header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Ратко Ћаловић редакцији "Православља"
Ратко Ћаловић редакцији "Православља" Штампај Е-пошта
петак, 28 новембар 2008

Поштована редакцијо,

          Читам Православље од 1967. године, до сада Вам нисам писао, а пошто је моје име и презиме наведено у Православљу број 991 на стр. 12 и то на врло ружан начин, најлепше Вас молим да, без позивања Закон о Јавном информисању, ради објективног информисања православне јавности, ово моје писмо објавите у првом наредном броју.

        Наиме, уважени часни отац, кога годинама лично познајем и у чијој сам кући гост био, протојереј Бранко Керкезовић из Чачка, запрепастио ме је, јер је пристао да потпише чланак „Истином на лаж" чији је аутор навео нечувену гомилу неистина и измишљотина о мени, мојој породици и скорашњим немилнм догађајима приликом освећења храма у Душковцима.

Иначе, неколико свештених лица који су били у Душковиима рекли су ми да о. Бранку нису дали никакво овлашћење да пише у њихово име. Затим, о Бранко потписује и ово: "примећене су неке прљаве активности око припремања ове свечаности у околним градовима: Чачку, Ужичкој Пожеги, Ариљу, Косјерићу и др." Откуд о. Бранку, једном од петнаест пароха у чачанској цркви, подаци о некаквим „прљавим активностима" у местима сто километара у круг око Чачка, по читавој Западној Србији? Кад погледамо какве су то „прљаве активности," ствар постаје јаснија.

Прва „прљава активност," како неко пише, а потписује о Бранко, је то што је неки човек предложио да на светковини пева један хор уместо неког другог хора. Сварно, „прљавштина" да гора не може бити. Могао је аутор чланка о овако „великој прљавштини", за сваки случај, поред Православља, да обавести и Савет безбедности УН.

Друго, о. Бранко потписује да су дан раније „примећени (од кога?) одштампани транспаренти у близини цркве чачанске." Овде су, пак, две ствари нејасне: прво, шта му то значи „у близини цркве чачанске". Наиме, у близини наше цркве су музеј и полиција. Да ли је о „прљавим активностима -транспарентима" аутор текста сазнао у музеју или СУП-у, тешко је докучити. Такође је нејасно, кад је већ приметио овако страшне, „прљаве активности“ зашто их није спречио, на пример хапшењењем „народних непријатеља“ који се, ето, усудише да штампају неке натписе „против народа и државе".

Трећа „прљава активност" коју потписује о. Бранко је да је „бизнисмен господин Милоје Стевановић" са „његовом парацрквеном органнзацијом Законоправило" организовао неколико аутобуса из Чачка и околних места. Свака част како неко, будан, ђутуре „надгледа" и Чачак и околину. Једино је „заборавио," да каже, кад већ описује „бизнисмена Милоја“ да се ради о двоструко одликованом носиоцу архијерејских Грамата, носиоцу Велике архијерејске похвалнице и званично, од стране Његове Светости Патријарха Павла, проглашеном добротвору Спомен храма Светога Саве на Врачару. Да је г. Милоје ова, као и десетине других црквених признања, заслужио узорним православним животом (и његова супруга, госпођа Нада је такође одликована Граматом), као и значјним прилозима нашој Мајци Цркви, и врапци на гранама знају, нарочито у делу Србије који „надзире" аутор чланка. И није г. Милоје власник некакве „парацрквене организације." Законоправило је легално удружење грађана и нема власника, већ председника. И то није г. Милоје.

Надзирући будно „активности унутрашњег непријатеља“ аутор даље наводи којим редоследом је, наводно, ко дошао пред цркву. За извршење овог задатка, пошто је црквена ограда висока, аутор је нас, „народне непријатеље“, по свему судећи, пратио двогледом са црквеног торња (или можда са дрвета, као његов колега Соко из „Балканског шпијуна"). Јер, он извештава: ..Међу првима су примећени главни чланови(!) поменуте организације. Више не може ни да превали преко уста реч Законоправило, толико му је мрско. Па онда наводи имена и занимања нас, „народних непријатеља." Касније ће још навести како смо били „стипендисти Титовог фонда(!), да потичемо из комунистичких кућа(!) и углавном нам је дужи комунистички партијски стаж(!) него хришћанско васпитање..." Рече и, надам се, остаде жив аутор чланка (Керкезовић је, знам сигурно, жив, пошто је његова попадија Љубинка била, након ..прљавих активности," у мојој радњи, а не носи црнину).

Мора да је чист ваздух са црквеног торња (или дрвета) начисто ошамутио аутора кад му паде на памет да напише да сам ја, Ратко Ћаловић, који ни секунда у животу са комунистима никакве везе није имао, и коме је припадност Мајци Цркви чак и Свети Архијерејски Синод СПЦ признао доделивши ми Орден Светога Саве, био стипендист некаквог Титовог фонда?! И при том, ја у Душковце уопште нисам ишао никаквим аутобусом од цркве, већ путничким аутомобилом од моје куће, која се налази на сасвим другом крају града. Било би смешно да није тужно што аутор не зна да је Владимир Стегњајић под комунистима одробијао (и то због „непријатељске пропаганде!“) девет љутих година, па и њега уброја у комунисте! Аутор не зна име инжењеру Чубриловићу (иначе, о. Бранко зна!), а из његовог досијеа наводи да је диплому стекао у Загребу, ваљда да би га унизио. Као да Загреб, по броју Срба, није, пре само један век, био највећи српски град после Београда!

И поред „претходно прикупљених обавештења," аутора је у Душковцима изненадио „митингашким амбијент са транспарентима и камерама“. А онда наводи да су „сви ови транспаренти и камере" померени у његов видокруг.

Сада је дошло време да јавност коначно сазна истину о тим фамозним транспарентима. Била су, у ствари, укупно само три натписа На првом је била увећана фотокопија акта Светог архијерејског синода СПЦ број 891/зап.555 од 12.јуна 2007. године којом се сви архијереји обавештавају о обавези спровођења Одлуке Светог архијерејског сабора, а којом се налаже обустављање свих самовољних промена у служењу Литургије, које, из непознатих разлога, у последњих неколико година, уводе на своју руку поједини Архијереји. На другом и трећем натпису, пригодним порукама, Владика жички је умољен да се придржава наведене одлуке Светог архијерејског сабора. И ништа више. Ни мање.

Аутор текста даље каже: „Литургија је служена по узору руске литургијске праксе(!) коју ови неутемељени верници(!) сматрају да потиче из светоотачког предања(!)." После овог стварно не знам шта да мислим о аутору. Не служи се ваљда враџбинама или доушницима, да би сазнао шта „неутемељени верници" сматрају и шта им се свиђа. Иначе, ово о „руској литургијској пракси" се уопште не слаже са гомилом „разлога" што нам, запенивши о литургијским питањима, већ пар година пласира умировљени пензионер Атанасије Јевтић (пошто он другима радо надева надимке, није лоше да чује и свој најновији: „Атанасије Кркобабић!"). Наиме, преосвсћени пензионер Таса се већ пар година уби да нас увери како нас је постојећом, по њему неисправном, литургијском праксом у последњих двеста година „частила" Марија Терезија! А сад одједном - за „лоше" стање у нашој литургијн „крива"-руска литургијска пракса! Да ли ће сад пензионер Таса успети да локаже како је Марија Терезија била, у ствари, Руска царица, остаје тек да се види.

А „проблем" са Литургијом је, у ствари, много прост: сви смо ми учили од наших мајки и баки како се одговара на Литургији. Дакле, ни Марија Терезија, ни умировљени, а немирни Таса, ни блаженопочивши г. Стефан - већ моја мајка и баба. А ако се још наша литургијска пракса поклапа са руском. утолико боље! Сви знамо да је почетком деведесетих година прошлог века блаженопоч. Владика Стефан у Жичи објавио Одговарања на литургији св. Јована Златоуста. При том је рекао: „Ево како да одговарате, ово је по благослову Светога Саве, Светог Николаја и Аве Јустина!" Врло мало се ово (за разлику од „литургије Атанасија Јевтића!") разликовало од онога што смо ми већ знали, још од наших мајки и бака. Некако у то време је и Свети Синод издао Служебник, а мало касније Патријарх Павле књиге „Да нам буду јаснија нека питања наше вере". Све се то лепо уклапало једно са другим.

Али, пре три-четири године почеле су да се дешавају по нашим црквама и манастирима (нажалост, прво у Студеници!) неке чудне ствари. Прво су поједини часни оци почели да „заборављају" кад се затварају, а кад отварају царске двери. Почеше да их држе све време отвореним. Затим су почели да галаме кад се читају тихе молитве збуњујући оне за певницама и парод, па избацише звонце, па онда нестаде прозбена јектенија пред молитву Господњу, па почеше да позивају на причешће без провере да ли је причасник претходно постио, исповеђен, итд, итд.

Зашто је појединим владикама пало на памет да па своју руку уводе ове „новине,", нама, обичним верницима никако не иде у главу. Не треба бити премудар, па знати да литургију нису измислили ни Јован Златоуст, ни Василије Велики, ни умировљени Атанасије, већ она настаде благодаћу Духа Светога. Значи, ни промене Литургије не могу уносити поједини људи, па макар били и Владике. И то мимо Сабора. То би, не дај Боже, значило, распад наше Мајке Цркве (или, барем, раскол). Сабор је прошле године донео закључак (Православље, 1. јун 2007.године, стр. 2.) да до даљњег нема промена и ту је ствар јасна. Али, сада пензионер Атанасије и неки Владике тумаче да је израз да „до даљњег остаје вишевековна пракса", у ствари, она из четвргог, а не она из двадесетог века! Познат је проблем да поједини, кад старост почне да им шкоди, могу лепо да се присете како су пошли у основну школу, а никако им није јасно шта су тог дана доручковали. Тако и весели пензионер Таса лепо зна шта су радили ранохришћани у четвртом веку, а никако не може да се присети како је њега (владику Артемија, и друге) подучавао преподобни Ава Јустин!

Дакле, за сада нема ни говора о некој, не дај Боже, непослушности нашем Архијереју и Сабору. Само, кад архијереји-предлагачи (а не пензионер Таса!) ово разјасне Светом Архијерејском Сабору тј. усагласе шта је (и да ли је) у Литургији неопходно мењати, онда се то има беспоговорно слушати. До тада, усијане главе које би да уводе промене у литургијску праксу на своју руку, јер тако каже Таса Кркобабић (а можда и још понеко са Запада), морају мало да се охладе. Јер, као што видесмо у Душковцима, може да буде „од играчке плачке".

Шта је стварно било у Душковцима? До пред крај, владика је служио литургију у Душковцима како доликује ономе са трона Светога Саве и Светог Николаја Србског. А онда је, уместо да се позову на причешће они који су се постом, молитвом, исповешћу и покајањем спремили, са двери је упућен позив присутнима: „Ко хоће (?!) нека приђе да се причести!" И онда, још горе: „Они који неће да се причесте нека изићу из цркве, јер можда напољу има оних који хоће да се причесте(!?)!" А онда је дара превршила меру кад се свештеник окренуо ка Западу да очита заамвону молитву! Више од минута су верници молили, упозоравали и, на крају, тражили да се свештеник окрене ка Господу у олтару, а не према западу и Папи. И тад је на коленима запевана (или, боље рећи закукана) песма-молитва Светог Николаја Жичког „Помози нам, вишњи Боже“. А онда дође и онај несрећни тренутак када је архијерејски намесник Дмитар Луковић крвнички почео да песничи вернике усред цркве! И ово, до сада нечувено, дивљачко песничење народа од стране свештеника усред цркве, забележено је на безброј фото снимака! И џаба је што аутор текста подмеће о. Бранку да потпише како о.Дмитар при том, кобајаги „никога није ударио, ни повредио, ни згазио..." Значи, о.Дмитар „није ово, није оно", а камере, гадни сведоци, лепо забележише како је намесник вешт у ударању песницама. Онда се (усред цркве!) дигла позната србска кука и мотика, и све се завршило тако што је полиција „спасавала" намесника Дмитра, Ввладику и његову пратњу!

На крају текста аутор, више него без везе, овај немили догађај у Душковцима повезује са догађајем из 1972. године у оближњој Брезни. Тачно је да је, после малог освећења новог живописа и беседе испред цркве у Брезни, тадашњи Владика др Василије Костић завршио у комунистичком казамату. Али, Владика Василије, доктор теологије и верни следбеник Светог Саве, Патријарха Варнаве и Светог Владике Николаја, био је непоколебљиви стуб православља за којим је богомољачки народ епархије жичке с радоћшу и песмом ходио. И због тога га је комунистичка полиција сурово прогонила. И, у време његово, намесници нису смели да испробавају боксерско умеће на верницима у цркви. У Душковцима се догодило супротно. Народ је о. Дмитар избоксовао, а полиција је од верника „штитила" намесника Дмитра, владику и пратњу. Заиста, жалосно.

За разлику од архијерејских намесника који боксују вернике за време Литургије и који своја наводна саопштења „потписују" без имена и презимена, наводећи само своје положаје, чика Ратко, хвала Богу, има и крсно и породично име, и кућу и кућиште. Иначе, ја сам по струци стаклорезац и свакодневно пазим да неки милиметар не погрешим у резању. Јер, све што погрешно одрежем, одмах се на мој рачун приписује. Па се тако трудих и овде што тачније да „одрежем."

Ако згреших штогод, праштајте, јер аутору чланка „Истином на лаж" не отписа Дух Свети, већ грешни Раб Божји Ратко Ћаловић, носилац Ордена Светог Саве II реда, из Чачка, стаклорезац овдашњи, из ул. Првомајске бр. 45.

У Чачку, 23. јула 2008. г. Господње

Остајте ми здраво и дуговечно,        

Ваш у Христу брат,

Ратко Ћаловић

Последњи пут ажурирано ( петак, 28 новембар 2008 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 21 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

                       


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.