СОЛЖЕЊИЦИН  И ОТПАДИЈА

Такође, отац Серафим Роуз је видео да Солжењицин, гласом истинског пророка, говори о судбини света и човека у светлости хришћанског учења о апостасији (богоотпадништву). У свом предавању о крају света, Роуз уочава: >>У Другој посланици Солуњанима, где помиње апостасију, св. апостол Павле овај покрет или процес назива још једним именом. Он апостасију назива „тајном безакоња“. Он каже да „тајна безакоња“ већ делује, утирући пут антихристу, који је „човек безакоња“. Ако погледамо наш XX век видећемо да је „безакоње“ или „анархија“ његова главна карактеристика. Овде би било умесно поменути неколико примера.

Све те бројне „школе“ у модерној уметности XX века окончале су у оном што се искључиво може назвати својеврсним безакоњем. Кубизам или футуризам, на пример, завршили су у некаквим нељудским формама на платну. Или узмимо, на пример. оно што је Џексон Полок радио пре неких двадесет и пет година: стојећи насред великог платна, он би у „надахнућу“ умакао четку у канту са бојом и бацао је, колико је захвати, на платно. Понекад је то изгледало забавно, са извесним занимљивим облицима, али то никада није била уметност. То се - уколико га упоредимо са уметношћу древних мајстора, са њиховом педантношћу и трудом - не може назвати уметношћу у озбиљном смислу те речи. Уметност древних мајстора је била и уметност и читава наука. За древну уметност се, дакле, може рећи да је права уметност, док је модерна уметност нека врста безакоња, зато што модерни уметници допуштају себи да раде оно што је против свих закона уметности. Зато, данас, можемо видети „ремек-дела“ попут тривијалних Кемпбелових конзерви које „вреде“ по 20000 долара...У модерној музици ствари стоје исто. Алберт Франкештајн, историчар модерне музике, написао је «Историју западне музике», али када је дошао до XX века стао је и објаснио: „Не могу да пишем о историји музике у XX веку, зато што оно што се збива у XX веку није више музика онаква какву је ја знам“. То јест, он признаје да у XX веку постоји „нешто“, али каже да се то „нешто“ не придржава закона којих се музика придржавала до краја XIX века, те се, према томе, ради о нечем другом и, стога, нека неко други пише о томе. А то је зато што је у музику XX века ушла нека врста „новог принципа“, то јест безакоња.Када се једном оде тако далеко, тада заиста више нема где даље да се иде, ту је онда крај. Ето зашто Солжењицин има осећање да се приближава крај: зато што се више не може ићи даље, зато што не можете као Кембпел сликати конзерве и то, онда, звати уметношћу. Нешто мора да се деси, ако већ не може да се иде даље. Мора доћи до неке експлозије: неки потпуно нови приицип мора ући у историју, као што је у своје време Хришћанство ушло у римску историју и потпуно преобразило римску уметност, претворивши је у потпуно нову уметност. Или. пак, ако се нешто значајно ново не догоди, цела цивилизација једноставно мора пропасти и то ће бити њен крај.У области морала, лако је запазити, да је, нарочито у последњих двеста година, безакоње у великој мери постало морална норма. Чак и они клирици који се налазе на високим јерархијским положајима у различитим римокатоличким и протестантским деноминацијама често су спремни да оправдају све врсте понашања,које су још у блиској прошлости биле сматране крајње неморалнима. То се данас сматра „новим моралом“, „ситуационом етиком“ и томе слично.Солжењицин је, у свом харвардском предавању, посебну пажњу посветио ономе што се 1978. десило у Њујорку када је у граду нестало струје. Он је рекао: „Одредиште ваше културе је остало без струје на неколико сати и изненада су масе америчких грађана почеле да иду у пљачке и дошло је до масовног пустошења. Очигледно је да је слој површинске углађености (америчког друштва) веома танак, да је ваш друштвени систем веома нестабилан и нездрав. Када би пре четрдесет година у Америци нестајало струје, људи би помагали једни другима, позајмљивали свеће и томе слично. А у наше време, уместо тога, они разбијају излоге, пљачкају, краду све што пожеле, убијају људе и односе све што могу да понесу. Очигледно је да се за кратко време нешто суштински променило.Све су ово знаци онога што св. апостол Павле назива „тајном безакоња“, која се назива  „тајном“ зато што тајна јесте нешто што се не открива потпуно у овом свету, нешто што долази из неке друге стварности. „Тајна праведности“јесте читаво дело спасења које почиње Христовим силаском са Небеса (тј. Ваплоћењем). Тајна безакоња је супротна тајни праведности: она је нека врста тајне која долази из пакла, која улази у овај свет и упропашћује га. Према томе, тајна безакоња или анархије припрема долазак човека безакоња, антихриста.Идеја безакоња је ушла, чак, и у област политике и политичке управе, која је потпуно бесмислена без концепта поретка. Погледајте само како је свет данас подељен: готово половина света се налази у комунистичком табору. А комунизам, ако га објективно сагледате, нема никакве везе са политичким и економским поретком и потпуно је бесмислен. На плану политике, комунизам је тиранија,а тврди да се бори управо против тираније. На плану економије, комунизам уопште не функционише, без обзира на то што комунисти тврде да је читав смисао увођења комунизма његово, наводно, ефикасније функционисање од капитализма.Према томе, комунизам је бесмислен и са тачке гледпшта оних који су га увели у светску историју, јер не испуњава оно што је требало да испуни, а производи робовску државу о којој Солжењицин пише на изузетно убедљив начин. Међутим, и поред тога комунизам односи победу широм света. И чини се да није немогуће да ће и остатак света, беспомоћан да заустави ширење комунизма, једнога дана потпасти под његову власт.Зашто се то дешава? Рећи ћу сада пар речи о комунизму. Комунизам није само политички и економски систем. Политички гледано, он може да се одржава искључиво терором, ГУЛАГОМ. И свако ко хоће да схвати шта се данас, заиста, дешава у свету требало би и морао би да прочита Солжењицинов «Архипелаг ГУЛАГ». Ова књига тачно показује шта се дешавало у Совјетском Савезу за последњих шездесетак годпна, односно у другим комунистичким земљама за последњих тридесетак година, и шта можда чека и остатак света... Али, како људи уопште могу да верују у марксистички систем? Свако ко верује у марксизам, мора признати да је то једна крајње чудна филозофија. Марксизам није обична филозофија као што су то филозофије које заступају тезу да је боље да људи демократски гласају или да је боље да људима влада један монарх. Ствари са марксизмом уопште нису тако једноставне. Марксизам више личи на некакав фантазмагорични свет.Марксизам веома личи на један покрет карактеристичан за XVI век. Био је то анабаптистички покрет: многи су се, у то време, проглашавали за Исуса Христа или пророка Христовог, излазили на тргове и масе би кретале за њима. Такви пророци би изазивали велике немире, побуне сељака, после чега би долазила владарева војска, која би побила устанике и у земљу би се опет враћао мир. Међутим, такви људи би у међувремену заталасали читаву земљу и масе би имале осећање да присуствују дешавању некаквог великог религијског догађаја.Комунизам је заснован на истој идеји. Ако размислите о комунизму, схватићете да је он, такође, једна хилијастичка идеја о томе да ће на земљи убрзо настати Рај, да Рај само што није дошао. Врло је интересантно читати о почецима комунистичког покрета у XIX веку, зато што су списи раних пророка комунизма, какав је био Фурије у Француској, били заиста бесмислене фантазије. Фурије, на пример. говори о доласку доба светског мира и напретка, када ће из свих фонтана тећи ружичаста лимунада, а месо расти на дрвећу, и томе сличне фантастичне ствари. Како су људи уопште могли да озбиљно поверују у такве ствари? А људи су заиста поверовали и то је оно што је у почетку покретало идеју комунизма, све док Маркс није, увидевши да су све то бајке, комунистичке идеје поставио на „научну основу“ и развио оно што се назива „научним материјализмом“. Он је, затим, одредио и којим средствима те идеје треба да се спроведу у стварност, то јест како да се сруши буржоаска власт... А када буде дошао на власт, шта обећава? Он обећава управо исто оно што су обећавали и први комунистички фантазери. Лењин је, на самима почецима руског комунизма, имао идеју да у свету мора бити подигнута Револуција и да сви краљеви морају бити побијени да би се променило друштво; да средњој класи мора бити одузета сва имовина, а власт предата „радницима“. јер су радници они који су најпотлаченији. Власт треба дати „народу“, иако, у ствари само мали број људи треба да неко време влада „у име народа“, јер је народ неспособан сам да влада, да би, после извесног времена, ти такозвани диктатори у име пролетаријата једноставно - нестали. Тада ће људи, наводно, постати мирни, срећни, задовољни и више неће бити никаквих проблема. Неко је, тада, упитао Лењина: „А шта ако се деси да неко настави да и даље заступа религијске идеје, или жели да се врати на стари начин живота? Да ли би можда, ипак, требало да, тога ради, постоји и полиција?“Лењин им је одговорио да тада више неће бити никакве потребе за постојањем полиције, јер ће људи бити толико измењени новим друштвеним условима да ће сами спонтано згњечити као бубу свакога ко буде имао некомунистичке идеје.Другим речима, људи ће да буду толико срећни у комунизму да ће сами ликвидирати непријатеље комунизма и, стога, неће бити потребе ни за полицијом, ни за војском. нити за ичим сличним. То је једна утопија, а управо је на томе заснована комунистичка идеологија као једна наказна политичка филозофија. То значи да је комунизам заснован на принципу безакоња.<<  

СОЛЖЕЊИЦИНОВА ПОРУКА АМЕРИКАНЦИМА

Отац Серафим Роуз је био сигуран да ће прогон хришћана, који је започео у Русији, завршити у Америци. Разлози због којих је у то веровао били су веома дубоки.

Све, наиме, почиње од детињства Американаца, који одрастају као „богови“, којима се родитељи клањају, испуњавајући њихове хирове. Но, и одрасли остају инфантилни, неспремни да буду зрели и одговорни људи. По Роузу, „сав живот се претвара у трагање за „разонодом“, што је било просто незамисливо у 19. веку, када та реч уопште није значила сврху живота. Човеку из прошлог века наше живљење с телевизијом, забавним парковима, рекламом, биоскопом, музиком, и читавом културом уопште, изгледало би као вегетирање идиота који су потпуно изгубили везу са стварношћу“. Док у комунистичким земљама људе силом терају да забораве Бога, на Западу то чине забавом. Зато Роуз одлучно тврди: „Символ нашег безбрижног живота, толико склоног забави и самообожавању, постао је Дизниленд и ако се потрудимо да се мало боље загледамо, видећемо да покољење „нарциса“корача право према ГУЛАГ-у“. Забава има тоталитарне претензије – да  у људима убије осећај бесмртности и боголикости. Сви треба да буду инфантилци под будним оком Великог Инквизитора који је и Велики Брат. А онда ће се, једног дана, кад избије светска криза, све претворити у кошмар...

Отац Серафим је и говорио људима како да се спреме за будуће догађаје: >> Свако ко је имао прилику да упозна људе из СССР-а и других комунистичких земаља или да чита њихова дела, сигурно је приметио колико су ти људи озбиљни, понекад чак и суморни. Ја не кажем да ми треба да будемо тако суморни, јер би то било лицемерно, већ само да треба да схватимо да су нас сва та наша слобода и просперитет у великој мери духовно обогаљили, и да стога морамо да отворимо срца и дубоко у њих похранимо поруку људи попут Солжењицина. Морамо проучити ГУЛАГ и учинити га, у оној мери у којој је то изводљиво, делом сопственог искуства. /... / Следећи део Солжењицинове поруке садржан је у наслову једног од есеја који је написао у Совјетском Савезу: „Не живите у лажи!“ Његов одговор на ГУЛАГ и на ћорсокак у који је доспело совјетско друштво уопште јесте да Русију може спасти једино духовна промена, која треба да наступи сада, у сваком појединцу, а не нова револуција. Многи сведоче да је у совјетској држави тренутно најтеже поднети управо лажну природу свега, и то не само када је у питању свакодневна пропаганда или непрестано прекрајање историје, већ свакодневно непоштење и неискреност рођени из страха од свемоћне државе, и из сарадње (вољне или невољне) са том лажи (односно, рада у корист социјалистичког „раја“), што представља основу целокупног совјетског система.И ми на Западу имамо прилике да се сусретнемо са овом појавом свакодневне лажи, кад год нас у односима са другим људима води жеља да напредујемо или да некога преваримо. Хришћанство све више хладни, и ово је резултат тога. Веома важна дужност сваког хришћанина јесте враћање истине у свакодневни живот. Али ми вероватно не поседујемо исту љубав према истини коју поседују људи у Русији, јер нисмо искусили сву грозоту лажи отеловљене у совјетском систему. Постоји један део Солжењицинове поруке коју његови критичари често тумаче као „романтизам“, и који је вероватно најслабије схваћен од свега онога што он има да поручи. Он се залаже за повратак људског елемента у модерни живот који је произвео нељудске градове у име „прогреса“. У свом «Писму совјетским вођама» он речито говори против „затроване зоне асфалта и бензина“ у градовима Русије, против имитације западних небодера, „загађених појаса пустоши око наших индустријских центара“, и свом снагом заговара повратак „непрогресивној привреди“, старомодннм „градовима који су направљени за људе, коње, псе“, и повратак „највећем добру свих народа“- земљи.Наравно, ово уопште није романтизам, већ здрав разум који постаје све очигледнији сваким даном који пролази, јер исцрпљивање светских ресурса и загађење природе индустријским отпадом постаје све озбиљније. Многи људи на Западу, укључујући и мале заједнице православних хришћана, свесни овог проблема, увидели су потребу за споријим, људскијим животом изван великих градова у којима влада извештаченост која представља препреку хришћанској топлини и искрености. Ситуација у којој се данас налазе амерички фармери,који производе храну и за многе људе широм света, требало би да нас забрине: судећи по све мањем броју фармера и чињеници да фарме постају све мање привлачне за људе, рекло би се да ни ми не користимо мудро природна богатства наше земље.И коначно,Солжењицин нам поручује да оно што се десило у Русији долази и на Запад. Америка и слободни Запад се такође морају суочити са антихришћанским феноменом државног атеизма и ГУЛАГА који овакав систем повлачи за собом. То је порука коју Солжењицин преноси у својим америчким обраћањима, на пример, на церемонији уручења диплома на Харварду 1978. године. када је оштро осудио Америку због губитка воље, због љубави према задовољству, и чињенице за се задовољава легализмом у људским односима. Овде ћу навести неколико одломака из другог обраћања, 1975. године, пре састанка Асоцијације радничких синдиката Америке у Њу Јорку:„Да ли је могуће пренети искуство оних који су страдали онима којима страдање тек предстоји? Може ли један део човечанства учити из горког искуства другог дела човечанства? Да ли је могуће упозорити људе на опасност?... Небодери постојано стоје, поносно показују на небо и кажу: то се овде никада неће десити. То никада неће доћи овде. Овде је то немогуће... Човечанство се понаша као да не разуме шта је комунизам, као да не жели, као да не може да схвати... Суштина комунизма је изван граница људског разумевања. Тешко је поверовати да људи заправо могу да планирају такве ствари и да их изведу...Комунизам је заразио читав свет веровањем у релативност добра и зла... Просвећени људи сматрају помало неприкладном озбиљну употребу речи попут „добра“ и „зла“. Комунизам је успео да у све нас угради идеју да су ти појмови старински и смешни. Али уколико смо лишени појмова добра и зла, шта нам преостаје? Ништа сем манипулисања једних другима. Пашћемо на ниво животиња.Све што је против комунизма је за људскост. Супротставити се нељудској комунистичкој идеологији значи бити људско биће... То је протест наших душа против оних који нам говоре да треба да заборавимо појмове добра и зла...Ја разумем да ви волите слободу, али у овом нашем пренасељеном свету морате да платите порез на своју слободу. Не можете себично волети слободу и без речи се мирити са тим да је највећи део човечанства у свету жртва насиља и репресије.А ипак, када човек путује вашом земљом и види ваш слободан и независан живот, све опасности о којима сам данас говорио заиста се чине имагинарним. Дошао сам овде, разговарао са људима, и видим да је то тако. На овим вашим широким, отвореним пространствима и сам сам постао благо заражен тим осећањем. Опасности делују нестварно. На овом континенту је тешко поверовати у то шта се све дешава у свету. Али, господо, овај безбрижни живот не може да потраје ни у вашој ни у нашој земљи. Судбине нашнх двеју земаља ће бити изузетно тешке, и боље је да се за то припремимо на време...Два процеса се данас одвијају у свету. Први је процес духовног ослобођења у СССР-у и другим комунистичким земљама. Други је помоћ коју Запад пружа комунистичким владарима, процес уступака, детанта, уступања читавих држава.Ми тамо смо робови од рођења, али се боримо за слободу. Ви сте, међутим, рођени слободни. Ако је тако, зашто онда помажете нашим поробљивачима?“Солжењицинова порука је,дакле, упућена директно Америци- пробудите се, научите од оних који су страдали, вратите се верским и моралним коренима човечанства, стојте одлучно у добру и супротставите се злу.<<     

Солжењицин је говорио Американцима да губитак хришћанских оријентира не може донети добро никоме, па ни њиховој моћној и богатој држави, која ће се, ако изгуби сваки додир са духовним вредностима, на крају и сама зарити у блато не само безбожја, него и богоборства. И то се, мало по мало, остваривало, да би се данас,кад је један од најважнијих елемената Обамине кампање борба за абортус и «бракове»,то видело сасвим очито.     

ЈУЧЕ У РУСИЈИ, ДАНАС У АМЕРИЦИ        

Да, отац Серафим Роуз је знао шта долази у Америку. Прозорљиви старац Игњатије Храбински је, тридесетих година XX  века, говорио: „Оно што је сада почело у Русији, завршиће у Америци“. Зато је и књигу „Нови светитељи руских катакомби“ посветио „мученицима хришћанима, данас у Русији, сутра у Америци“. Да ли је његово пророчанство испуњено? Још увек није у потпуности, али се његово испуњење приближава.

Ево шта каже угледни хришћански културолог, Тал Брук, описујући стање духа у САД:  >>За Американце који се одушевљавају слободом религије њено сасецање се чини невероватним. Али довољно је погледати школе. Свака одражава живот и духовно стање целе нације. Замислимо да су школе Америка у целини. И шта добијамо? Добровољна читања Библије, молитве, црквени парохијски скупови, као и било каква религиозна делатност нагло се и заувек прекидају. Они који се с тим не слажу мораће да се тихо иселе у иностранство. Ето шта би се догодило ако бисмо Америку изједначили с њеном државном школом. Занимљив пример:будућем свету који није наследио амерички устав или Повељу о правима  мораће да се суочи са истим оним ограничењима која су данас уведена у систему државних школа, и у атмосфери „плурализма“ та ограничења ће се чак показати природним. А наш законодавни систем на све могуће начине томе повлађује, тежећи да стрпа религију у Прокрустов кревет „личних потреба“. Напорима америчког Савеза за грађанска права, свуда су забрањена приказивања сцене Рођења Христовог чије су се слике од дана настанка ове земље излагале у парковима и на друтим јавним местима...Ми пак из незнања поздрављамо сва та ограничења, и само емигранти из Источне Европе тужно и с разумевањем климају главом... Они најбоље знају шта је у стању да учини свемоћна држава“. <<

А ево шта о изградњи тоталитарне Америке - ГУЛАГ-а електронског доба, каже угледни амерички хришћански писац и борац за људска права, оснивач Радерфорд института, Џон Вајтхед: >>Где год да одете и штагод да радите, посматрани сте. Када користите мобилни телефон, остављате информације о томе када сте звали, кога сте звали, колико дуго је трајао разговор, чак и где сте били у том тренутку. Када користите АТМ картицу остављате снимак где и када сте користили ту картицу. Чак је на многим местима постављена и видео камера. Али то није све. Према Патриотском закону САД од Ваше банке се захтева да преиспита Ваше трансакције уколико било који детаљ побуђује сумњу, или установи да сте у контакту са било каквим непожељним особама - наводно, у потрази за терористима. Уколико постоје било какве нејасноће, Ваша банка обавештава владу, која пружа такве информације обавештајним службама и полицији у целој земљи (на локалном, окружном, државном и федералном нивоу). Када купујете храну у самоуслугама, поручите кошуљу директно или преко бесплатног телефонског позива или слично, све ове трансакције улазе у базу података информационих компанија. На овај начин оне Вас тачно одређују која сте врста потрошача. Зар то није довољно забрињавајуће да владине обавештајне службе рутински сакупљају милијарде оваквих података о томе шта сте радили и где сте живели читав живот, о Вашој непокретној имовини, о свим Вашим телефонским бројевима, аутомобилима које сте поседовали, и тако у недоглед? Међутим, најмања њихова грешка може Вас жигосати за цео живот. Узмите, нпр. Марка Фроста из Тампа на Флориди, пословног човека и оца двоје деце, који је једноставно желео да гласа на председничким изборима 2000. године. Када је покушао да гласа, радник задужен за надгледање избора му је рекао: „Извините, господине, Ви сте починили злочин. Ви не можете гласати.“ Иако је то била грешка, и Фрост никада нијс био осуђиван због било ког злочина, ипак му није било дозвољено да гласа. Фрост је био жртва аљкавог покушаја владиних функционера да користе забележене поверљиве информације да би «из бирачких спискова избрисали преступнике и друге људе који немају право гласања“, пише Роберт О'Хароу у својој књизи „Без места за скривање“(2005), која обелодањује много тога. Ово је била „јасна демонстрација онога што се може догодити када се влада и служба за поверљиве информације удруже против појединаца“, бележи О'Хароу. „Овакво коришћење компјутеризованих личних података може, и то се често дешава, избећи контроли.“Одговорна организација за Фростово искључења била је компанија Choice Point, чије је седиште у Џорџији и чија је делатност формирање базе поверљивих података. Њихова Интернет страница представља се поносно као „водећи национални добављач служби идентификационих и кредитних потврда.“Често називан пословним информационим посредником, Choice Point доставља предузећима податке о радницима који траже запослење, осигуравајућим друштвима податке о ризичности нових клијената, а законодавним службама и државној безбедности податке о осумњиченим за злочине.Choice Point је тајна агенција обавештајне службе. Од 1997, Choice Point је купила 58 предузећа. Као што О'Хароу истиче у скорашњем интервјуу (\www.democracynow.org), све ово обухвата складиштење DNК података, биометрију, отиске прстију. Они постају стручњаци за отиске прстију. Имају око 19 милијарди отисака, како кажу, што их чини највећом „шпијунском службом“ из сенке у САД. Тако да када покушате да нађете посао, постоји шанса да ће то предузеће отићи до Choice Point-а, да провери Ваше залеђе... А један момак који се брине због тога, дефинисао је такво понашање као примицање друштву „слова срама“где сте за читав живот жигосани за било шта што сте учинили док сте били млади и неозбиљни“Међутим, недавно је откривено да и криминалци имају приступ тој бази података. Лопови су задобили приступ преко украдених идентификационих картица да би креирали наводно законита пословања. Онда су креирали 50 Choice Point-ових рачуна и омогућили прилаз именима, адресама појединаца, бројевима социјалних осигурања и извештајима о кредитима. Choice Point изјављује да би тај безбедносни прекршај могао утицати на животе 144778 људи.<< Дакле, Америка, а с њом и свет, постају подручја под тоталним надзором.            

ПОРУКА ОЦА СЕРАФИМА              

Зато је отац Серафим Роуз учио хришћане да се спреме за нове прогоне, где год буду желели да остану верни Христу. Ево његових златних речи, заснованих, између осталог, и на Солжењициновом искуству: >>Не желим да вас плашим, али обратите пажњу на невоље православних. Исто то или слично очекује и нас у блиској будућности. Живимо на крају времена, уочи доласка антихриста и оно што се чини у Русији и другим земљама уобичајена је појава. Ми пак на Западу живимо у 'рајском врту за идиоте' којем само што није откуцао последњи час. Зато се припремајмо - не да правимо залихе хране и одеће, као што већ неки чине, већ унутарње, душом, као што и доликује православним хришћанима. Да ли сте икад себи постављали питање: Како бисте преживели у затвору, у концетрационом логору, а посебно у самици? Како? Врло брзо бисте једноставно полудели зато што ваш разум нема чиме да се бави јер је засићен световним а не духовним утисцима. Ми живимо само тренутним бригама, не размишљајући озбиљно о хришћанству, о Цркви, не проничемо у суштину Православља. Доспевши у самицу нећемо преживети јер нећемо имати чиме да се забавимо. Тамо нема ни филма, ни забаве - само четири гола зида. Код Рихарда Вурмбранта, румунског протестантског пастора, постоји врло занимљиво предавање на ту тему (снимљено је на магнетофонску траку). Он каже да у таквом критичном положају када је човек лишен књига и било каквог спољашњег ослонца може да се ослони на свој унутарњи 'пртљаг'. Њему лично, подвлачим, нису много помогли цитати из Библије које му је пошло за руком да се сети - познавање закона и догмата не спасава, треба стећи Христа у свом срцу. И када то човеку успе онда православан човек у затвору има читав програм живота. Најпре треба да се сети православног календара, када се и који свети помињу. Није обавезно знати цео календар, наш црквени живот ће нам рећи најважније празнике црквене године и свега онога што се скупило у срцу одмах ћемо се сетити. Помоћи ће нам и молитве и песме, њих треба појати свакодневно. Сетићемо се људи за које се можемо молити...“ О. Серафим је истицао да ћемо и сада, молећи се за православне који страдају у целом свету стећи с њима јединство душа и поделити њихове невоље: „У мислима се можемо 'прошетати' по целој земљи, с континента на континент, из земље у земљу. Можемо се молити за познанике и мало познате,  чак и ако се не сећамо њихових имена - за јерархе и игумане, за целе парохпје, за свештенике руског и других народа, за манастире у Светој Земљи, са сужње у Русији и Румунији, као и у другим безбожним државама, за мисије у Уганди и другим афричким земљама где има много тешкоћа, за атонске монахе... Што се више сећа имена и догађаја за које се може молити, то човек лакше подноси властита страдања, то је богатији унутарњи 'пртљаг' с којим није страшан ни затвор“.<< Дакле, отац Серафим је био јасан: чекају нас тамнице и прогони, само ако желимо да останемо верни Богом установљеном поретку света.

Солжењицинов пријатељ и саборац, философ и математичар Игор Шафаревич, тврдио је да су комунизам и капитализам два пута ка истом бездану. Оба поретка заснована су на демонији економије и њене превласти над боголиком људском душом, и зато оба морају завршити у понору нихилистичког тоталитаризма. Није Орвел случајно предвидео да је слика будућности планете чизма на људском лицу, и то заувек.  Све је почело када је Запад напустио Исток, и одлутао од Христа, у потрази за земаљском моћи и просторима за нова освајања. Касније је и Исток заборавио себе, и заразио се,са Запада, жељом за рајем на земљи, али  рајем без Бога и против Бога. И сада се налазимо пред понором, у који Исток и Запад гледају и само што нису полетели ка дну. Хоће ли се зауставити пред сам скок у бездан? Отац Серафим и Солжењицин су препоручивали један пут – повратак Христу Распетом и Васкрслом; или, како је говорио Александар Исаијевич, «покајање и самоограничење као категорије националног живота».

Или, како би рекао покојни патријарх Павле – Бог ће помоћи ако буде имао коме да помогне.

Крај.