Термин „јувенално правосуђе“ (са енглеског се преводи као „правосуђе за малолетнике“) има корен у древним оргијастичким култовима, у којима је практиковано приношење жртава. У старом Риму су се ритуални поступци у част богиње младости називали „Јувеналије“. Њих је легализовао император Нерон, који је у божанства мудрости убрајао не само богињу Јувенту, већ и самог себе. Јувеналије су се одликовале раскалашношћу и тиме, да су се док су трајале „укидала ограничења међу половима“.
На окултно-мистичном плану јувенално правосуђе представља савремену реинкарнацију фашистичке еугенике која је усмерена против пете Божје заповести („Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи“), како би се распадале породице. То је један од сакривених смислова глобализма, који подржавају структуре каква је Светска банка. На изворима су окултно-сатанистичке организације које су им сличне зато што су у своје време довеле у Немачкој на власт Хитлера, као „Труста Луцифера“, (Lucis Trust“), као и идеолози новог светског поретка, који су за свој циљ одредили уништење „вишка“ човечанства и који су наступали као агресивна антихришћанска снага. Ево неких имена: Ернст Рудин (Ernst Rudin) - швајцарски психијатар, један од Хитлерових идеолога, официр СС и архитекта нацистичког програма расне хигијене, коаутор закона о стерилизацији и директор Немачког института за еугенистичка истраживања (German eugenics research institute); Маргарет Зангер (Margaret Sanger) - оснивач савременог покрета контроле рађања и Међународне фондације за планирање породице, једна од првих „секс-просветитељки“ , аутор пројекта закона који би требало да „зауставихиперпродукцију деце“, која је Словене сматрала за нижу расу, недостојну размножавања,; сатаниста Роберт Макнамара (Robert McNamara) - бивши директор Светске банке, идеолог рата у Вијетнаму, који је у своје време као министар одбране САД палио напалмом вијетнамска села заједно са становништвом,; Жак Атали (Jacques Attali) - још један бивши директор Светске банке, који у својим књигама проповеда претварање људи у робу, ликвидацију породица и савремене облике канибализма, … На „примењеном“ плану јувенално правосуђе представља сурови механизам за промену базних принципа узајамног деловања државе и породице преко тоталитаристичког гушења слободе личности и кршења аутономије односа деце и њихових родитеља. У многим западним земљама ширењем јувеналног правосуђа баве се она иста лица и структуре које се боре за смањење наталитета, слободу абортуса, ширење контрацепције и шприцева, легализацију дроге и њену слободну трговину, „сексуалну просвећеност“ и пропаганду раних сексуалних односа, заштиту интереса педераста и лезбејки, легализацију њиховог „усвајања“ деце, забрану јачања казни за дечју порнографију, педофилију и пропаганду сексуалних перверзија… Резултате видимо. Данас у западним земљама десетине милиона родитеља не сматрају да је имало страшно ако су педагози њихове деце по школама педерасти. Да њиховој деци не смета да им по школским ве-це-има ћушкају цигарете са марихуаном, а да их истовремено терају да формирају „радионице за подршку сексуалним мањинама“, чак и у дечјим вртићима и да играју противприродне улоге тако, што их облаче у одећу супротног пола. Да одговарајући државни органи, уместо да се боре са наркоманијом и злочинима, формирају добро одрађене механизме праћења породица због тога, што те породице имају децу. При чему они циљају управо на праћење и уништавање сасвим нормалних породица. Јувенално правосуђе на Западу представља не само специјални суд и огромна бирократска армија са великим овлашћењима - ту су чиновници, комплетирани многобројним комисијама за малолетнике, органима заштите и старатељство. Ту је и систем мера за вансудско и претерано мешање у породичне послове – све до одузимања детета из породице – под било каквим изговором, често и без њега или са измишљеним. Увођење јувеналног правосуђа у перспективи практично сваку породицу која има дете поставља под „спољну управу“. Било какав поступак или непоступање родитеља према детету, јувенални орган може да третира како хоће. У суштини, то је инструмент којим се преко превентивног мешања у породицу, под оправдањем заштите деце од родитеља, спречава наталитет и смањује демографски потенцијал. То се ради на следећи начин. Са једне стране – родитељима и педагозима се забрањује да у васпитању деце користе било каква средства забране. То врло помно прате такозвани омбудсмани или специјални овлашћени стручњаци за права деце, који у школама Америке и Европе скупљају дечје жалбе на своје родитеље, учитеље и руководства школских институција. Осим њих у низу америчких школа дежурају специјалне СТОП екипе полицајаца (STOP - State Police Special Tactical Operations team). Оне су потребне да би се по разредима завео ред – како „распуштена“ деца не би случајно обогаљила свог наставника. Учитељ, пак, чак и ако су „несташна деца“ прешла од увреда на ударање нема права да примени никакве мере. Једини начин који је дозвољен да се направи ред је да се у учионицу – позову полицајци. Са друге стране – деци се у ствари натурају рани сексуални живот, коришћење дрога и бесмислено провођење времена. Сексуализација представља саставни део јувеналних технологија (у Шведској се она учи још од вртића). На крају се све своди на проповедање „слободе у сексуалној оријентацији“, на пропаганду контрацепције и што мањи број деце. Навикавање на дрогу може да се врши преко бесплатног дељења шприцева и обучавања деце техници њиховог „хигијенског коришћења“. Сви се сећамо побуне младих у августу 2011.г. у Лондону, у којој је било и људских жртава. Према извештају независне комисије која је истрагу вршила на налог владе, погроми, у којима је најбитнију улогу одиграла омладина, су били последица недостатка социјалне политике власти, што је довело до лошег васпитања адолесцената и ниског нивоа образовања у државним школама где, према ауторима извештаја, око 20% ученика до 11 година једва да уме да чита и пише. Фактички данас на Западу се води процес подруштвљавања деце у размену за висок ниво комфорног постојања њихових родитеља. Критеријум ефикасности рада органа јувеналног правосуђа представља број деце која су „сасвим заштићена“ од родитеља, то јест – која су од њих одузета. Што је више деце службеник одузео, то он више зарађује и тим се брже пење његова каријера. Деца се одузимају не само из непотпуних и сиромашних породица, већ и од нормалних, оних у којима се деца воле, а њихови родитељи раде. Повод за одузимање може да буде било шта. На пример, било какво незадовољство детета, реч или чак прекор упућен родитељима који иду на службу у цркву, савремени инквизитори могу да оцене као „ускраћивање законитих права и слобода“. У Великој Британији последњих година је нагло порастао број одузимања деце због изјава социјалних радника, који су своје поступке мотивисали „емоционалним насиљем“(emotional abuse) и „ризиком емоционалног оштећења“ (risk of emotional harm), мада смисао тих израза није познат. Протести против принудне сексуализације могу да се интерпретирају као ускраћивање права на добијање информације. Скорашњи пример – скандал у Баварској, у којој су девојчицу која није желела да се растане од родитеља одузели од њих, зато што су јој бранили да посећује часове сексуалног „образовања“. Прича је постала својина јавности само зато, што је девојчица, пошто се уверила да су молбе да је врате мами и тати некорисне, покушала да се убије. Одбијање да се детету да сумњива вакцина или ако мисле да је начин лечења сумњив, такође може да се интерпретира као мањак бриге о здрављу детета. Пример је судбина 12-годишње становнице Тексаса Katie Wernecke, коју су одузели родитељима зато што су ови одбили да дају дозволу да се њихова девојчица која је боловала од рака, зрачи. У арсеналу западних „јувеналаца“ постоји велики број повода који постају аргументи за одузимање детета, н а пример чак и одбијање да се детету због прехладе дају антибиотици или зато што постоји у породици дуг због неплаћене станарине (предлог, помоћу кога се сваке године одузимају стотине хиљада деце). Према изјави руководиоца дечјег одељења социјалних служби Њујорка (Head of children's department of social services New York) Тревора Гранта (Trevor Grant), „породице се разбијају из савршено ништавних разлога. Ако се поломи столица или је у стану прљаво, сарадници социјалних служби одузимају дете…“ Родитеље смештају под члан „деловање на штету нтереса детета“ зато што су га пустили да хода без пратње одраслог, због немања воћа у фрижидеру или недостатка новца за џепарац, као и зато што има мање играчака него деца из комшилука, зато што су се купује школски ранац који је „штетан за дечје здравље“, или чак и само зато што се службеницима нешто само учинило. Децу нико не пита за мишљење. Често се то и не може учинити. Као у случају мале Сабрине, ћерке Christopher Slaterа и Nancy Haigh из Арлингтона, коју су социјални радници украли из родитељске куће са њене три недеље живота (!), зато што је, како он кажу, „… новорођенче било тешко триста грама мање, него што би требало“. Несрећни родитељи већ неколико година покушавају без резултата да врате своје дете. http://srb.fondsk.ru/ Фотографија у наслову: Мурал "Геноцид" на Денверском аеродрому |