немамо разлога ником се испричавати… Ми смо два пута побиједили, а сви други само једном. Ми смо побиједили 10. травња (10. априла 1941. године, на челу с Антом Павелићем – ИП), кад су нам силе осовине признале Хрватску, и побиједили смо послије рата (уз Јосипа Броза – ИП), јер смо се нашли… опет с побједницима”.

И погрешио је, дакако, будући да су Хрвати извојевали много више победа, од којих је најчувенија она у Јасеновцу, у коме су “побиједили” више од милион “борбених” логораша, скоро све Срба. Београдска Дуга од 22. 2. – 7. 3. 1986, на 6. страни, цитирајући Потврду команде мјеста Новска о 5. јуна 1945. године, којом “Потврђујемо примитак докумената који су били закопани у логору Јасеновац који је пронашао друг поручник Исидор Леви и предао овој Команди, а која документа садрже списак побијених лица у логору Јасеновац”, објављује и сведочење Исидора Левија да је у тим списковима било више од милион имена.

Мимо тога, мора се рећи и да су Хрватима неправедно заборављене победе из Тридесетогодишњег рата (1618-1648), које су у Немачкој постале пословичне: “Сачувај нас, Боже, куге, глади и Хрвата”, а о којима пишу, примера ради, Драгослав Страњаковић у књизи Највећи злочини данашњице: Патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941 – 1945, Горњи Милановац 1991, 24, Вељко Ђ. Ђурић у књизи Усташе и православље: Хрватска православна црква, Београд 1989, 91-94. и Драгољуб Петровић у књизи Зловременик, Подгорица 2011, 197.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Извор: “Србел”