header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРЕТРАГА
Владимир Димитријевић: О верској трпељивости и екуменизму, опет Штампај Е-пошта
четвртак, 13 септембар 2012

ИНЦИДЕНТ НА СКУПУ У САРАЈЕВУ

Кад ме пита жена ђе сам био,

казаћу јој да сам со сијао:

куку њојзи ако не вјерова!

Кнез Јанко из „Горског вијенца“

       Ових дана је завршен још један екуменистички скуп, овог пута у Сарајеву, у организацији папистичке екуменске дружине „Свети Еђидио“, која се већ дуже од две деценије бави Балканом у име папе и његових интереса (својевремено су организовали преговоре између Слободана Милошевића и ватиканског поузданика, Ибрахима Ругове, око повратка Шиптара у школски систем Србије).

На овом скупу, дошло је и до једног инцидента. (http://borbazaveru.info/content/view/5027/1/). Тако се, по ко зна који пут, поновило, оно што је описао Његош у „Горском вијенцу“: на тврдњу Ферата кавазбаше да „двије вјере могу се сложити,/ ка у сахан што се чорбе слажу“, кнез Јанко вели: “Бисмо, Турци, али се не може;/ смијешна је ова наша љубав;/ грдно нам се очи сусретају, / не могу се братски погледати, / но крвнички и некако дивље; /очи зборе што им вели срце“. Зато је опет тренутак да упоредимо екуменизам, религиозни глобализам наших дана, са верском трпељивошћу, која је свима неопходна како некад, тако и данас.

МУСЛИМАНИ ПРЕМА НЕВЕРНИЦИМА

 Предамном је књига Ебу-Бекра Џабира ал-Џезаирија, „О правилима лијепог понашања и о нарави“, која је, у 30 хиљада, бесплатно дељених, примерака објављена у, како би поглавар босанских муслимана, Мустафа Церић, рекао, у „мултиетничком Сарајеву“ 2001. године. Иначе, књига је штампана „под покровитељством чувара „два храма“ краља Фахда Бин Абдул – Азиза, Краљевине Саудијске Арабије“. У овој књизи, очито намењеној најширој публици, говори се о правилима лепог понашања у опхођењу са Алахом,са Кураном, према Мухамеду, о лепом односу према својој души. Ту су и правила лепог понашања приликом јела и пића, приликом седења у друштву; реч је и о пристојном одевању, о стидљивости, доброчинству, даржељивости, скромности, и другим врлинама.Ту је и поглавље „Однос према невјернику“, где јасно пише:“Муслиман вјерује да су све вјере осим ислама неисправне и да су њихови сљедбеници невјерници, а да је једино права и исправна вјера ислам и да су његови сљедбеници (муслимани) прави вјерници. Ово зато што Узвишени вели: “/.../Алаху је права вјера једино – ислам/.../ А онај ко жели неку другу вјеру осим ислама, неће му бити примљена, и он ће на ономе свијету настрадати/.../ Данас сам вам вјеру вашу усавршио и благодат своју према вама употпунио и задовољан сам да вам ислам буде вјера/.../“ Наведене Божје ријечи, у чију истинитост нема сумње, уче муслимана да су све раније вјере, доласком ислама, докинуте, да је ислам вјера цијелог човјечанства, да Алах ни од кога неће примити другу вјеру осим ислама и да неће бити задовољан с оним који се држе другог вјерозакона. Отуда муслиман вјерује да је свако ко исповиједа другу вјеру мимо ислама невјерник и да се према њему дужан односити како слиједи: 1.не одобравати и не бити задовољан са његовим невјерством, јер је одобравање невјерства невјерство; 2.презирати га као што га и Алах презире, јер су и љубав и презир у име Алаха,а све док га Алах због његова невјерства презире, и муслиман је дужан, у име Алаха, презирати; 3. не узимати га за пријатеља и према њему не показивати наклоност, јер Узвишени вели:“/.../ Нека вјерници не узимају за пријатеље невјернике поред вјерника/.../ 4.према њему праведно поступати и бити добростив,уколико се не бори против ислама и муслимана/.../ 5. бити према њему милостив, ако је гладан,  нахранити га, ако је жедан, напојити га, ако је болестан, лијечити га, ако је у опасности, прискочити му у помоћ,не узнемиравати га и слично/.../ 6. не повређивати му иметак, крв и част,уколико не ратује против ислама и муслимана/.../ 7.држати да је допуштено с њим размијењивати поклоне,и, уколико је китабија ( кршћанин или јевреј ),јести његову храну/.../ 8. Не удавати да за њих вјернице и држати да је муслиману допуштено оженити се сљедбеницом Књиге (кршћанком или јеврејком )/.../ 9. Када му се кихне и захвали Богу, одговорити му ријечима:“/.../ Алах вас упутио и поправио ваше стање“/.../10. не поздрављати га први,а ако он њега поздрави, отпоздравити му ријечима: “Ве алејкум“ („И вама“), јер Алахов Посланик/.../ је рекао: “Када вас поздраве сљедбеници Књиге, реците им: “Ве алејкум“ И вама!“/.../11. не склањати му се приликом сусрета,него га натјерати на тјешњи дио пута, поступајући по ријечима Алахова Посланика/.../: “Немојте први јеврејима и кршћанима назвати селам, а када некога од њих на путу сретнете, натјерајте га на његов тјешњи дио!“/.../ 12. не опонашати га и носити се другачије него што се он носи,као што је напр. пустити браду,фарбати је,ако је он не фарба,носити другачију одјећу,капу и сл/.../“

Томе се може додати и учење Корана о људима друге вере: ”Они би једва дочекали да и ви будете невјерници као што су они невјерници, па да будете једнаки. Зато их не прихватајте као пријатеље док се ради Алаха не иселе. А ако окрену леђа, онда их хватајте и убијајте гдје год их нађете“ (Куран, превод Б. Коркут, Сарајево 1977, 4,89;4,91;5,57). Или: “Невјерника обрадуј казном несносном“ (Куран,9,3). Или: “О, вјерници, борите се против невјерника који су у у близини вашој и нека они осјете вашу строгост“ (Куран,9,123).

ПРАВОСЛАВНИ О ИНОВЕРНИМА

Став православних према иновернима најбоље је описао Свети Теодосије Кијевопечерски:

„Благослови Господе! Ја, Теодосије, бедни слуга Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа – у чистој и праведној вери рођен и васпитан у доброј науци Православним оцем и мајком. Вери латинској (католичкој) не прилазите, не придржавајте се њихових обичаја, бежите од њиховог причешћа и сваког учења и гнушајте се морала њиховог.

Чувајте се чеда, кривовераца и беседе са њима, јер се и наша земља напунила њима. Ако ко и спасава душу, онда само живећи у Православној вери јер нема друге вере, боље, од наше чисте и свете Вере Православне.

Живећи у тој вери, не избављаш се само од грехова и вечних мука, већ и постајеш, причасником вечног живота и без краја ћеш се радовати са Светима. А који живе у другој вери: католичкој, муслиманској, или арменској (монофизити) – они неће видети живот вечни.

Не треба такође, чеда, да се хвали туђа вера. Онај који хвали туђу веру, исто је као да хули на своју веру. Ако неко почне да хвали и своју и туђу, он је двоверац, близак јереси. Ти се чедо, чувај таквих, и своју веру непрестано хвали. Не братими се са њима, већ бежи од њих и подвизавај се у својој вери добрим делима.

Чини милостињу не само својим по вери, већ и туђима. Ако видиш нагога или гладнога или неког ко је запао у беду – било Јеврејин, Турчин или Латин – према свакоме буди милосрдан, избави га од несреће како можеш, и нећеш бити лишен награде од Бога, јер и Сам Бог у садашњем веку излива милости Своје не само на хришћане, већ и на неверне. О незнабошцима и иновернима Бог се стара у овоме веку, али у будућем ће они бити туђи вечном благу.

Ми, који живимо у Православној Вери и овде задобијамо сва блага од Бога и у будућем веку ће нас спасити Господ наш Исус Христос. Чедо ако ти је неопходно да умреш за своју Свету Веру, са храброшћу иди у смрт. Тако су и Свети умирали за Веру, а сада живе у Христу. Ти, чедо, ако видиш иноверне да се споре са вернима, обманом да их одведу од праве Вере – помози Православнима. Тим као да си избавио овцу од уста лавових. А ако ћутиш и оставиш их без помоћи, то ће бити исто, као да би однео искупљену Христову душу и продао је сатани.

Ако теби онај који се супроти каже: „Ваша и наша вера су од Бога“, то ти чедо, одговори: „Кривоверцу! Или ти и Бога сматраш двоверцем!

Не чујеш ли ти, од зле вере развраћени, како Писмо говори: „Један Господ, једна Вера, једно Крштење“ (Еф. 4:5).

Не чујеш ли Апостола Павла, који говори: „Ако Анђео са неба јави вам јеванђеље другачије него што вам јависмо, проклет да буде!“ (Гал. 1:8).

Ви (Латини), одбацивши проповед Апостолску и Светих Отаца, примили сте лажну и развраћену веру, пуну погибељи. Зато сте и одбачени од нас. Зато не приличи нама да служимо са вама и да приступамо заједно Божанским Тајнама, ни вама ка нашим, ни нама к вашим, јер сте ви мртви и мртву жртву приносите, а ми Живоме Богу – чисту непорочну, да би наследили вечни живот. Тако је било писано: „Даје се свакоме по делима његовим“ о Христу Исусу Господу нашем.

Њему слава.

Амин.“

У Законоправилу Светог Саве налази се спис о исламској вери, који потиче од монаха Георгија (9. век ), “О вођи Сарацина – Мухамеду који је и Мухумут“, као и „Чин који се врши над онима што се од Срацина обраћају чистој,истинитој хришћанској нашој вери“, у коме, између осталог, онај који се обраћа из ислама у православно хришћанство, вели: “Проклињем звани Куран, односно читав спис Моамедов, који лаже кад говори да га је архангел Гаврило њему снео. И читаво учење и законе и потајена казивања и тајне и предања и хуле њихове./.../ Проклињем Моамедово хуљење које говори да Бог кога хоће вера а кога хоће упућује на добро; и да, ако Бог не би хтео,људи међу собом не би ратовали; него сам Он чини што хоће,и сваком злу и добру он је узрочник, и држи срећу и судбину свих. Проклињем Моамедову измишљотину која говори да се Господ наш Исус Христос роди од Марије сестре Мојсијеве и Аронове бесемено од Речи Божје и Духа./.../ И да, нити је распет, нити је стварно умро као човек, него само привидно то од Јевреја претрпео./.../ Проклињем учење Моамедово, које говори: Христос није син Божји,већ апостол и пророк, јер Бог рече да нема заједничара и сви који Христа чине Његовим заједничарем биће мучени у паклу огњеном./.../ Проклињем све заповести Моамедове у којима хришћане, ругајући им се, назива отпадницима и причесницима и двобошцима; и подиже Срацине да их мрзе. А пут Божији назива кланицом и ратом против хришћана,док Срацине који у таквом рату умиру назива синовима Божијим и достојнима раја./.../ Приклањам се истинитом и једином Христу Богу и верујем у Оца и Сина и Светога Духа, у једну и једнобитну и свету и нераздељену Тројицу. И у телесно провиђење и долазак међу људе. Од Тројице исповедам једног и јединородног Сина и Слово Божје, од Оца рођеног, пре свих векова“ (цит. према Миодраг М. Петровић:Законоправило Светог Саве о Мухамедовом учењу, Београд, 1997. )

ШТА СЕ ИЗ ОВОГА ДА ЗАКЉУЧИТИ?

Вере су искључиве и непомирљиве кад је у питању догматика. Муслимани верују, јер им је Мухамед тако заповедио, у име свог Алаха, да су следбеници јудаизма и хришћанства, иако људи Књиге (Светог Писма Старог и Новог Завета), у тешкој заблуди, и да се не могу спасити, а верују и да се против њих може водити свети рат, џихад, када је то изводљиво. Они тврде да Христос није Бог Који је постао Човек, него обичан пророк, мањи од Мухамеда. Хришћани верују да је Мухамед лажни пророк, и да ислам није Богом откривен, али немају појам „светог рата“ као таквог. Што, наравно, не значи да не треба да бране отаџбину. На питање муслимана Светом Кирилу Равноапостолном, зашто се хришћани наоружавају и бране од муслимана ако им је Христос заповедио љубав и према непријатељима, Свети Кирил указује да је Христос рекао да нема веће љубави од полагања свог живота за ближње – а пошто мухамеданци воде џихад, и желе да освоје земље православних, и да хришћане поробе не само телом, него и душом, намећући им своју лажну веру, православни су спремни да у борби за веру и отаџбину животе положе.

Ако је тако, да ли то значи да хришћани и муслимани (као и људи других вера, наравно), не могу да живе заједно у миру? Наравно да не значи. Тај исти Свети Сава, који је у Законоправилу тако оштро осудио Мухамедово учење, кад је дошао у Каиро, на свом поклоничком путовању по Блиском Истоку, био је дивно дочекан од султана и локалног арапског живља. О томе Владика Николај у свом „Животу Светог Саве“, пише да је султан Саву најлепше угостио, јер србски архиепископ није био као папини крижари-насилници, с којима су Арапи до тада ратовали: “Митрополија је била опкољена измешаном масом хришћана и муслимана, жељних да виде српског светитеља. Хришћани са задовољством, муслимани са дивљењем. Султан се радоваше, видећи како његов народ дели пријатељска осећања према Сави. Због тога нареди да се још више немирница и поклона шаље у Митрополију. Кад је сазнао да Сава жели да посети хришћанске светиње изван Каира, султан му даде своју гарду. “Кад је ишао из Каира ка Синају, Сава је опет примио султанове поклоне, а он сам обилно обдарио муслиманску сиротињу и пратњу коју му је султан дао: “Задобио је нове пријатеље за свој народ и међу хришћанима и међу муслиманима“, каже Николај. Дакле, султан је веровао да је ислам једина права вера, и да су хришћани у заблуди; Свети Сава је знао да ислам није Богом откривен, јер пориче Христа као Бога. Па ипак, то им није сметало да људски опште и укажу један другом поштовање.

ЗАЈЕДНИЧКИ ЖИВОТ БЕЗ ЕКУМЕНИЗМА

Вековима су православни и мухамеданци, скупа с римокатолицима и јудаистима, живели заједно у Босни и Херцеговини. Било је сукоба и крви, јер је ислам био владајућа религија. Али, било је и мира и сарадње и узајамног уважавања. Све је почивало на оној босанској изреци: “Добар човјек, не хвалећи му вјере“. Или, скраћено, „Алал ти вера!“ „Алалити“ значи рећи неком:“Нека ти је Богом просто!“ То јест, рећи му: иако је твоја вера за мене погрешна, ти си добар човек, и као људи и комшије можемо се узајамно уважавати. Живи и пусти друге да живе – то и јесте основно начело верске трпељивости, тако карактеристичне за православне Србе. Словачки правник Јан Чапловић, лутаранин, објавио је 1819. године, на немачком, у Пешти, своје дело о Славонији и Хрватској, у коме каже да православце, Србе које је упознао у Пакрацу и другим славонским крајевима, сматра најбољим верницима јер „они живе у спокојној вери да је њихова вера одлична,они се зову православнима/.../ Али они пуштају на миру цео други свет,они не прогоне никога;они – колико ја знам – не настоје уопште да себи привуку туђе вернике,они свакоме остављају несметану слободу да Бога моли на онај начин који сматра за најправији“ (цит. према Лазо М. Костић: “Из српског верског живота“, Свечаник, Минхен, 1961,стр.127). Православни у Босни и Херцеговини нису ишли ни у римокатоличке цркве, ни у џамије, ни у синагоге, као што римокатолици, муслимани,Јевреји нису ишли у православне храмове на молитву – па су се ипак слагали и, кад треба, помагали (треба читати Андрићев ,из романа „На Дрини ћуприја“, опис поплаве у Вишеграду, кад су људи свих вера заједно, на челу са својим верским старешинама, и труде се да помогну и разумеју једни друге.)

А екуменизам? Шта је екуменизам? Лаж, лаж, лаж, по сто пута лаж: све су религије добре, са свима се можемо молити за мир (као папа у Асизију, који је био на молитви и са православцима, и са будистима, и са индијанским врачевима), наша сарадња нам показује да имамо једнога Бога – а, на крају, свако остаје при своме, и учествује у прљавим играма политичког глобализма, служећи Империји и њеним интересима. Јер,како рече Свети Јустин Ћелијски у својим „Записима о екуменизму“: “У принципу изједначује све вере: “дијалог љубави“: и то: без истине. Јер вера носилац Истине, а љубав воли због Истине/.../ И она у стању да буде вечна јер воли у човеку оно што је вечно, на првом месту: Вечну Истину./.../ Уједињење „Цркава“ није самобитно, већ мајмунско подражавање „Уједињених нација“. Каква лакомисленост: у Цркви – Богочовек све и сва; у Уједињеним нацијама – човек све и сва: насиље, човечуљак, патуљак./.../ Чежња живога песка за уједињење у – Вавилонску кулу./.../ Преподобни Агатон поднео мирно све увреде. Али кад су му рекли да је јеретик: он одговори: “Оне сам увреде примио, јер су корисне за моју душу, а ову нисам, јер бити јеретик значи бити одвојен од Бога““./.../  Екуменизам. Хоће к Истини без покајања. А по Апостолу: “покајање за познање Истине“ (Друга Тим. 2,25).“

Екуменизам у пракси нас је довео до емисија типа „Верског мозаика“ на „евроунијатском“ РТС-у, где су све вере и конфесије бачене у исти „лонац за топљење“, уместо да се, као у секуларистичкој Француској и другим ЕУ земљама, свакој вери даје самосталан простор на државној телевизији, у складу са њеном бројношћу у нашој држави. Шта из таквих емисија може да се закључи? Да су све вере исте. А сваки верник, било којој религији да припада, зна и осећа да нису исте.

Да поновимо (јер је понављање мајка учења): ВЕРСКА ТРПЕЉИВОСТ – ДА, ЈЕР ЈЕ ЗАСНОВАНА НА ХРИШЋАНСКОЈ ЉУБАВИ КОЈА МРЗИ ГРЕХ (ЛАЖНУ ВЕРУ), АЛИ ЖАЛИ И ВОЛИ ГРЕШНИКА ИНОВЕРЦА. ЕКУМЕНИЗАМ – НЕ, НЕ И НЕ, ЈЕР ПОРИЧЕ ЈЕДИНИТОСТ ЦРКВЕ БОЖЈЕ, РАЗДВАЈА ЉУБАВ ОД ИСТИНЕ И СЛУЖИ ПОЛИТИЧКОМ ГЛОБАЛИЗМУ КОЈИ УТИРЕ ПУТ АНТИХРИСТУ. Тога се нарочито вреди сетити данас, кад славимо Новомученике Јасеновачке, и певамо им, скупа с Владиком Николајем, “о страдалци нови под хумкама влажним, победа је ваша над хришћанством лажним“.

Њиховим светим молитвама, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас! Амин.

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 13 септембар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 20 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.