Група свештеника из Москве редовно одлази у забачене крајеве бескрајне руске територије и у местима којима је „и Бог рекао лаку ноћ“ крсте, исповедају и причешћују. Преносимо записе са њиховог недавног „мисионарског сплаварења“ по рекама Башкирије.

У граду Уфи, у храму посвећеном Воздвижењу Часног Крста, мисионари се спремају за сплаварење по рекама Башкирије. Два Артемија и група омладине пакују у теретни комби све што им је потребно за веслање: гумене чамце, шаторе, котлиће... Пакују и ствари које су неопходне за богослужење: преносиви свети престо, иконе, свеће, кадионицу са јефтиним тамјаном, просфоре, вино, неколико џепних Јеванђеља... Тако је то код нас: ако видиш да су се овде за време ферија окупили студенти Универзитета светог Тихона, значи да ће ускоро поседати у чамце и отиснути се низ реку некуд у недођију. А са њима, као два атамана, Артемије „Млађи“, предавач мисионарског факултета на истом универзитету, и Артемије „Старији“, локални свештеник. Обојица су по националности Татари, мада по свему личе на Русе. Циљ сплаварења није разонода, него организовање православних заједница и оживљавање духовне атмосфере у тешко доступним подручјима републике, где људи немају могућност да контактирају са свештеницима. Што се каже, тамо је и Бог рекао „лаку ноћ“, и ми баш тамо одлазимо да крстимо, исповедимо и причестимо оне којима је то потребно.

Наша копнена маршрута води до села Метели на реци Ај. Тај део пута траје седам часова, и то по прилично тешком терену. Комби је изнутра сав излепљен стикерима са натписом: „Сачувај кола ова“.

У село стижемо пре мрака. И овде, као и на целом нашем путу, становништво је мешовито: Башкири су већином муслимани; Руси су или православни, или ни сами не знају ко су; Татари се двоуме. Република је по статусу национална, али је по саставу вишенационална. Што значи да треба бити опрезан у мисионарењу. Постоји чак и прећутни договор између конфесија: не мамити оне друге на своју страну. Село има и храм. Тај храм се, додуше, делимично срушио, али су богослужења редовна, захваљујући настојатељу, оцу Алексију. Ту остајемо на преноћишту...

Ту и тамо нас речица Ај обрадује брзацима, али понекад морамо да се вучемо кроз плићак. Десеторо нас је. Добро је што није дванаесторо, јер би било превише симболично. Унаоколо тајга, или „глува тајга“, како је често зову. Само чапље и орлови, а и они не маре једни за друге.

Јутро је. Стижемо у село Уст-Југуз. Мобилни телефони већ губе домет. Нема плина, нема поште, нема лекара. Медицински техничар само понекад сврати. Чим река надође, путеви се претворе у блато, а кад се у планинама отапа снег, онда је насеље одсечено од света.

Пролазимо посечену шуму, а затим стижемо у село усред шуме.

„Најважније је да не будете нападни. Овде то нико не воли“, поучава Артемије студенте.

Пристајемо двадесетак метара пре првих домаћинстава, да никога не уплашимо и не иритирамо. И један и други Артемије облаче доње мантије. Они су већ долазили овамо пре четири године, и крстили су седамнаесторо људи.

Из залета се успињемо на стрму обалу и за трен ока смо у Централној улици. Других улица и нема.

„Сад ћемо да зађемо по кућама и да позовемо људе на молебан“, објашњава отац Артемије своје мисионарске методе.

И издаје наређења: „Одмах тачно сазнајте ко хоће да се крсти, и колико их је“. Он је ту као командир вода који управо треба да заузме важну коту. „Не идите по двоје, јер ће мислити да сте Јеховини сведоци.“

У Уст-Југузи има највише 70 становника, тако да за обилазак села није потребно више од једног часа. Прилазимо кући и вичемо отегнуто: „Домаћинеее!“ Треба викнути самоуверено, да не помисле да су неке протуве. Затим следи стандардни текст: „Дошао је свештеник. Светимо водицу. Крштавамо, исповедамо, причешћујемо. Ако треба, освештавамо кућу. Све је бесплатно.“ Пожељно је да се магична реч „бесплатно“ изговори неколико пута. Ено га један чича, цепа дрва у дворишту.

Ми њему „Добар дан“, а он и не обраћа пажњу: „Ваљда видите да сам у послу“.

Ако такав и одлучи да поверује у Бога, то ће одложити за понедељак. Жена на бициклу пролази поред нас и пита: „А кад ће бити служба?“. И наставља даље, не чекајући одговор.

„То се ми уствари стидимо“, објашњавају нам касније. „А шта сте очекивали? Ми живимо у шуми, у дивљини.“

Бициклисткиња је ипак на време стигла на молебан. А дрвосеча није дошао. Није то мушки посао у селу, нека жене иду код свештеника.

Насред улице бачена кравља глава, гледа нас као да је жива. Скоро да се и не види од великих мува зунзара. Пре неки дан је медвед сишао са планине на пашњак и растргнуо четири краве и теле. Мештани су звали полицију, интервентну екипу Министарства за ванредне ситуације (МЧС) и ловочуваре са молбом да убију разбојника. Нико ништа. Не брините, кажу, сад он има довољно хране до зиме, па ће после у зимски сан. Угледасмо старинску љуљашку. Артемије се пење и једва се уздржава да се не заљуља свом снагом. Клинци престали да се играју и зинули од чуда. Како и не би: два типа у хаљинама клате се на њиховој љуљашци. Отац Артемије показује кућу коју су прошли пут „целу крстили, тамо има гомила деце“. И управо у том тренутку јурну из куће та „гомила“. Трче деца као штенад, цика, вриска... И свако има крстић око врата. Артемије пажљиво гледа сваког у лице, набира обрве и присећа се: „Наши! Ваљда су наши...“

Обреду крштења обавезно претходи катихеза. То уствари мисионар разговара са оним који хоће да се крсти, а такође са његовим родитељима и кумовима. Кроз разговор им објашњава шта је то света тајна крштења. Овога пута је за катихезу изабран летњиковац са клупом, подигнут на извору. Место је врло згодно, само што је извор пресушио, а то је, што би се рекло, „лош знак“.

Свети престо је постављен на пољани испред продавнице „Роба за сваки дан“. Продавница је одавно затворена, јер се овде роба не купује сваки дан.

Отац Артемије почиње отегнуто да чита молитве. Сви студенти помажу. Окупило се петнаестак мештана. Пажљиво слушају црквене изразе.

Затим Артемије исто онако отегнуто чита посланицу светог апостола Павла. Ништа живо се не разуме! Он понекад застане, понешто објасни: „Чају, значи надам се, днес значи данас“. Али глупо је надати се да то „днес“ може да помогне.

„Треба преводити богослужења“, рекох опрезно, не обраћајући се никоме директно. Тема савременог руског језика је за Цркву крајње озбиљна и актуелна.

„И ми исто мислимо...“, отегнуто убацује Артемије. Значи, чуо је.

Ред је на исповест и причешће.

„Исповест је да испричаш оно због чега те душа боли. Кад се посвађамо, срце се зачепи“, неуморно објашњава отац Артемије смисао сваког чина и обреда, смисао свете тајне...

Оне који намеравају да се крсте послао је привремено кући, да размисле и да се мало уздрже од хране. Они, каже, не морају да се исповедају: „Крштење поништава грехе“. Већ се смркава. Одлучено је да се крштење обави у реци. Због тога света тајна некако не изгледа тајновито: цело село гледа како отац Артемије, стојећи до појаса у реци, брзо и весело потапа у Ај старе и младе, једно по једно. Иза ћошка оближње кућице притајила се Башкирка. „Дошао руски мула“, а она радознала...

„Слободно приђите.“

„Бојим се да ме случајно не крстите.“

Много тога је овде у Башкирији случајно и измешано. Дешава се да муслимани дођу и освештају воду, а ако им њихов ритуал не помогне, онда траже икону светог Николе, да се њему помоле.

Освештавамо кућу власника пекаре. Он је муслиман, а позвала нас је његова жена, она је православна. Газда је у пекари, нико га не очекује, али он бану у кућу баш усред обреда, и без устезања рече да „нема разлике“, јер је Свевишњи један, само су путеви према њему различити.

Оцу Артемију је криво кад чује тако нешто. Причао је како му се обраћају жене које су се удале за муслимане. Траже дозволу да промене православно име, јер супруг то жели. Обично је разговор са њима врло кратак:

„Муж каже да је Бог један за све, тако да је свеједно.“

„Онда нека муж дође код мене, па ћемо поразговарати.“

„Он не улази у православни храм.“

„Ето видиш?“

Пекар је познат у селу као једини мушкарац који не пије. Дарива свештеника врућим хлебом и повеликом теглом меда.

„Муслиман, па тако дарежљив, а наши ништа нису дали“, вајка се отац Артемије.

Али кад се улогорисмо, почеше и „наши“ да доносе дарове: јаја, парадајз и друге своје природне производе.

„Због нечега млеко увек доносе са киселим краставцима“, чуди се Артемије.

„Оклеветах стидљиве православне хришћане“, сам себе куди отац Артемије. „А њима је уствари требало времена да натоваре дарове.“

Када неко у оваквој забити пожели да се крсти, често се руководи чисто формалним мотивима, по инерцији: „Ако си Рус, треба да будеш крштен“. И родбина га приморава. У нашем случају појединима се свидело што је то бесплатно.

„Кад већ пролазе овуда свештеници, могао бих и ја да окачим крстић.“ Мисионари на то гледају са извесним филозофским фатализмом: боље тако, него никако.

Кад смо се враћали у Уфу, крај пута је стопирала жена са дететом, али смо ми били крцати. Претекао нас је ауто са арапским натписом на задњем стаклу: „Алах ће спасити“.

„Они су убеђени, а ми молимо: ‘Спаси и сачувај’. Има ли ту разлике?“, каже Артемије. „Сматра се да вехабије свакога купују, али то није истина. Свуда је завладала духовна глад. Ако је не утолимо ми, утолиће је они.“

У муслиманском ауту приметих жену са дететом, ону што је стопирала крај пута. Покупили су их.

Артемије се сећа како је прошле године радио у селу Комсомол. У једној кући су тада нашли књигу „Фереџа страха“. Ради се о некој Алжирки и ужасима радикалног ислама. Тамо се одмах крстило шесторо Башкира.

http://ruskarec.ru/articles/2012/10/10/misionari_21_veka_17335.html