Господу се догодило, браћо моја, све оно шта је требало нама да се догоди. Зашто је пострадао? Да бисмо једни другима опростили и да бисмо престали да грешимо. Поставља се питање: да ли смо престали да грешимо? Људи су грешили пре Христа, греше и после Христа. Да ли имају исту тежину греси? Грех који је начињен пре уздизања крста је пуно лакши него грех који је настао после крста.

Апостол Павле нам говори у посланици Јеврејима следеће: Сви греси који су настали пре Христа опраштају се, али после, човече, пази, сваки пут када грешиш после крста ти поново распињеш Христа! Пазимо веома на ове речи. Немојмо “поново распињати и ружити Сина Божијег” Јев. 6,6). Како да вам прикажем тај злочин који чине, не више Јудејци, већ ми који се називамо Хришћанима?

* * *

Ми смо анаставроте, поново распињемо Христа. Желите ли примере?

1. Да ли има међу нама неко ко се горди, презире друге јер мисли да је нешто посебно, јер је научио нешто мало слова, узео неку тамо диплому, заузео неки добар положај? Ако има, нека помисли да у време када се тако осећа и понаша не чини ништа друго него да поново ставља на Христово чело трнов венац, рањава Христа више него што га је повредио трнов венац.

2. Да ли постоји младић или девојка или неки други човек који док црква позива “поравните стазе“(Исаиј. 40,3 и Мат. 3,3), пазите да ходате правим путем, а они исмејавају свештенике, исмејавају проповеднике, не слушају цркву, не долазе у храм, као да су парализовани, ноге имају а као да их немају. Немају ноге за цркву, за болницу, за сиромашну колибу, да посете болесника али зато имају ноге да трче на разне догађаје, за кафиће и дискотеке и за друге разне центре нечистоће. Они сваки пута када одлазе тамо не чине ништа друго већ поново заривају ексере у Христове ноге…

Један побожни свештеник у 19-том веку је био обавештен да су неки младићи из његове парохије, почели одлазити у грешне куће. Када је то чуо, расплакао се свештеник. Досетио се да иде и сачека испред те куће те младиће, док је тамо стајао, приближио се један младић да уђе у ту кућу срама., свештеник му је препречио улаз и са очинском добротом му рекао: “ Дете моје, ја сам те крстио, миропомазао, довео сам те у Цркву! ( при том је испод своје мантије узео један велики дрвени крст и ставио га на под испред улаза и рекао), уколико желиш да прођеш, прво ћеш морати да пређеш преко овога крста! Онај ко улази у ову кућу, распиње Христа!… Уплашени младић је само рекао: -Оче, опрости ми, одлазим… Сваки пут када човек греши телесно, не чини ништа друго него да повређује испочетка тело Христово.

3. Да ли има међу вама нека жена или неки мушкарац који мало- мало осуђује ближњега. (Овде бих навео једно разјашњење, неко меша ствари, сматрају да је осуда исто што и опомена. Друга ствар је осуђивати а друга опомињати некога. Осуђивање је када се скупи вас четворо-петоро у недостатку другога и оптужујете га. Опомена је, када јавно и одговорно некога упућујете на побољшање. Опомена није осуђивање. Опомиње учитељ, свештеник, мајка, отац.) Да ли има неко ко осуђује, неко ко говори ружне и увредљиве речи и неко ко оговара? Да ли има неко ко псује божанско? Да ли има неко ко има сумње у веру и говори: Да ли постоји Бог, Богородица, анђели, будући суд?… Да ли има неко ко леди душе верних? Они са тим речима ништа друго не чине него да опет дају сирће и жуч нашем Господу.

4. Да ли има неко да држи у своме срцу отровну змију антипатије, злоће, мржње, љубоморе или зависти? Он ништа друго не чини него узима штап из руку војникових и поново пробада плећа нашега Христа, одакле су потекли “крв и вода” (Јован 19,34).

Распињачи! Јудејци су распели Христа једном, а ми хришћани га распињемо много пута. Распињемо га на жалост свакодневно , али ако желите да наведем један дан када га највише распињемо то је Велики Петак. О, браћо моја, ако треба да сваки Велики Петак се скупљају у цркви жене и младе девојке које немају суштинску љубав према Христу, али украшавају са цвећем Христов гроб (епитафио) само да би их неко видео, ако ће увече се дешавати разне ружноће које не бивају ни целе велике недеље, ако треба на тај начин да сахрањујемо Распетога, тада је најбоље да престане украшавање Христовог гроба, најбоље да тамо и остане Распети, него да се догађа у једној хришћанској земљи да буде предмет комедије, престижа, светогрђа.

Распињачи! Говоре, да је Цезар имао у својој авлији многе следбенике. Једног од свих њих, Брута, је волео изнад свих и посебно га је даровао. Он му је био десна рука и позивао га је на сва саветовања. У његовом двору се десила завера. Негде 10-15 дворана, незахвалних, наоружаних са ножевима, у време када је Цесар носећи порфиру и круну успињао се једном по једном степеницом према скупштини Римљана, нагрнули су са оближњих путељака са уздигнутим ножевима, пали су на њега и његово тело изболи. У ономе последњем часу када је његова крв текла, његове замућене очи су међу убицама препознале и лице Брутово. И тада је са дубоком притужбом Цесар рекао: “И ти, сине Бруте?”. Добро сви други али ти дете моје Бруте, и ти си у завери? Ова притужба чује се и ових дана из уста Христових а упућене су нама .Добро Јевреји, добро неверници, добро безбожници, “Оче, опрости им, јер не знају шта чине!”(Лука 23,34).али и ви? Ви децо моја, који сте као мала деца крштени у светој крстионици, ви који сте као мали долазили у цркву да слушате лепе химне и враћали се својим кућама пуни радости, ви који сте се толико пута причестили телом и крвљу мојом и који сте примили од мене толико добара.

* * *

У Гетсиманском врту, драги моји, Христос “поче жалостити и туговати”! Како да преведемо ту реч “туговати” ? Не постоји превод. “Туговати” значи бринути се, да тугује на начин као да говори: Зашто ме је Отац послао на земљу, који је мој циљ, која је моја служба?… Забринутост, неподношљива, неиздражајна. “поче жалостити и туговати”. Постао је јако огорчен, а са његовог светог лица су падале капи зноја “као капље крви” (Лука 22,44). Зашто је Христос дошао у то стање туге у то туговање? Оци и учитељи Цркве нам говоре да је разлог издаја Јудина, није био разлог порицање Петрово, није био разлог напуштање од ученика, није био разлог незахвалност мноштва и злоћа света. У онај час као на некој филмској траци, пред очима нашег Христа је пролазило, шта? Греси, чији греси? Јудини, Петрови, Пилатови, његових непријатеља? Пред његовим очима су пролазили греси моји, твоји и греси свих крштених хришћана. И “ поче жалостити и туговати”.

Због нас се ожалостио Христос, због нас је туговао, због нас је плакао, осетио бол и рекао:” Боже мој, Боже мој, зашто си ме напустио”?… (Псалм 21,2- Мат. 27,46). Захвалимо му из дубине наше душе. Амин.

Епископ Августинос

(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у светом храму Св. Павла, Псарон, Атина 30 – 03 – 1958).

Преузето са „Аугоустинос-Кантиотис.гр“