ГОВОР СЕРГЕЈА БАБУРИНА, ЛИДЕРА РУСКОГ ОПШТЕНАРОДНОГ САВЕЗА, НА ВАСЕЉЕНСКОМ РУСКОМ НАРОДНОМ САБОРУ Однос друштва према религији једна је од основних карактеристика националног идентитета сваког народа Са доласком православља код Источних Словена изнедрио се и усавршио Дух Руског света, његова духовна основа („душа душе“). Као што је истакао Његова Светост, патријарх Московски и целе Русије, Кирил, ми имамо духовне вредности и моралне границе које се ни у ком случају не предају и од којих се не може одрећи. За руског човека православље није једна од многих религија већ систем самог духовног живота нашег народа.
Без очувања сопственог идентитета, самоодређења и самопоштовања није могуће битисање народа. Тога постајемо нарочито свесни у данима када обележавамо 400 година од краја Смутних времена. Време је да признамо: главна препрека за избављање наше Отаџбине од духовне и социјалне скарадности, од нове велике Невоље јесте низ норми важећег руског Устава, које спречавају реални повратак православља. Неопходно је да се принципијелно измене 13. и 14. чл. Устава Русије. Сетимо се формулације чл. 13. Устава РФ: „У Руској Федерацији признаје се идеолошка разноликост. Не може се успостављати ниједна идеологија као државна и обавезна“. Неко ће рећи да је то оваплоћење плурализма. Није! Проглазшен је нихилизам као уставни принцип, у Уставу су изједначени добро и зло. Идеолошка разноликост, као и негирање идеологије – такође су идеологија, која безусловном обавезом и државном принудом негира духовне и моралне вредности. И даље: у складу са чл. 14 Устава РФ „Ниједна религија се не може успостављати као државна или обавезна. Верске заједнице одвојене су од државе и једнаке пред законом“. Идентификовање религије и верске заједнице је неумесно, међутим, откуд таква дефиниција толико штићена од стране „тржишних“ либерала који су дошли на власт 1993. године? Наслеђена је од револуционара-бољшевика. Сергеј Бабурин
Чл. 13 првог совјетског Устава – Устава РСФСР из 1918. - донет „у тренутку одлучне борбе пролетаријата са његовим експлоататорима“, укоренио је правило: „У циљу обезбеђивања истинске слободе савести радника, црква се одваја од државе“. Ово „одвајање“ поновили су устави СССР-а 1936. и 1937. г. Данашњи руски „либерали“ у основним питањима поимања света чувају изузетну верност најтврђем секуларном бољшевизму. Савремени приступ многих земаља претпоставља потпуно другачији од Руске Федерације однос према верописповести и верницима, према принципима погледа на свет и историјским традицијама, као и према националним својствима сваког народа. Например, Грузија, која је као и РСФСР изашла из дубине Совјетског Савеза. Чл. 9. Устава Грузије гласи: „Држава признаје изузетну улогу Грузијске православне цркве у историји Грузије и проглашава пуну слободу верских уверења и вероисповести и независност цркве од државе“. Сложићете се: правно коректно и са поштовањем према сенима предака. Не треба мешати независност цркве од државе са њиховим одвајањем једне од друге. Обратите пажњу: не говори се о независности државе од цркве. Други пример. У тачки 5. чл. 5 Устава Републике Казахстан забележено је: „Делатност страних верских удружења на територији Републике, као и постављање руководства верских удружења од стране иностраних верских центара реализује се уз сагласност одговарајућих државних органа Републике“. Нема никаквог одвајања верских удружења од државе! Напротив, држава у Казахстану, за коју су све светске религије стране, строго контролише њихову делатност на својој територији директно се мешајући у унутрашња црквена питања. Највећу пажњу заслужује искуство Немачке. Чл. 4. Основног закона СРН од 23. маја 1949. гласи: „Слобода вероисповести, савести и слобода верских уверења и погледа на свет су неприкосновени. Гарантује се несметано обављање верских обреда“. А у тачки 3. чл. 7. додато је: „Настава религије у државним школама, изузимајући неконфесионалне, обавезна је. Без обзира на право државе на надзор, верска обука се изводи у складу са принципима верских општина. Ниједан наставник није обавезан да против своје воље држи верску наставу“. Прво, као што видимо држава се не меша у унутрашње ствари Цркава и конфесија, друго, штити верско образовање, треће, надгледа обуку и оријентише се на традиције и основе верских општина. Обезбеђивање статуса државне религије својствено је уставима многих не само ортодоксно-верских држава, као што су Иран или Саудијска Арабија, већ и потпуно световним. У чл. 2. Устава Краљевине Бахреин пише: „Државна религија је ислам. Исламски шеријат је основни извор законодавства“. Устав Арапске Републике Египта, донет „у име Бога и уз његову помоћ“, у преамбули је истакао улогу револуције као покретачке снаге и „права Бога и његову мисију“, такође, већ у чл. 2. одређује норму: „Ислам је – државна религија... Принципи исламског права – су основни извор законодавства“. Да бисмо у данашњем свету преживели, време је да ми, православни, усвојимо много тога из искуства савремених исламских држава. И не само исламских. У вишеетничком „Савезу Мијанмару“ сваки грађанин има право на слободан избор религије и верских обреда у складу са јавним редом, моралом и друштвеним поретком“. (Чл. 34 Устава). И у члановима од 361. до 364. посебно се говори о односу према религијама: „Савез признаје посебну позицију будизма као вере коју исповеда већина грађана Савеза“. „Савез такође признаје хришћанство, ислам, хиндуизам и анимизам као религије које постоје у Савезу на дан ступања на снагу овог Устава“. „Савез подржава и штити религије које признаје као основне“. „Забрањује се коришћење религије у политичке сврхе“. Свако деловање усмерено на охрабривање или подстицање мржње, непријатељства или неслагања између националних или верских општина устав проглашава кажњивим. Као што видимо, нема никаквог дистанцирања државе од религија које су прихваћене као основне. Верске заједнице су једнаке пред законом и то је тачно. Међутим, сем питања правне једнакости заједница које легализују делатност вероисповести, постоје историјске и националне специфичности сваког народа. Дозволите да у нашем Уставу издвојимо православље као вероисповест и Руску Православну Цркву Московског патријархата као верску заједницу. Православље је дошло у Русију из Византије – Источне Римске империје. Пошто је кроз векове апсорбовала традицију и начин живота источних Словена и са њима уједињених угро-финских и татарско-монголских племена, Руска Православна Црква Московског патријархата је и створила руску нацију, њену националну самосвест, њене цивилизацијске вредности и сам Руски Дух. Сем нихилистичке и космополитске зле намере нема никаквог разлога да се говори о равноправности религија у руском народу и руској (росијској) држави. Борба са православљем је главна карика целе русофобије. И зато је посебно значајно искуство Грка као народа у коме се чува основа свих православних традиција. Чак се не ради о томе што се у Уставу Грчке посебно регулише статус Свете горе Атон (чл. 105. Устава). Главно је – какав је у целини однос друштва и државе према православљу. У Уставу Грчке чл. 3 почиње речима: „Доминантна религија у Грчкој је религија источно-православне Цркве Христове“. По Уставу Заклетва именом Свете, Јединородне и Недељиве Тројице улази у полагање заклетве и Председника и посланика грчког парламента. Уверен сам да су сличне норме неопходне Уставу Русије. Православље је за Русију неизоставан услов националног идентитета. Све остале религије су једнако вредне, али историјски за вишенационални руски народ другостепене. Никоме ни не пада на памет да захтева да краљица Велике Британије не буде на челу англиканске Цркве, у Ватикану би из главних извора права изузели Кодекс канонског права и апостолске уредбе, а у Саудијској Арабији, у којој се читаво друштво „базира на исламској вери“ (чл. 11. Устава), „држава штити људска права у складу са исламским шеријатом“ (чл. 26. Устава) – изједначили би ислам са другим религијама. Све ово и јесу историјске и националне специфичности. Време је да се ослободимо нихилистичког бољшевизма данашњег руског устава. Време је да признамо да поред осталог, чл. 14. противречи чл. 2. Устава РФ у складу са којим су човек, његова права и слободе највиша вредност: признавање, поштовање и заштита права и слобода човека и грађанина јесте – обавеза државе, и према томе, религија народа и њена заштита од спољних претњи су за државу обавезни. Управо због тога се обезбеђивање права и слобода човека и грађанина заправо и именује као највиши циљ државе. Истакнути западни стручњак за област источно хришћанске духовне културе, кардинал Томаш Шпидлик, који је своју најпознатију студију назвао „Руска идеја: другачије виђење човека“, заслугом руских мислилаца именовао је управо оно што су они успели да покажу, да је зло усмерено не само „против природе“ већ нарочито „против личности“, будући да исцрпљује све што је својствено личности: истину, слободу, интегритет. Будући да је индивидуалност егоизам, грех разара суштински елемент личности – повезаност са Богом, са другима, са космосом“. У циљу очувања Руске цивилизације, Православљу у Русији је потребна уставна рехабилитација. Потребно је да се у преамбули или у 1. или у 2. члану Устава прокламује: „У Руској Федерацији доминантна религија је православље – религија источно-православне Цркве Христове“ (опет понављам: не може се мешати религија са верском заједницом). Уместо „раздвајајућег“ правила чл. 14. Уства РФ у Основни Акт наше државе и нашег друштва треба унети правило које консолидује такво правило као што је правило у чл. 13. Устава Грчке: „1. Слобода верске свести је неприкосновена. Уживање личних и политичких права не зависи од верских уверења појединца. 2. Свака позната религија је слободна, а обављање њихових обреда реализује се несметано под окриљем закона. Обављање култних обреда који вређају друштвени поредак или етичке норме није дозвољено. Прозелитизам се забрањује. 3. Свештеници свих познатих религија налазе се под истим надзором државе и имају исте обавезе у односу на државу као и свештеници доминантне религије“. Ови принципи треба да буду садржани и у чл. 14. Устава Русије уз очување једнакости заједница пред законом. Такво је савремено искуство у изградњи односа Државе, Цркве и Друштва. Уверен сам да оно заслужује ништа мање проучавања од искуства тржишних транзиција земаља Европе и Азије. Посебно ако се под иновацијама подразумевају не само нова економска решења него и позајмљивање социјалних идеја споља и њихова примена на сопствену реалност. Тада и настаје социјална Симфонија која је позвана не само да учврсти постојеће друштво него и да обезбеди унутрашњи императив за формирање основа за стабилан развој човечанства. Ако се не ослободимо нихилизма и русофобије у Уставу сопствене државе, онда су сви разговори о повратку Православља у наш живот и о православном руском човеку – самообмана и лукавство. Наш данашњи задатак је - да вратимо православље и руски народ у Устав Русије. Превела Ксенија Трајковић http://fakti.org/orthodox-point/svyataya-rus/inicijativa-da-pravoslavlje-u-rusiji-dobije-mesto-kakvo-ima-u-ustavu-grcke |