Спаљивање тела покојника, или кремација, уместо погреба је знатно заступљено у савременом друштву. Прва пећ за спаљивање покојника је била постављена у Милану (Италија) 1876. г.; у њој је први био спаљен немачки барон Алберт Келерт. 1878. г. почела је да функcионише друга пећ у Готи (Немачка).

Пошто је од тада кремација почела да се све више шири и у другим земљама и постепено почела да истискује традиционални хришћански погреб, почела је борба између присталица и противника спаљивања покојника, скрећемо пажњу читаоца на неке чињенице по овом питању.

Јером. Игнатије, ( † 1991. г.)

 * * *

Последњих деценија спаљивање тела покојника све је више заступљено међу Хришћанима. То је, несумњиво, резултат све већег утиcаја антихришћанских сфера друштва у савременом свету, које су непријатељски настројене према Цркви. Истовремено се код римокатолика, после Другог ватиканског конcила, види очигледно слабљење свих cрквених начела и традиција, и кремација је, на жалост, почела да се допушта, што такође збуњује православне. Узлазећи ка извориштима религија, уверавамо се да спаљивање покојника води порекло од паганства и из култа сатане.

Бог је рекао Адаму: "...прах си, и у прах ћеш се вратити" (Пост. 3, 19). Ово је закон који је Бог установио, после првородног греха, и Црква нас позива да слушамо овај закон, као и цело њено учење. Жеља да се самовољно поступи другачије је свесни преступ против Божијег поретка, дрска жеља да се покаже самовоља те је то, самим тим, велики грех.

Црква нас учи да поштујемо своје тело на следећим основама:

– човек је створен по образу и подобију Божијем;

– тело је носилац душе, која је позвана на светост;

– својим крштењем, миропомазањем, узимањем Светих Тајни, подвизима поста и другим благодатним поступцима у Цркви тело се освештава и учествује у духовном развоју човека и његовом спасењу у Небеском Царству.

А како после свега тога да се не ода дужно поштовање праху Хришћанина! Због тога је при полагању Хришћанина у гроб и уобичајено cеливати покојника, изражавајући тиме осећање страхопоштовања пред великом тајном смрти.

Због тога из поштовања према праху ми, без обзира на то, што је после четрдесет дана душа, по учењу Цркве, већ узета са земље, украшавамо гробове, стављамо крст и повремено посећујемо гробље.

Православна Црква је од самог почетка забрањивала својим члановима да предају тело спаљивању. Над покојником, који је заветовао тело за спаљивање, Црква не дозвољава да се изврши чин опела. Његово име може да буде само поменуто на проскомидији, а први парастос се може служити тек четрдесетог дана.

Архијерејски Синод Руске Заграничне Цркве је потврдио ово од искона православно правило и обавезало је своје свештенослужитеље да не крше овај поредак и да разјасни ово својим парохијанима.

Ако болесник на исповести упорно потврђује своју намеру да буде спаљен после смрти, свештеник не сме да га причести Светим Тајнама. Слепи безумници су они рођаци, који неразумно испуњавају завештање умрлог да буде спаљен, лишавајући овим душу свог вољеног ближњег молитве Цркве, које су јој толико потребне за покој. Мислећи да треба да испуне његову жељу, они му само наносе велику штету и преузимају на себе велики грех.

Па и њима се даје могућност, док још није касно, да учине велико добро дело за душу покојника, не извршивши његову жељу, изречену због духовног неразума или због непознавања црквених правила. Тако је и цар Ирод извршио злочин кад је наредио да се одсече глава св. Јовану Крститељу, упркос својој жељи, само због тога да би одржао обећање, које је дао лукавој Саломији. О овом је у стихири на дан Усековања главе Св. Претече Јована речено следеће: "... Ако се и заклео, али се није добро заклео. Боље би било да није испунио заклетву и сачувао живот, него што је, поштујући заклетву, одсекао главу Претече".

Само у оним ретким случајевима кад рођаци, упркос веродостојном обавештењу о томе да покојник није желео спаљивање, ипак имају намеру да то принудно ураде, архијереј може, ако нађе за могуће, да дозволи да се изврши опело, и то после детаљне истраге.

Нека сваки православни Хришћанин зна да душа уснулог, ослободивши се телесном смрћу од ограничености материјалног света, познаје реалност постојања и целокупну бесмисленост свог безумног завештања. Она ће само бити захвална рођацима због неиспуњавања његове молбе.

О спаљивању тела

У последње време како у штампи, тако и у законодавним сферама све чешће и гласније су почели да одјекују гласови у корист спаљивања лешева. Браниоци спаљивања обично говоре да је оно хигијенскије и практичније и, уз то, слаже се са многобројним историјским и чак библијским подацима.

Овом питању часопис "Мисионарски преглед" је посветио цели чланак, са чијим закључцима ми сматрамо са своје стране корисним да упознамо наше читаоце.

Пећ за кремацију лешева носи назив крематоријум. Прва таква пећ је била постављена у Италији, у граду Милану, и дуго времена је била једина. Данас их има: у Италији 27, у Сједињеним Државама 20, у Немачкој 6, у Француској 3 (у Русији су се крематоријуми појавили тек после бољшевичког удара 1917. г.). Процес спаљивања се дешава на следећи начин: загрева се пећ, чији ватростални зидови постају бело усијани. После тога, посредством посебних вентила, прекида се приступ врелих гасова и пламена у унутрашњи део пећи, куда сад само улази атмосферски ваздух, који се толико загрева при проласку кроз ужарене зидове, да, доспевајући у комору, где се врши само спаљивање, има температуру преко 1.000^оС. У ову комору се, помоћу механичких справа, спушта сандук са лешом. На температури која влада у комори, дрвени сандук моментално нестаје, сандук од цинка – кроз неколико минута, зато што се цинк топи већ на 200–300 степени. Леш пада на дно коморе, на шипке од ватроотпорне глине, и, окружен са свих страна јако загрејаним ваздухом, брзо се претвара у пепео, који, због своје тежине, кроз уске просторе између шипки пада у пепелиште, а лак пепео сандука, cвећа, одеће, венаца итд. се расипа и испарава, због јаког потиска, који у пећи постоји.

Који разлози побуђују присталице спаљивања лешева да пређу од древног начин погребења покојника на нови?

У одбрану кремације говори се обично следеће:

1) Погреб није хигијенски, штетан је и чак опасан. Лешеви који се разлажу загађују ваздух гробаља и подземне воде.

2) Гробља заузимају најбоље, највредније и најплодније парцеле земљишта.

3) Спаљивање лешева се правда и библијским примерима. У Првој књизи Самуиловој приповеда се да су лешеве Саула и његових синова са свим почастима спалили становници града Јависа Галадова ноћу са зида Вет–санскога (31. гл., 12. ст.). У периоду царева спаљивање лешева се код Јевреја сматрало веома почасним погребом, кога су удостојени само цареви и уважени грађани (2. Днев. 16, 14). У књизи пророка Амоса, најзад се говори о посебној особи "која ће... спалити" (6, 10).

Сад погледајмо колико су заиста основани сви аргументи, које наводе браниоци кремације.

На ово православни човек одговара на следећи начин:

1) Говори се да лешеви загађују подземне воде. Међутим, хемијска истраживања гробљанске воде великих градова, као што су: Берлин, Минхен, Будимпешта, Дрезден и други, показују сасвим супротно, т.ј. да је у гробљанским бунарима вода мање загађена него у каналима, цистернама и фонтанама. А на неким гробљима, на пример, на Вагањковском и Даниловском у Москви, вода се одликује веома пријатним укусом, добрим квалитетом.

Тела умрлих од заразних болести такође не могу да буду извор народних епидемија, пошто дубина гробница од два и по аршина, која се по руском закону захтева, искључује сваку могућност преласка микроорганизама из земљишта у ваздух, нарочито ако се има у виду филтрирајућа способност земљишта.

2) Говори се: гробља наносе штету народном благостању, заузимајући велике и најбоље парцеле земљишта. Али не захтева се сваке године додела земљишта за гробља. Постоје извесни, законом одређени рокови, по истеку којих се ископавају гробнице на старим местима.

3) Остаје да размотримо библијске податке. Заиста, по потреби се код Јевреја примењивало спаљивање лешева. Лешеви Саула и његових синова су били спаљени на ватри. Али у овом случају Јевреји су пре свега желели да избегну изругивање над лешевима од стране Филистејаца, а то су могли да постигну само путем спаљивања лешева.

Па зар су могли да носе полураспаднуте лешеве у царску гробницу по непријатељском табору? А кад је опасност прошла, кости цара Саула и његових синова су биле погребене са одговарајућим почастима под дрветом у Јавису (1. Сам. 31, 13).

Што се тиче позивања на Другу књигу дневника (16, 14), то, у овом случају имамо посла само са несавесним извртањем, пошто се овде не говори о спаљивању лешева, већ о спаљивању мирисних твари. Ето, код пророка Амоса се и помиње онај који ће палити мирисне твари (уп. Јерем. 34, 5).

На тај начин, као што видимо, позивања на Библију не издржавају никакву критику, као и уопште аргументи у одбрану спаљивања лешева.

Навешћемо сада препреке за увођење спаљивања лешева. Морао би се преправљати и изменити хришћански чин погреба, пошто би при кремацији неки од обреда и молитви изгубили своје значење. Затим, спаљивање тела Хришћанина је у најмању руку својевоља, противна вољи Божијој, која се понекад испољава у нераспадљивости тела светих и чудима кроз њихове остатке. Колико ризница вере и благодати би се лишила Православна Црква да је у хришћанској старини могао да буде уведен обичај спаљивања тела покојника! Најзад, спаљивање тела се уопште не мири са погледом руског народа на свет. "Код нас у Русији", каже К. П. Победоносcев, "карактеристична народна црта је религиозан однос према мртвом телу, испуњен љубављу, нежношћу и страхопоштовањем. Ужасне су и одвратне црте смрти свуда, али их ми облачимо покровом страхопоштовања, окружујемо их свечаном тишином молитвеног сазирања, појемо над њима песму, у којој се ужас рањене природе слива у једно са љубављу, надом и вером, испуњеном дубоким поштовањем. Ми не бежимо од свог покојника, већ бдијемо над њим три дана и три ноћи са поштовањем, са појањем, црквеном молитвом. Погребни мотиви наши су пуни лепоте и узвишености... и кад их чујеш, изгледа као да се последње страхопоштовање не исказује само изнад гробнице, већ се око њега одвија велика cрквена свечаност у најсвечанијем трену људског бића".

Али довољно је да се непосредно после тога тело оног који нам је драг преда на спаљивање, и cелокупно ово спокојство, побуђено cрквеним молитвама, нестаће моментално и бесповратно. А уместо тога доћи ће туга, очајање, ужас, одвратност, страх и непријатна, дивља и мучна језа.

(према тексту: "'Кормилар': Савремени преглед", Москва, бр. 28, 1913. г.).

Са руског превела Весна Петковић