Запањује број деце које је у западним земљама у којима постоји малолетничко правосуђе држава одузела родитељима. Десетине, чак и стотине хиљада! И то годишње! У основи су базе података, помоћу којих је довољно да увређено дете позове телефоном и одмах социјални радници, чим утврде број, стижу и затим одведену децу остављају хранитељским породицама и прихватилиштима.

 На пример, само у 2009.години у Немачкој је родитељима одузето преко 70.000 деце. У Француској је годину дана раније та цифра премашила праг од 110.000 дечака и девојчица који уз живе тате и маме живе у дечјим домовима и хранитељским породицама. При том никога не узнемирава да су, како тврде британска и америчка истраживања, деца из хранитељских породица (према проценама дечјих лекара), 7 - 8 пута чешће подвргнута насиљу, а деца у државним установама 6 пута чешће него њихови вршњаци - просечно по становнику. (Hobbs G., Hobbs C., Wynne J. Abuse of children in foster and residential care //Child Abuse Negl. 23.12.1999. pp. 39-52).

2000.године француској влади је понуђен детаљан и шокантан извештај генералног инспектора за социјалне послове Пјера Навеса и генералног инспектора правног одељења Бруна Катала о ситуацији у судовима за малолетнике и социјалним службама. У извештају се каже: „Огроман број деце је одузет родитељима и смештен у прихватилишта и породице које усвајају децу. Судије и сарадници социјалних служби стално крше закон. Између закона и начина како се он спроводи постоји огромна разлика. У једном истом суду пракса једног судије се разликује од праксе другог. Не постоји квалитетна контрола система за заштиту деце и породице. Нема никаквог поштовања према породици, о њој малолетничко правосуђе баш ни мало не брине. Тужилаштво не може да прати све предмете јер их има превише. Социјални радници и судије имају потпуну, безграничну власт над судбином детета. Сарадници социјалних служби су често одузимали деце по анонимним телефонским пријавама… породица је у опасности“.

Према статистици, почетком 2000.године из породица Француске која има преко 60 милиона становника одузето је преко 2 милиона деце. Седам година доцније је саопштено да је 50% те деце одузето незаконито. Карактеристичан је пример судбине Наталије Захарове, глумице која је у своје време емигрирала у Француску. 1990-их малолетнички суд је њу у новој отаџбини лишио родитељских права. Као разлог је наведено да „мадам Захарова своју ћерку гуши мајчинском љубављу“ и жели да са њом „сачува превише блиску везу(!)“ Од тада Машу Захарову пребацују из једне у другу хранитељску породицу. Њена мајка је прошла све судске инстанце, тражила је помоћ од врло утицајних људи, укључујући председнике држава и црквене поглаваре. Са председником Саркозијем је само због тога имала 18 личних сусрета - на тему враћања ћерке. До тада је о том питању разговарала са Ж.Шираком и В.Путином. Молбом да се породица поново споји француском кардиналу се обраћао и патријарх Алексиј Други. Међутим, проблем није решен ни до данас…

Малолетничко правосуђе на Западу је држава у држави, која ради по сопственим законима и која никоме не одговара. Позиција власти по том питању само на први поглед изгледа чудна. Стари Римљани су у таквим случајевима говорили „Тражи ко има користи.“ Питање је: зашто да, уместо да побољшају услове за живот породица власт одузима децу? Одговор је: зато што од тога има велику корист. Децу не одузимају само од сиромашних пијаница и садиста…

У Европи жртве постају представници свих социјалних слојева – без изузетка. Чак и милионери, као на пример италијански пар, коме су после пријаве старије 20-годишње ћерке из првог мајчиног брака, која је одлучила да на тај начин заради, одузели млађу, седмогодишњу ћерку. Девојчицу, која је викала да родитеље воли и да хоће код маме, нико није слушао. Њу су једноставно сместили у прихватилиште, а оклеветане родитеље у затвор.

У Америци, према информацији Националне комисије САД за децу, децу често одузимају из породица које су створене „превремено или без преке потребе“, јер механизам федералног финансирања државама омогућује „озбиљан финансијски мотив“ да се деца одузимају, а не да се породицама укаже помоћ, захваљујући којој би такве породице могле да наставе заједнички живот (National Commission on Children, Beyond Rhetoric: A New American Agendafor Children and Families. Washington, DC: may, 1991. p. 290).

Сваког месеца се одузимају хиљаде деце које доспевају не само у дечје домове и прихватилишта. На интернету постоји велики број документарних филмова и видеоснимака по којима малолетничко правосуђе Немачке или САД своју децу поверава садистима, педофилима и наркоманима, што и децу и њихове родитеље доводи до самоубистава.

Неколико примера. 2012. Године у Берлину је погинула трогодишња девојчица. Породицу у којој је она била, надзирала је служба за надзор. Надзирала и није предузимала ништа. У извештајима су чиновници писали да је породица „претрпана“ бригом о детету. Тако је било све док једног јутра девојчицу нису нашли мртву, са масницама по читавом телу, јер се угушила док је повраћала. 2008.године у западнонемачком граду Wuppertal одузели су од маме која је волела да пије петогодишњу ћерку Талеју, мада је она јако волела ћерку, и сместили је у пажљиво одабрану хранитељску породицу. У новој породици, истина, нису пили, али нису ни волели. Талеју су почели да туку. Међутим, служба која је вршила надзор је игнорисала када јој је из дечјег вртића јављано да девојчица долази са модрицама, траговима уједа (пса) и ишчупаним праменовима косе. После извесног времена мати која је усвојила дете је утопила Талију у кади са леденом водом. После суђења које се отегло, донета је одлука да је за смрт девојчице крива помајка. Два сарадника службе за надзор, који су девојчицу послали у смрт, потпуно су ослобођена одговорности.

Судбину 11-годишње Шантал из Хамбурга, која је такође била под патронатом службе за надзор, зна сваки Немац. Она је погинула почетком 2012.године од тровања метадоном, који је пронашла у спаваћој соби помајке и поочима. Пет година пре тога служба за надзор је закључила да је права породица Шантал опасна за то дете: тата се дрогирао, мама је пила. Девојчицу су одузели родитељима и сместили је код пара који ју је усвојио: они су такође били наркомани, али су били на програму замене хероина метадоном. У новој породици која је Шантал требало да обезбеди сигурно и комфорно постојање, девојчица је живела тако, што је у истом стану живело шесторо људи и три пса. Она чак није имала ни свој кревет, али јој је дрога била при руци.

Ми још увек не знамо довољно о злочинима оних који се баве малолетничким правосуђем. Једна од најстрашнијих тема – деца која доспевају код наркотрговаца (као што су колумбијци, који су недавно усвојили руску децу) и црних трансплантолога који тргују људским органима. У САД је званично регистровано преко 200 хиљада болесника који годинама чекају донорске органе деце и који су спремни да плате 200 хиљада долара за свако дете, „издељено на комаде“. У Италији, према званичном признању министра МУП-а Роберта Маронија, нестало је 1260 „усвојене“ деце, само из Русије. Министар је изјавио да претпоставља да су та деца доспела на приватне клинике за пресађивање органа.

На Западу се, под предлогом заштите деце од садиста и педофила, малолетничко правосуђе убацује у школе и породице. При том они који лобирају, а који манипулишу статистиком о убијеној деци и деци коју су изроди осакатили, прећуткују да до 70% таквих злочина врше представници сексуалних мањина, чија права малолетничко правосуђе у ствари штити. У САД хомосексуалци чине преко 33% свих злоупотреба деце. Карактеристичан је пример судбине два руска детета, коју је пре неколико година норвешки социјални патронат одузео од мајке-емигранткиње и која су тамошњим дегенерицима предата на „васпитање“- све се завршило силовањем четворогодишњег детета.

Америчка истраживања која су узимала у обзир само званично регистроване случајеве показују: до доказаног сексуалног насиља над децом у старатељским породицама просечно долази 4 пута чешће него просечно по становнику. Говори извршни директор организације «Children’s Rights» Марсија Лоури (поборница хранитељских породица): „Ја сам се дуго бавила овим послом и представљала сам интересе хиљада и хиљада усвојене деце… и ја практично нисам наилазила ни на дечаке, ни на девојчице који једно време нису били у хранитељским породицама,а која нису доживела неки облик сексуалног насиља од стране друге деце или неког другог. (Dana DiFilipoo Avalanche of Anguish // Philadelphia Daily News, 21.01.2010).

У дечјим домовима у САД ниво физичког насиља над децом је изнад просечног нивоа по становнику 10 пута, сексуалног - 28 пута (углавном преко насиља једног над другим). (Benedict M., Zuravin S. Factors Associated With Child Maltreatment by Family Foster Care Providers // Baltimore: Johns Hopkins University School of Hygiene and Public Health, 30.06.1992, charts, pp.28,30; Spencer J., Kundsen D. Out of Home Maltreatment: An Analysis of Risk in Various Settings for Children // Children And Youth Services Review Vol. 14, 1992, pp. 485-492).

Данас је малолетничко правосуђе усвојено у већини западних земаља, али то не доводи до оздрављења односа међу људима, већ до ширења друштвеног зла. Тако у једној од најнапреднијих у малолетничком правосуђу земљи – Немачкој – данас је наталитет најнижи у Европи и око половине свих злочина чине млади који још нису постали пунолетни. Нешто мало је боља ситуација у осталим „развијеним“ земљама – тамо без трага нестају хиљаде деце из Русије, наталитет је сваке године све нижи, али зато међу децом расте криминалитет, број деце коју одузимају од њихових породица и бројно стање особа које су сексуално изопачене.

http://srb.fondsk.ru/