header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ arrow Владимир Димитријевић: Друга Србија и русофобија
Владимир Димитријевић: Друга Србија и русофобија Штампај Е-пошта
субота, 08 септембар 2012

 У дневним новинама „Прес“, блиским донедавној коалицији „За европску Србију“, чији је челник био бивши председник Борис Тадић, 24. августа ове године појавио се (стр. 6-7) текст „Руси газдују Србијом“, у коме је истакнуто да руске фирме, после НИСа (уз долазак руских банака на наше тржиште) бацају око на Железару у Смедереву (својевремено, под најнеповољнијим могућим условима, продату америчком „ЈУ ЕС Стилу“, који ју је затворио), на ЈАТ, итд. Стиже кредит Москве за обнову србских железница, нуди се подршка државном буџету, итд.

Домаћи економисти, углавном идолопоклоници неолибералне догме, кажу да је све то, због огромне кризе у земљи, неизбежно, али се плаше „политичких условљавања“са Истока. Љубомир Маџар за долазак руског капитала, са извесном дозом презира, каже: “Кад нема кише, добар је и град“. Паника, све очитија, шири се због Вучићевог пута у Русију и могуће сарадње са Москвом у области војне индустрије... А таман је, сматрају ЕУротичари, требало да постанемо део НАТОа. Нарочити страх изражавају „другосрбијанци“, посебна врста јавних делатника у нас.

ДРУГА СРБИЈА О РУСИЈИ И СРБИЈИ

Она група интелектуалаца у Србији која је, што својим погледом на свет, а што изворима финансирања кроз разне НВО групе и послове, окренута евроатлантистичкој Империји (спрег Вашингтон-Брисел-НАТО), прво самоименована, а затим и од осталих делатника јавне сцене именована као „Друга Србија“, већ одавно сматра да је главна опасност спољнополитичка преоријентација Београда која би идеју да „ЕУ нема алтернативу“ заменила уравнотеженијом и по државне интересе логичнијом оријентацијом ка што ширем кругу партнера; између осталог, и ка Москви(1). Од епохе Слободана Милошевића до данас „другосрбијанци“ у приближавању Русији виде, са ирационалним страхом и стрепњом, нешто што се нипошто не сме дозволити. Користећи све доступне медије (а они су, и даље, углавном у рукама домаћих „евроатлантиста“), покушавају да убеде јавност Србије у штетност таквог приближавања. Довољно је бацити летимичан поглед на њихове ставове па да се то јасно види. Тако Весна Ракић-Водинелић сматра да је највећи проблем настао када је питање уласка у ЕУ спојено са питањем Косова и Метохије, чиме је, по њој, за време Коштунице дошло до стратешког заокрета ка Русији и њеним вредностима:“То нису вредности руске културе, књижевности, храбрих појединаца и цивилних група које се боре за људска права и против сваке опресије. Оно што је била била инспирација за овај заокрет јесте идеја поново успостављене империјалне Русије, негирања вредности секуларизма путем интерференције цркве у државу и друштво (какво се и овде сматра пожељним), повезаност и блискост „по крви“, језику и ауторитарним навикама“(2). Једном речју, Србија нема право на „цивлизацијску блискост“ са Русијом. Павле Рак, сарадник Хелсиншког одбора за људска права у Србији, сматра да је то зато што је „и српским и руским десничарима заједничка мржња према јудеомасонима, демократији, хуманизму, идеји равноправности и правима мањина. Сви негују агресивну милитаристичку реторику, и култ жртве, крви и смрти“(3). Дакле, Руси и Срби, жртве нацизма, су, преко својих „десничара“, спремни за неки нови, сопствени „нацизам“. Слободан Инић сматрао је да тежња Србије ка новој светској мултиполарности подсећа на карикатуралну верзију покушаја шаха Резе Пахлавија да обнови Персијско царство; по њему,наслањање на Русију је нереално, јер су „географска растојања превелика“ (4). Ишло се дотле да је Иван Вејвода тврдио да Русија неће уложити вето кад се у Савету безбедности буде одлучивало о самопроглашеној независности Косова: “Руси ће итекако водите рачуна да своје односе са САД и ЕУ, где су и огромни економски интереси у питању, не покваре, те ће тражити неки средњи пут који ће довести до међусобно прихватљивог решења, а да се ствар не затегне до крајњих граница употребом вета“(5). Испоставило се да није тако: Русија је, најначелније могуће, стала у одбрану суверенитета Србије. Челница Хелсиншког одбора за људска права у Србији, Соња Бисерко, указала на чињеницу да је руска елита, „фрустрирана“ губитком улоге Русије као светске силе, решила да покаже своју моћ на Балкану: “Присуство Русије, овакве каква јесте, на Балкану, погубно је за Балкан“(6). Године 2ОО7, челник Грађанских иницијатива, Миљенко Дерета, тврдио је да ће се бирачи у Србији на следећим изборима опредељивати између „Европе и руске губерније“(7).

ЗАШТО ЈЕ РУСИЈА „ШТЕТНА“?

Чедомир Јовановић, чији је ЛДП једна од испостава другосрбијанског погледа на свет, тврдио је да је продаја Нафтне индустрије Русији „колонизација Србије“, и да смо пред Русијом „клекли због Косова“(8). Петар Луковић је истакао да је уговор о продаји НИСа „најсрамнији уговор у новијој српској историји“, при чему је „Борис Тадић вољеној Русији поклонио НИС под таквим понижавајућим условима према којима је и немачка капитулација у Првом светском рату изгледала часно“(9). Нико од њих није помињао ни Железару Смедерево, ни фабрике цемента, нити било шта друго што су купиле америчке и европске компаније, без обзира на поступке који су указивали да су ове фирме продате испод цене, само да би се угодило САД-ЕУ партнерима. Шта је опасно у Русији? То што је Русија и даље империјална сила. По Владимиру Глигорову, њен садашњи, „аутократски режим тежи да се сукобима намеће демократским земљама, посебно ако оне немају значајну војну моћ, бар не такву каквом располаже Русија“(10). Права Србија, по Слободану Инићу, може бити само она Србија која у бићу Русије неће „провоцирати месијанска осјећања,због чега су у својој историји Руси највише патили и платили“(11). То просто значи: Србија мора бити потпуно послушна Западу, и сасвим ван руског домашаја, да преко ње Русија не би добијала „месијанске импулсе“, то јест жељу да остане самостална у духовном и политичком смислу, нити да покушава да оствари нову мултиполарност. Наравно, међу „другосрбијанцима“ је нарочито омрзнут Владимир Путин: “Он је један КГБ-овски доушник необразовани, који лупета с времена на време. Ја не бих претеривао у истицању неке његове улоге и спосбности, мислим да их он нема/.../ Али, шта се дешава са ЕУ-ом?! Они не могу да се изборе са једним просечним, примитивним КГБ-овцем какав је Владимир Путин!“(12). Самарџић, то се подразумева, није помињао Џорџа Буша Старијег, који је, пре но што је постао председник САД,био шеф CIA, као ни његовог сина, Џорџа Буша Млађег, који је повремено мешао „she“и „her“.

ШТА СРБИ ТРЕБА ДА МИСЛЕ О РУСИЈИ? ДРУГА СРБИЈА ТО ЗНА!

Верни сарадник Јосипа Броза, Богдан Богдановић, архитекта, који је, од члана врхушке србијанског Савеза комуниста постао један од најватренијих другосрбијанских јуришника, једном је јасно изрекао шта Срби треба да мисле о Русији: “Руси су нас на Балкану увијек једино презирали/.../ Срби су за Русе увијек били и остали мали, прљави балкански народ Цинцара, који случајно говоре један славенски језик. Гледали су нас с велике висине, и с правом. Њихова политика према Србији одувијек је била само израз једног дубоког презира. Они су размишљали овако: кад сте ви, Срби, будале, што вас ми не би употребили у својим комбинацијама. А Срби, с друге стране, никад нису успјели да разјасне свој однос са Русима/.../ Сад ће Руси тек Србе да шутну, јер виде да су све упропастили, да је ствар дефинитивно изгубљена“(13). Весна Пешић је, тврдећи да је Русија показала какву Србију жели, својом изјавом (о непризнавању Косова као независне државе, шта ли?)“ признала да је сама учествовала у убиству Зорана Ђинђића“ (14). Све је дошло дотле да „културна деконтаминаторка“, Борка Павићевић, с пролећа 2О12. на ТВ Б92 изјавила како јој је „преко главе“ Достојевског(15)!

„ПОБУНА ЖЕНСКОГ ПОЛНОГ ОРГАНА“ И ДРУГОСРБИЈАНЦИ

Ових дана, другорбијански медији узнемирени су због пресуде „Пуси рајот“(превод назива групе са енглеског на србски дали смо у горњем међунаслову). Тако је извесни Петар Јончић, на Студију Б, прелиставајући, 2О. августа 2О12, дневну штампу на јутарњем програму, држао лекције Русији због осуде дотичних „агенткиња провокаторки“ на две године затвора, као и због забране, у Москви, порно-филма Маје Милош, „Клип“, маскираног у уметност и финансираног од стране донедавног Министарства културе државе Србије. Како каже ТВ коментатор листа „Печат“, Миодраг Зарковић, Јончић и слични њему немају „благу представу о томе шта је уметност, шта је слобода, шта уметничка слобода, а шта безумна провокација финансирана зарад подривања нечијег државног и културног темеља“(16). Друга Србија је морала да врисне, јер све њене „вредноте“, попут пљувања по Цркви и геј–парадирања, у савременој Русији одлазе у прошлост (забрана, на сто година, геј параде у престоници ове православне земље о томе очито говори). Ту је и председник Путин, који је, онако узгред, целом свету поставио питање шта би се са „побуњеницама“ десило да су свој перформанс извеле у Израелу или на Кавказу. (Да, заиста, зашто другосрбијанци не организују геј параду у Новом Пазару?) Оно чега се домаћи (а страни) НВО активисти највише боје није само оријентација Београда ка Москви, него духовна преоријентација саме Србије, чије Министарство културе више не би неупитно финансирало филмове попут „Клипа“ Маје Милош, него нешто што заиста ЈЕСТЕ уметност. А Русија је све бољи и све утицајнији пример деконтаминације сопственог културног простора и стварања нових вредности,плодова онога што би се могло назвати динамичким конзервативизмом. QUI BONO? Како сведочи Викиликс, 29. јануара 2ОО9. заменица шефа мисије америчке амбасаде у Београду, Џенифер Браш, посетила је Краљево, и српску породицу у којој је некад живела, у току студија (дошла је у Југославију на основу размене студената). Породица њених домаћина је веровала да Србија само са Тадићем има неку будућност, док је све остало повратак у епоху Милошевића. Том приликом, Џенифер Браш је забележила: “Породицу домаћина веома је занимало јачање веза Србије са Русијом. Били су згрожени нафтно-гасним споразумом, који су недавно потписали председници Тадић и Путин у Русији, и кажу да већина обичних Срба не осећа никакву блискост са Русима и да су, штавише, сумњичави према Путину. Породица је набрајала списак неиспуњених руских обећања из прошлости и рекла да се нада да ће Срби превазићи тренутни пркос и тврдоглавост, и да ће се окренути западу, а не истоку“(17). Очито је да би што већи број грађана Србије са оваквим ставом био веома пожељан за Империју, чији другосрбијански гласноговорници и настоје да, преко својих медија, обликују јавно мнење у том правцу... Па ипак, упркос напорима, није тако... Својевремена посета донедавног руског премијера, а сад председника, Путина Србији и одушевљени дочек истог на фудбалском стадиону „Маракана“ то су сасвим потврдили. Упркос другосрбијанској пропаганди, србско-руске везе су дубље и трајније од свакодневне политике. ЗА КРАЈ Угледни књижевник, Милован Данојлић, у свом огледу „Русија – наша далека мајка“ (Печат,196/2О11.,стр.69), пише: “Срели смо се у давно време, још онда кад је један руски калуђер навео Растка Немањића да се замонаши, не одвративши, при том, поглед од земних потреба свога народа и своје државе. И у најглувљим раздобљима историје ћирилска слова, посејана од Бихаћа до Владивостока, држала су везу између нас. Пушкина, Гогоља, Толстоја, Достојевског и Чехова читамо као домаће ауторе; српски реалисти незамисливи су без руских узора, и Светозар Марковић без Чернишевског; Мајаковски је био барјак наших левичара, а Јесењин, у Пешићевом преводу, водећи песник сентименталне, народњачке боемије.Русија је наш природни духовни простор, свеједно да ли је препознајемо у њеним великим писцима и мислиоцима, на платнима Кандинског, у музици Чајковског и Римског Корсакова или у филмовима Андреја Тарковског. Вековима тако далека, и тако блиска,она је све што данас имамо у свету, што нам недостаје. Велика Мајка понекад превише рачуна са нашом способношћу да се сами сналазимо у бурама и вртлозима,прецењује нашу памет, то јест нашу снагу, без које памет не вреди много. Она нас штити и кад нас, обузета својим бригама, не види и не чује. Толико смо блиски да нас понекад одбија та безизлазна, неизлечива близина. Русија нас разуме и кад нас не види, а не види нас увек, јер смо одвећ мали, превртљиви и својеглави. На питање које поставља један Чеховљев лик из приповетке „Шведска шибица“: “А Срби се побунили опет! Не разумем, шта им то треба!“ могли бисмо, данас, овако да одговоримо: Бунећи се, показујемо да смо живи. Подсећамо да нас, иако смо мали као дечак из Кочићеве приче „У мећави“, још негде има. Нека Бог чува Русију, па макар нам никад никакву помоћ не послала. Она нас штити својим постојањем, својим благословеним пространством... Деда моје супруге својевремено је сасвим озбиљно изрекао речи које, по мерилима нашег обичног света, изражавају суштинску повезаност два народа: “И Руси су Срби, само што немају крсну славу““. Оволико је паметном доста.

 

Напомене:

1. Тако Викиликс објављује телеграм од 27. маја 2ОО7. из америчке амбасаде у Београду упућен у централу у Вашингтону, са темом „Амбасадор и групе за заштиту људских права поделили заједничку агенду за нову владу“ (Војислав Шешељ: Викиликс ми јавља, први део, Српска радикална странка, Београд, 2о12., стр.392): “У смишљеном показивању јавне подршке српском сектору грађанског друштва, амбасадор се састао са кључним НВО лидерима 15. маја у амбасади. Присуствовали су буквално сви најутицајнији НВО лидери, укључујући Наташу Кандић (Центар за хуманитарно право), Соњу Бисерко (Хелсиншки комитет), Биљану Ковачевић-Вучо (Комитет правника за људска права – ЈУКОМ),Драгана Поповића (Иницијатива младих за људска права),Сташу Зајовић (Жене у црном), Борку Павићевић (Центар за културну деконтаминацију), и Весну Петровић (Београдски центар за људска права). Представници локалне штампе такође су били присутни“. Амбасадор је упутио похвалу проамеричким НВО, похваливши њихову „храбру делатност“ у области људских права, истакао да ће новој влади истаћи потребу за „даљом подршком“ НВО, и навео који су им „домаћи задаци“ у будућности: “економски развој, демократска начела,безбедоносни програми, сарадња са Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију и конструктивна политика према Косову и другим суседима“.

2. цит. према Мирјана Радојичић:Историја у кривом огледалу/Невладине организације и политика интерпретације скорије јужнословенске прошлости, Институт за политичке студије, Београд, 2ОО9, стр. 1О4.

3. Исто.

4. Исто, стр.1О5.

5. Исто, стр. 1О6.

6.Исто, стр. 1О8.

7. Исто.

8.цит. према Мирослав Јовановић: О „две Русије“ у српском друштву или Русија „за унутрашњу употребу“: слика Другог као идентитетско самодефинисање,као предговор за антологију „Срби о Русији и Русима/Од Елизавете Петровне до Владимира Путина (175О – 2О1О), Институт за теолошка истраживања Православног Богословског факултета, Институт за новију историју Србије, Београд,2О11, стр. 32.

9. Исто.

1О. Исто.

11.Мирјана Радојичић, Исто, стр. 1О8.

12. Мирослав Јовановић, исто, стр. 32.

13. Мирјана Радојичић, исто,стр. 1О7.

14. Мирослав Јовановић, исто, стр. 32.

15.цит. према Миодраг Зарковић: Јончић рајот, Печат 231/2О12, стр. 33.

16. Исто.

17. Војислав Шешељ, Викиликс ми јавља, стр. 555.

 

http://srb.fondsk.ru/news/2012/09/07/druga-srbiia-i-rusofobiia.html

Последњи пут ажурирано ( субота, 08 септембар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 19 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.