header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Сачувај нас Боже од екуменистичке љубави (3)
Сачувај нас Боже од екуменистичке љубави (3) Штампај Е-пошта
петак, 21 септембар 2012

 Колин Беркли: Хрвати без покајања

Почетком фебруара 1993, под насловом “Хрвати без покајања”, Лист енглеске цркве објавио је текст Колина Беклија, који категорички тврди да је суштина свих сукоба у Хрватској у томе што “Хрвати не желе да се покају због својих ратних злочина”, што је “католичка црква Хрватске у веома тесној вези са зверствима над Србима” и што је Хрватска, уз Немачку, једина земља која је за време Другог светског рата изградила сопствене концентрационе логоре, од којих, највећи, Јасеновац, за Србе “има исту конотацију коју Аушвиц има за Јевреје”.

Беклијев текст дајемо овде у облику који је, на основу агенцијске вести, објављен у новосадском Дневнику:

“Трагедија рата између Србије и Хрватске вуче корене из верске историје која је кулминирала смрћу неколико стотина хиљада Срба за време Другог светског рата.

Један универзитетски професор из западне Енглеске обелоданио је појединости ретко тужне приче о патњама које потпирују дуги рат и улози религије која је довела до насиља које се може сврстати одмах уз страхоте у нацистичким концентрационим логорима.

Др Џое Герат, професор теоретске хемије на универзитету у Бристолу, изнео је тврдњу да Срби и Хрвати нису два различита народа – они деле исто словенско наслеђе, али је значајно то што они имају различиту црквену традицију.

Хрвати су римокатолици који сматрају да је њихов задатак да своје границе и веру одбране од расколништва и јеретика. Срби су православци на које су се Хрвати намерачили присиљавајући их да промене веру. Оба народа говоре исти (словенски) језик, али користе различито писмо; заједнички идентитет поделила је религија.

Ривалство је постојало вековима, али се та подела претворила у хистеричну борбу тек за време Другог светског рата, с тим што су Срби били мета агресије. Године 1941. Хитлер је поделио Југославију и створио Независну Државу Хрватску (НДХ).

У новој држави (НДХ – ИП) било је 6,700.000 житеља, од чега су свега 3,300.000 били Хрвати. Било је 2,200.000 Срба, 750.000 муслимана, 80.000 Јевреја и 70.000 протестаната и других мањина.

Ово је било више од спора, била је то кулминација слепог крсташког рата са циљем да се искорени народ на који су Хрвати гледали као на јеретике и шљам. Ништа није могло да их заустави.

Али, до које је мере била умешана црква? Почетком ове (1993) године, у поводу обележавања 50. годишњице конференције у Ванзеу, Џонатан Стајнберг је приложио рад под насловом »Римокатоличка црква и геноцид у Хрватској за време Другог светског рата«, у коме је обрадио ово питање.

Док неки посматрачи кажу да има мало доказа о вези између хрватске црквене хијерархије и декларисане политике НДХ, други нису тако милосрдни.

Нагло оснивање католичке Хрватске, која је »одмах прибегла« геноциду, изазвало је дилему у вези са римокатоличком хијерархијом у Хрватској, а и у Ватикану.

НДХ је обнародовала своје циљеве да католичку веру и њене обичаје заштити законом, а могућност да грешне православне Србе прими под своје окриље постала је императив. Држава је такође подржавала антисемитизам, што се посебно осетило у цркви која је изјавила да Јевреји никада не могу бити прави Хрвати.

У августу 1941. београдски надбискуп је апеловао на Папу да интервенише, а у новембру исте године, мостарски бискуп Мишић писмено се обратио надбискупу Степинцу. »Дошло је до владавине терора… људе хватају као животиње. Кољу их и убијају. Живе мушкарце бацају са литица«.

Одржана је епископска конференција са које је упућен протест, али је приликом званичног отварања парламента, надбискуп благосиљао његов рад. Он је после рата постао кардинал. Др Герат каже да има доказа да је »католичка црква помагала онима који су били најодговорнији за геноцид, дајући им пасоше Ватикана». Нађени су докази из којих се види да је фратар, а касније монсињор Крунослав Драгановић, из хрватског колеџа у Риму, обезбеђивао пасоше највиђенијим личностима из хрватског државног врха”.

“Добронамерни” Ватикан

Почетком априла 1994. године из Ватикана је поручено да би санкције Србији и Црној Гори ваљало скинути. Велико је питање какав је био прави смисао овог ватиканског душебрижја; није искључено да је свету тада већ било видљиво да није успео широко замишљен покушај да се српско православње уништи, па када већ то није успело, ваљало је бар зауставити продор ислама. За такву егзибицију потребна би била српска “сарадња”. Уза све то, знају Латини, старе варалице,  да са Србима треба лепо, те су рачунали да ће се победа извојевати миром ако већ није могла ратом.

Суштину ове дипломатске еквилибристике покушао је да Политици објасни монсињор Винћенцо Паља, један од челних људи из верске заједнице Свети Егидио. Пошто је најпре изрекао своје уверење да су економске санкције неприхватљиве као инструмент за кажњавање и да је њихов недостатак то што их, по правилу, друге стране (некажњене) користе и за стицање своје “правице” и за уцену оне кажњене стране, Паља је изјавио: “Због често некоректног и тенденциозног писања штампе трпе односи између две стране, а некада је жртва и лично Свети Отац. Југословенска штампа види у Ватикану и папи своје „историјске непријатеље“, иако ствар сасвим  друкчије стоји. Папа се стално залаже за помирење народа, за сарадњу и слогу. Свети Отац је убеђен да се мир и јединство у Европи не могу обезбедити уколико не дође до пуне и братске сарадње међу свим хришћанским црквама које су позване да сузбију национализам и све појаве које народе раздвајају”.

Рим је, дакле, православноме српском народу понудио јединство (кроз јединствену Европу, односно један сегмент новог светског поретка) и братство, оно што су Срби већ имали у брозовско време. И понудио им је да сузбију свој национализам, односно своју националну припадност, љубав према сопственом народном бићу, своје родољубље. Он је уверавао Србе да им Ватикан и папа нису “историјски непријатељи”, чак обрнуто, пошто се папа стално залаже “за помирење народа, за сарадњу и слогу”.

„Хрватска борба за свету ствар“

А слога, сарадња и помирење вероватно су саставни делови онога што се могло прочитати у римском недељнику Еспресо, а српској јавности пренео Танјуг 19. августа 1992. године: “Ватикан према Хрватској има однос исте пристрасности као и према Пољској и обе државе и нације сматра бедемом католичанства у борби са православљем”; пољски папа Јован Павле Други, сматра да се, у оружаном сукобу који је Хрватска повела против крајишких Срба, “Хрватска бори за свету ствар независности (као и Пољска)”; српска сведочења о злочинима нису за Ватикан била ни пријатељски нити поуздани извори; Света Столица, информишући о хрватско-српском сукобу, уважавала је изворе само једне стране, хрватске и католичке; папа Војтила упорно наглашава хрватску предводничку улогу у одбрани католичанства; даљем ширењу католичанства по српској земљи не смета ислам у Босни већ само православље; моћ своје црквене организације папа Јован Павле Други користи да преко кардинала Анђела Содана позове Северноатлантски пакт и Западноевропску унију да против босанских Срба поведу крсташки рат.

Исти тај римски Еспресо, који дан касније, донео је и посебан прилог о ватиканској дипломатији, из кога се видело да све значајнију дипломатију пољског папе Војтиле води папски савет “Правда и мир”, чији је председник француски кардинал Роже Ешегарај. Овај кардинал трчи по свету, често под шлемом и у панцирној кошуљи, и ангажује се у наводној борби за такозвану заштиту људских права.

 Подвала Заједнице Светог Егидија

Ватикан је тада деловао и преко групе способних “слободних стрелаца” на челу с верском заједницом Савети Егидио из Рима. Одређене личности у ватиканској дипломатији имале су одлучујућу улогу у неким њеним погрешним корацима. Тако се у круговима блиским Ватикану сматрало да је папин лични секретар, Пољак Станислав Ђивиш, одговоран што је Ватикан, прераним признањем Хрватске и Словеније, допринео избијању рата у Југославији. (Не папа, морао је бити крив неко други, иако је поодавно укинута догма о непогрешивости римскога папе; зато ће се и рећи да је тај кривац Ђивиш, један лични секретар, макар он био једна од најутицајнијих личности у ватиканској спољној политици). Кажу, даље, да је кардинал Анђело Содано гајио посебну наклоност према Михаилу Сергејевичу Горбачову, па се његовом утицају приписују погрешни ватикански потези у односу на Украјину и Русију. И тако даље.

Да би све ово добило на вредности, барем у српским очима, у јавност је процурело, мада незванично, да је папа одбио позив кардинала Фрање Кухарића (1919-2002) да посети Хрватску. Ваљда, да не би иритирао Србе, њихову цркву и патријарха Павла, за кога Паља каже да је “веома племенит и мудар човек” који би могао “да одигра историјску улогу, као што би то могла да учини и Српска православна црква”.

Потписнику ових редова све се чини да је она екуменистички оријентисана епископска струја у Српској цркви баш тада кренула да у озбиљно разматрање узме “похвале” монсињора Винћенца Паље, једног од челника верске заједнице Светог Егидиа из Рима, која је, несумњиво, утицала на неке погрешне кораке ватиканске дипломатије. Монсињор Паља изговорио је што је изговорио, али Ватикан ништа није учинио да грешке у односу на српску страну (не грешке, злочине!) и њихове последице отклони или бар отворено призна.

Тако Паља и тако Ватикан, а стотинак дана касније, италијански лист Коријере дела сера пише да је Ватикан разбио Југославију, те да је још 1991. године изделио епархије у складу са затеченим њеним републичким границама.

На путу заблуде

Са свим тим у вези могао би бити и текст Жељка Познановића Или Јеванђење – или Куран, објављен у београдској “Дуги”, број 528, 28. мај – 10. јун 1994,  на страни 71:

“Све као да је почело у јануару 1992, када је група православних епископа Српске цркве потписала у Сент Галену, да рат који се води на просторима бивше Југославије није верски рат. Образложење је било да је верски рат само онај који се води око верских догми, што је потпуно погрешно, јер би по томе верски ратови били само они који се воде унутар једне конфесије, између секте и јереси, па тиме ни крсташки ратови (укључујући и крсташки рат НДХ против Срба) не би били верски. Истина је да је верски рат сваки онај рат у коме верска нетрпељивост игра велику улогу, што је сасвим сигурно случај у овом рату. Римокатолицима који су са нашим епископима потписали заједничко саопштење да није био у питање верски рат, такав потпис Срба био је потребан да би са себе скинули одговорност не само за овај рат него и за све своје злочине које су у прошлости извршили над нашим народом”.

Несумњиво, тим су потписом у Сент Галену српски првосвештеници неовлашћено дали опроштај не само за католичке грехе (и злочине) у прошлости већ су унапред опростили све злочине и сва непочинства које ће током наредних ратних година, али и наредних наводно мирнодопских година, укључујући разне олује и наводне мирнодопске бљеске свих злочиначки расположених Хрвата.

И поред свега тога, баш као да о свему довде написаноме појма немају (а можда тога дана нису ни били на часу), јерарси Српске православне цркве хрле к екумени (екукумени). Понашају се баш као да жива Црква не постоји, као да само они знају шта је истој тој живој Цркви потребно, као да живе у времену док су у српском народу били неписмени сви осим шачице свештеника, као да у истој тој живој Цркви нема људи упућених у духовност (православну или неку другу) скоро колико и посвећени духовници, а можда и мало више, пошто су нешто приземнији…

Наши духовници и данас се понашају као да Црква постоји само у манастирским келијама и владичанским дворовима и као да још нису чули шта се изван тих дворова, манастирских зидова и келија, у простору по коме се креће жива Црква, претходних деценија и година дешавало.

Као да нису чули за злочине над српским народом, злочине који су оваплоћење католичке духовности, злочине које би требало замаглити поруком садашњег римског епископа екуменском скупу у Сарајеву да треба створити “алијансу вера” и да у потрагу за истином треба укључити и неверујуће, можда због тога што се данас “религија инструментализује као мотив за насиље”. А да би поменути екуменски скуп у Сарајеву добио “историјске” димензије, папа Бенедикт XVI прогласио је тај град правим местом за мировно окупљање. “Ту, је”, каже он, “на неки начин отпочео Први светски рат, а пре двадсет година за време балканског ратовања водиле су се за њега крваве борбе”.

Баш тако, али је прећутао да су његови претходници на папској столици здушно потпиривали оба помињана ратна сукоба.

Браћо Срби (а богами и сестре Српкиње), ако вам се само и учинило да су се ваши (и моји) првосвештеници нашли на путу заблуде, ако нисте спремни да прихватите њихове екуменске поступке и да се одрекнете праве вере, оне за коју су гинуле бројне ваше предачке генерације, увек имајте на уму ону стару а увек свежу поруку светог апостола Павла:

Будите једне мисли међу собом.

К Р А Ј

Аутор: Илија Петровић, историчар

Извор: „Србел“

Последњи пут ажурирано ( петак, 21 септембар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 9 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.