header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ arrow Владимир Димитријевић: Да ли је пропала посета папе Нишу 2013. године?
Владимир Димитријевић: Да ли је пропала посета папе Нишу 2013. године? Штампај Е-пошта
уторак, 04 септембар 2012

 Почев од руског патријарха Кирила, преко националне интелигенције, до обичних верника противљење је више него снажно

МИЛАНСКИ ЕДИКТ И ЕВАНЂЕЉЕ: ШТА ЈЕ ВАЖНИЈЕ?

Прослављати 1700. годишњицу Константиновог Миланског едикта о верској толеранцији у Нишу, а не у Милану, у најмању руку је чудно. Поготово зато што је Ниш само родно место цара Константина, а не место у коме се он обратио у хришћанство или држао Васељенски сабор. Уосталом, прича о Миланском едикту у Србији као да је потиснула причу о Еванђељу; зар би било Миланског едикта да није било Христа? А Њега као да су жртвовали култу „верске толеранције“, коју је својевремено дефинисао Владика Николај: “На три вере оком намигују, / а ниједну право не верују“.

Додуше, није ништа лоше у томе да и Србија свечано обележи овај датум, један од најзначајнијих у историји хришћанске Европе, и то баш у Нишу, где је цар Константин рођен (и други велики ромејски цар Јустинијан рођен је у Улпијани – Липљану на Косову.) Али то би могла да учини исто онако како је учинила 1913. године, кад су се у Нишу окупили православни епископи (пре свега, Срби из разних црквених јурисдикција јер је Пећка патријаршија као целина обновљена тек после Првог светског рата), и на челу с митрополитом Србије Димитријем служили Свету Литургију. Није ту било ни римокатолика ни протестаната. Уосталом, римокатолици су вековима лик Константинов доживљавали кроз кривотворину звану „Донатио Цонстантини“, по којој је оснивач Цариграда римском папи тобож дао империјалну световну власт. Протестанти су пак сматрали и сматрају да је Константин, дајући слободу Цркви, у ствари репаганизовао хришћанство, лишивши га првобитне есхатолошке усмерености. Само православни осећају да је Константин „равноапостолни“ човек који је успоставио симфонију Цркве и државе, ради спасења људских душа. И зато у Нишу 1913. бејаху једино православни, а Србија је бринула своје србске ослободилачке бриге.

Сто година касније, у складу са модом жутокраких евроинтеграција и новом „теолошком агендом“, у Нишу је требало да се окупе не само православни, него и сви остали, на челу са римским папом Бенедиктом XВИ. Разлози су, као и увек, били паролашки, дневнополитички: „дијалог“, „толеранција“, „заједничка европска будућност“. Из врха СПЦ је речено да ће то бити прилика да папи кажемо шта мислимо (као, папа Рацингер, један од најученијих теолога данас, не зна учење Цркве од Истока о папском примату, па ћемо му ми то објаснити).

БУРНЕ РЕАКЦИЈЕ НАЦИОНАЛНЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

Поводом тих прича реакције су међу Србима биле веома бурне. Угледни наш научник проф. др Србољуб Живановић, који је један од ретких што су за време СФРЈ успели да обаве делимична истраживања јасеновачких хумки, 25. августа 2010. године на сајту „Борба за веру“ огласио се текстом „Да би дошао у Београд, папа мора да испуни одређене услове“, у коме, између осталог, каже:

„Ниједан римски папа никада није посетио Јасеновачки систем хрватских концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. Ту се налазио и посебан логор за децу испод једне године старости. Папа Јован Павле ИИ је долазио у Бања Луку и био на неколико километара од Јасеновачких стратишта, али их није посетио и помолио се за покој душа невиних жртава. Евентуални долазак римског папе у Србију 2013. године могао би да уследи тек када се римокатоличка црква одрекне злочинаца, укључујући и оне које је прогласила за 'блажене', и када папа на коленима, у Јасеновцу, замоли за опроштај због најгрознијих злочина које су починили верници римокатоличке цркве. Што се тиче разговора Православне цркве и римокатолика који би водили ка некаквом екуменизму, пре свега треба превазићи догматске разлике и римокатоличку јерес. Не заборавимо да православци и римокатолици не верују у исто. Символи вере се разликују. Папа мора да се одрекне своје 'непогрешивости' и тежње да има 'примат' у цркви. Према томе, било каква посета римокатоличког папе Србији и било какви разговори православних епископа са римокатолицима су непотребни, непожељни и противцрквени све док римокатолици не изврше промене у своме ставу и док се не покају за злочине почињене над Србима, Јеврејима и Ромима.“

Чули су се и гласови других забринутих Срба. Др Вељко Ђурић, историчар, подсетио нас је на став СА Синода СПЦ о папиној посети СФРЈ, намераваној 1983. године (не може без покајања у Јасеновцу, тада је тврдио Синод, иако је Централни комитет СК Хрватске преко својих истомишљеника из врха Југославије и Србије вршио велики притисак да папа дође), као и писма патријарха Павла папи Ивану Павлу ИИ у коме га оштро критикује због подршке неоусташком Туђмановом режиму.

Али домаћи екуменисти нису били расположени да ове гласове чују. Бар извесно време. Потрудили су се да скоро све што је везано за прославу Миланског едикта вежу за Рим; речено је да ће и мермер којим ће бити опточен храм Светих Константина и Јелене, који се подиже за јубилеј , бити мермер којим је грађен древни Рим.

А сада да погледамо какве се све екуменистичко-туристичке погодности нудиле Србима уочи 2013. године.

О КРСТУ НА БРДУ ВИНИК

 Још у новембру 2010. Српски културни клуб Републике Српске огласио се саопштењем „У сусрет 2013“, које се бави анализом изгледа „монументалног латинског крста“ који је требало да у част јубилеја Миланског едикта буде подигнут на нишком брду Виник. Овај „решеткасто-затворски“ крст је „пројектован по законима златног пресека божанске фасцинантне пропорције“, како су изјавили аутори идејног пројекта“. О томе какав крст треба да се диже изнад Ниша и Србије, писало је „Православље“ (15. априла 2010), у тексту „На брду Виник највећи крст на Балкану“:

„Представници Српске Православне Цркве, свих политичких партија, Војске Србије, полиције, привредници Ниша и Градска управа Ниша потписали су Декларацију о црквено-народном јединству поводом подизања крста светог цара Константина у Нишу. Потписници овог документа заветовали су се на јединство и позвали све Србе у отаџбини и расејању, као и остале православне хришћане да, сходно могућностима, помогну подизање овог монументалног обележја које ће својом висином од 80 метара и распоном крста од 40 метара бити један од највећих у Европи. Председник Иницијативног одбора за изградњу крста Драган Милошевић, нишки предузетник, открио је да ће крст бити изграђен од металне конструкције у облику латинског крста, на коме доминира византински крст. Аутори идејног решења су архитекте Миомир Васов и Драган Златков. Крст ће бити видљив из свих делова града и са прилазних путева. Биће осветљен ласерским зрацима који долазе са Христовог монограма који ће стајати изнад Богословије тако да ће се видети и ноћу. Крст чини централни део комплекса који ће се простирати на 13 хектара, а обухвата још и амфитеатар, хотел, музеј, биоскоп. Да би се туристима дочарао дух римских векова, на менију ће бити храна и пиће оног времена, а запослени ће носити одећу старих Римљана.“

Српски културни клуб Републике Српске је симболику овог крста протумачимо на следећи начин:

„Идејно рјешње крста (крста антихриста) има двојако симболичко значење: у свом горњем дијелу симболизује апсорбовање умањеног православног крста од стране римокатоличког по оној народној, „већа риба гута мању“, али и да је на традиционалном хладном римокатоличком крсту православни крст распет као Исус Христос, као што су хрватски клеронацисти уз благослов Ватикана распели 'шизматички' православни народ српски.“

Када је, док је југ Србије још увек био у турском ропству, средином 19. века, био подизан Саборни храм у Нишу, Нишлије су га градиле да се, ако неко из слободне Србије долази, види да ту живе православни хришћани, жељни слободе (овај храм је иначе изгорео 2002. године, па је касније обновљен). Ко ли је то желео да се изнад Ниша, једне од кључних геостратешких тачака Европе, уздиже латински крст који „гута“ православно крсно знамење? И зашто ли је из врха СПЦ било речено да је крст крст без обзира на изглед? И на крају, зашто је одлучено да се уговор о изградњи латинског крста потпише на католички Божић 2010. (потписници патријарх србски г. Иринеј и градоначелник Ниша Милош Симоновић)?

ЕКУМЕНИСТИЧКО НАСЕЉЕ

 Крајем јануара 2011. лист „Национални грађански“ из Новог Сада је донео текст из пера Д. Стојановића, у коме се најављује да ће на брду Винику, поред латинског крста, бити и насеље од 125 кућа, за сваку хришћанску земљу по једна:

„Драган Милошевић, предузетник из Ниша који је иницирао идеју о подизању крста, осмислио је цео комплекс.'До самог крста водиће пут дужине четири и по километра, а са стране ће бити изграђене куће за сваку хришћанску земљу. Биће то куће у којима ће бити представљена национална историја и култура тих земаља. Такође ће на куће бити постављене њихове заставе, а код самог крста вијориће се српска застава – објашњава Милошевић. У подножју највећег крста на Балкану, који је дизајниран по угледу на католички, биће изграђен читав архитектонски комплекс, од кога ће Ниш имати и комерцијалне користи. 'Планирамо да изградимо музеј хришћанства, амфитеатар, хотел, мултимедијалну салу с биоскопом, ресторан, као и неколико локала за продају сувенира. Практично ће цео југ Србије имати прилику да прикаже своје специфичности', објашњава Милошевић.

Он наводи да ће сви ти делови великог комплекса бити урађени у стилу који је доминирао у доба цара Константина. 'Све ће бити у духу оног времена – храна, пиће… Чак ће и запослени носити гардеробу какву су некад имали Римљани. Верујем да ће многи, првенствено моје Нишлије, препознати у овоме прилику да нешто добро урадимо за овај град, за Србију. Зато је не смемо пропустити', каже Милошевић.“

Цео комплекс на Винику простирао би се на 13 хектара. Има се, може се, изгледало је у том часу.

Јесте да наш народ гладује, и да би – бар се потписнику ових редова чини – Богу било угодније да се новац за изградњу овог комплекса троши на народне кухиње за Нишлије у транзицији, али ултимативни захтеви глобалистичког туризма су захтеви нашег доба. А ко ће одолети моди? Ипак, појавила се једна препрека екуменистичко-туристичкој мегаломанији: светска економска криза. Римски циркус у Нишу, на удару СЕКЕ, по свему судећи, није опстао, осим као замисао.

ПРЕПРЕКЕ НА ПАПИНОМ ПУТУ: ЈАСЕНОВАЦ

У септембру 2009. римокатолички свештеници на челу са надбискупом Јосипом Бозанићем посетили су Јасеновац. Бозанић је одржао беседу у којој је осудио усташе и Јасеновац, али узвеличао „блаженог“ Алојзија Степинца и устврдио да се Јасеновац не сме да користи за „стигматизацију“ Римокатоличке цркве, хрватског народа и државе, изједначивши жртве Јасеновца и Блајбурга.

Тим поводом се огласио председник Извршног одбора Удружења Јасеновац – Доња Градина, Владимир Лукић. Реагујући на Бозанићеву изјаву да су „жртве јасеновачког логора искориштаване у сврху стигматизовања хрватског народа као геноцидног народа и хрватске државе као непожељне“, Лукић је СРНИ рекао да је загребачки надбискуп заборавио основну чињеницу – због чега је формиран логор Јасеновац.

„Свакоме је јасно да је логор Јасеновац формиран због уништавања Срба, Јевреја и Рома,док су сви други тек спорадично уништавани“, рекао је Лукић СРНИ. Лукић је изразио чуђење да Бозанићу није познато да су Срби свих узраста, од деце до стараца, са свих страна, а посебно из Хрватске и БиХ, сабирани и довођени у Јасеновац на клање. “Зар Бозанићу није позната књига господина Драгоја Лукића, гдје је 19.392 дјеце од једне до 14 година побијено у Јасеновцу, а да не говорим да је тадашња Хрватска једина имала логор за дјецу?“ Лукић је питао Бозанића да ли му је у знању да су они који су желели да сакрију сведочанства о жртвама учинили све да униште податке о њиховом броју, као и то где су у концлогорима Европе од дечјих и људских остатака правили сапун као што је то било у Јасеновцу и Доњој Градини. “Где су то полуживи људи затрпавани у насипе и бацани у ријеку Саву ишли све до Црног мора?“, питао се Лукић. Лукић је истакао да је огроман број римокатоличких свештеника учествовао у насилном покрштавању православних Срба и злочинима над невинима: “Зашто се многи католички свештеници нису оградили од злочина и једноставно зашто га нису спречавали?“, додао је. Наравно, Бозанић није одговарао. Али ових дана одговорио је Бозанићев поузданик на челу Надбискупског архива патер Стјепан Разум, који је, по ко зна који пут у новијој историји, истакао да је Јасеновац „србски мит“.

ПРЕПРЕКЕ НА ПУТУ, ОПЕТ: ПАПА БЕНЕДИКТ О СТЕПИНЦУ

 Године 1998, када је Алојзије Степинац проглашен блаженим, кардинал Јозеф Рацингер, садашњи папа Бенедикт XВИ, а тада челник Конгрегације за доктрину вере, одржао је беседу у част новоблаженика Римске цркве. Био је 15. фебруар, а беседа је одржана у хрватском (негда илирском) папском Институту Светог Јеронима, у коме је 1941. монсињор Мађарец примио Анту Павелића, а 1991. Мађарчев наследник Ратко Перић, потоњи мостарски бискуп, Фрању Туђмана. Јозеф Рацингер је рекао да је Степинац био један Божији Хрват, каквог је Данте опевао у последњем певању „Раја“ у „Божанственој комедији“. Степинац је, по Рацингеру, био толико обузет Христом, да је, на крају, постао „жива слика трпећег Криста с трновом круном и ранама његове муке“. И још додаје Рацингер: „Будући да је био човјек савјести, кршћанске савјести, супротставио се тоталитаризмима; и у вријеме нацистичке диктатуре постао је бранитељ жидова, православаца и свих прогоњених, затим је у времену комунизма постао одвјетник својих вјерника, својих свјећеника прогоњених и убијаних“.

Да, читаоче: то садашњи папа проповеда о војном викару усташке војске сине титуло, члану усташког Сабора, кривцу за прекрштавање 250 хиљада православних Срба у НДХ, човеку који је у свом дневнику писао о „бизантски“ подмуклим Србима, говорећи да су Срби и Хрвати два света који се никада не могу помирити. А да је Рацингер, иначе пун екуменске љубави и „танкоћутности“ прави Немац, и то србофобни, показао је у овој својој беседи, наизглед успут, тврдећи да је Степинац, кад је изабран за бискупа 1936. године, „добро познавао тешку ситуацију у Католичкој цркви и вјерника католика у својој земљи, у оној Југославији коју су савезници након Првог светског рата умјетно створили од супротних елемената и са снажним протукатоличким набојем“. Управо због оваквог схватања Југославије, као вештачке творевине коју су створили они који су скршили бечко-берлинску осовину 1918. године, Ватикан и Немачка су први признали Хрватску и Словенију у авнојевским границама приликом распада СФРЈ 1991. године.

Долазећи у Хрватску почетком јула 2011, папа је дошао да би благословио њене „евроинтеграције“ и да би је подржао као Цивитас Деи, чији је светац – државотворни симбол управо Степинац. Степинац је Хрватима оно што је Свети Сава Србима, и папа Бенедикт XВИ је био ту да би их ободрио у оваквом поимању светости, поклонивши се Степинцу у загребачкој катедрали. Управо га лик „блаженог Алојзија“ и спречава да види Јасеновац и да се поклони невинима које су усташе поклале само зато што су били „шизматици“, то јест нису признавали папу. Додуше, не треба сумњати: да би посетио врх СПЦ и тиме себи отворио пут ка Москви, папа је спреман да и у Јасеновцу промрмља неко извињење у стилу свог претходника, познатог по стилу извињавамо се, много се извињавамо. Али не треба заборавити: Јасеновац није једина препрека на путу ка Светосавској Цркви. Поред учења Ватикана о папској незаблудивости, ту је и читава историја рата папства против православних Срба, од Средњег века до данас, као и историја покрштавања на силу, не само у доба „блаженог Алојзија“. Рим има толико тога да учини да би Србе уверио у своје добре намере да папа на то никад неће пристати, јер је, по учењу Првог ватиканског концила, незаблудив по питањима вере. Без обзира шта домаћи екуменисти о томе причали, убеђујући себе и друге да је могућа бајка са хепиендом,хепиенда неће бити.

ИЗЛАЗНА СТРАТЕГИЈА

У франкфуртским „Вестима“ се 13. маја прошле године појавила вест да би СПЦ могла да упути протестну ноту римском папи Бенедикту XВИ због тога што ће дотични у оквиру своје посете Хрватској бити поклоник на гробу „блаженог“ Алојзија Степинца. Пронели су се и гласови да се Руска православна црква не слаже са папином посетом Нишу 2013. „Излазна стратегија“, ако се језик утрнуо од дипломатског шифровања преведе на оно што сви разумемо, значила је да би врх СПЦ могао да се одрекне папине посете Нишу позивајући се на папино поклоњење Степинцу. Тако би се велики притисак који је ка Синоду и Сабору СПЦ кретао од домаће јавности, али и из других помесних Цркава (пре свега Руске), притисак да се Бенедикту XВИ откаже гостопримство, могао да попусти. И заиста, протестно писмо је послато (без стављања на увид јасности), а огласио се, критикујући папу због „блаженог Алојзија“, и епископ бачки Иринеј (Буловић), који се с претходним и овим папом већ сусретао, не само куртоазно.
А да је притисак јавности заиста био велики, показивале су и реакције аналитичара из других православних земаља, пре свега из Русије и Грчке. Они су доводили у везу зближавање врха СПЦ и Ватикана са уклањањем из црквеног живота антиекуменистичких делатника, какав је владика Артемије. О томе су у Русији писали угледни сајтови попут „Фонда стратешке културе“ и „Руске народне линије“ и аналитичари попут Ане Филимоновне, Олге Четверикове, Павела Тихомирова и других. У Грчкој су се оглашавали познати теолози, попут почасног професора Универзитета у Солуну свештеника Теодора Зисиса, који је такође указао на везу између ватиканофилске политике извесних кругова СПЦ и оног што се десило са владиком Артемијем. И домаће јавно мнење се није помирило са званичном верзијом догађаја везаним за овај случај. Српско национално веће Севера Косова и Метохије упутило је у мају 2011. године апел Сабору СПЦ да се епископу Артемију врати достојанство, и да се он, скупа са својим одбеглим монасима, поново нађе на Косову и Метохији као архијереј. Председник СНВ Севера Космета Милан Ивановић је тим поводом рекао:

„СНВ сматра да СПЦ мора да води рачуна о позицији верника и да би било разумно да се чује и њихов глас, јер је очигледно да владика Артемије много значи за Космет и његову одбрану. О томе сведочи и више од 500 присутних верника на недавно одржаној Литургији у Житковцу, док је истовремено на Литургији у Звечану било свега тридесетак“.
Уочи Сабора прошле године отвореним писмом се огласила и група од преко седамдесет србских интелектуалаца, међу којима је било како оних са Косова и Метохије, тако и оних из дијаспоре. Они су такође тражили повратак владике Артемија, указујући на „србоубиствене“ последице раскола (за сада, по њима, само „потенцијалног“), и позвали се на речи патријарха Павла изговорене на Сретење 1992, приликом помирења са „Слободном србском православном црквом“ (следбеника владике Дионисија, рашчињеног по налогу Броза). Тада је патријарх Павле рекао да, управо захваљујући чину помирења, нема победника и побеђених, и да су Срби били и остали браћа која се не смеју никада препуштати каиновским нагонима.

Дакле, „излазна стратегија“ врху СПЦ 2011. године је била вишеструко неопходна. Јер,било је немогуће објаснити Србима како за папу Бенедикта XВИ има више љубави него за владику Артемија и његово монаштво. Поготову зато што се папа клања четворици србомрзачких „блаженика“: папи Пију XИИ („Хитлеров папа“, по Дејвиду Корнвелу), Ивану Павлу ИИ (који је тражио бомбардовање Срба 1995. године и био један од главних криваца за разбијање СФРЈ по антисрбским авнојевским границама), Хансу Ивану Мерцу (оснивачу „крижарских братстава“ из којих ће се регрутовати усташе) и, наравно, Алојзију Степинцу.

ПРИТИСЦИ СЕ НАСТАВЉАЈУ

Ипак, не одустаје се од папиног доласка: “Прес“ је 14. августа ове године објавио да су се „мајстори тајне дипломатије – пожешки бискуп Анте Шкворчевић и дубровачки бискуп Мате Узинић састали с патријархом 7. августа у Патријаршији“. Саговорник „Преса“ близак Београдској надбискупији изјавио је:

“Дубровачка република и град Дубровник имали су у прошлости велики значај у Београду, поготову у време Отоманског царства.Трагови тог односа видљиви су и данас на разним пољима. Надбискуп пожешки, с друге стране, има посебну ситуацију у својој бискупији јер се тамо налази Јасеновац. Он је већ много направио на пољу помирења и правилног схватања историје за суживот у будућности. Био је председник Екуменског већа у Хрватској и заслужан је што је током 90-тих долазило до сусрета између представника СПЦ и Католичке цркве“. Што се тиче папине посете Нишу, патријарх Иринеј је, према извору „Преса“, изјавио да „у том погледу постоје одређене тешкоће, али да се нада, упркос кратком року, да их је могуће превазићи“. Надбискуп Хочевар је поново говорио о „благодетима“ папине посете СПЦ изјавивши за „Прес“:

“То би свакако унапредило жељу за дијалогом, жељу за сусретом Истока и Запада, јер постоје две традиције схватања јеванђеља. Сусрет те две традиције и разговор значио би за цео свет нешто ново и јединствено. То би, пре свега, омогућило помирење на овим просторима и унапређење аутентичних европских вредности“.

Владика бачки Иринеј је опет оповргао да ће папа бити позван у Ниш:
“Не постоји никакво противљење појединих епископа, него једногласна одлука СА Сабора СПЦ да се на прославу Миланског едикта следеће године позову поглавари православних цркава и високе делегације (дакле, одговорни представници, али не и поглавари) инославних хришћанских цркава, у том броју и Римокатоличке цркве“.

Једно од битних питања садашњег стања наше Цркве је и питање екуменистичког шоу програма званог „Ниш 2013“. По свему судећи, тај програм ће проћи без римског папе. То значи да „жаба још није кувана“: почев од руског патријарха Кирила, преко националне интелигенције, до обичних верника противљење том „ЕУнијатском“ сусрету је више него снажно. Па ипак, притисци да папа дође у посету СПЦ ће се наставити и нова питања ће бити постављена. Од одговора на ова питања зависиће много шта у нашој скорој будућности. Јер урушавање угледа најстарије установе овог народа, отпочело непромишљеним (да употребимо најблажи израз) поступцима после смрти патријарха Павла, везаним за „случај Артемије“, све је озбиљнији процес. А то нико нормалан, бар међу Србима, не жели. Зато се уздамо у Бога и Светог Саву да ће свест и савест победити тренутне интересе и расположења оних којима се чини да ће нам екуменистичке „интеграције“ донети нешто добро.

Извор: „Нови Стандард“

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 11 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.