ХИТЛЕРА НИСМО ПОБЕДИЛИ ЗАХВАЉУЈУЋИ СТАЉИНУ НЕГО – УПРКОС ЊЕМУ

    Хајде да размотримо доба Императора Николаја II и генералног секретара Стаљина (какав назив за вођу државе – секретар!). Пред њима су стајали слични задаци: индустријализација земље, реформа пољопривреде, борба са унутрашњом опозицијом, супростављање Немачкој и њеним савезницима. Приступи решавању ових задатака, методи императора и секретара, били су потпуно различити.

Стаљин је, пред лицем долазећег светског рата, времена за стварање мање-више снажне економије, разорене за време Грађанског рата 20-их година, имао је врло мало, 12-15 година. У оквирима бољшевистског система могло је да се говори само о војној по духу, суровој тоталној мобилизацији, која није била ограничена никаквим моралним принципима.  

Данас се може често чути да су жртве стаљинизма биле оправдане, јер су терор и репресије помогле да се спасе држава. Али, ми верници, и сви који имају савест и милосрђе, морамо да разумемо, да држава која прождире своју децу да би преживела, не вреди ни пребијене паре. 

Овим принципом се руководио Император Николај II. И он је преузео Русију уочи великих изазова. Већ крајем ХIХ века светски рат је био неизбежан. Као и Стаљин, ни Цар није имао много времена. 

Резултати реформи које је спровео Николај II у врло кратком времену били су невероватни. Пет година пре рата – то је време највећег, последњег уздизања Русије пре револуције.

Од 1909. – 1913. за безмало педесет процената порастао је обим индустријске производње. Уочи Првог светског рата у Русији је постојало 255 металуршких комбината, 568 предузећа у индустрији угља, 170 предузећа за вађење нафте и 54 рафинерије нафте, плус 1800 великих и малих предузећа за обраду метала. По обиму производње 1913. Русија се била изједначила са Енглеском, знатно је надмашивала Француску, два пута је престигла Аустро-Угарску и достигла је 80% од обима производње Немачке.     

Невиђени процват доживела је и руска пољопривреда. У Русији је 1913. жетва главних житарица била за 1/3 већа него у Аргентини, Канади и САД заједно.

Терет директних пореза у Русији био је скоро четири пута мањи него у Немачкој и 8,5 пута мањи него у Енглеској. А терет индиректних пореза био је у просеку дупло мањи него у Аустрији, Француској, Немачкој и Енглеској.

За време царовања Николаја II изграђене су Транссибирска, Кинеско-Источна и Јужно-Манџурска железнице. Индустријски успон је пратио технички прогрес – Русија је производила домаће моторе, моторне бродове, подморнице, парне локомотиве, аутомобиле, авионе.

По темпу економског раста Русија је претекла све европске земље и ишла је раме уз раме са САД. У току првог светског рата за свега једну годину била је формирана хемијска индустрија.

По наредби Императора уочи рата почињу радови на оснивању града иза северног поларног круга са луком која не замрзава. Тај град је 1916. добио назив Романов-на-Мурману. Ту, у Мурманск, за време Великог Отаџбинског рата долазиће војни конвоји са испорукама наоружања, технике, намирница.

Темпо економског и културног развоја земље био је толико фасцинантан да је чувени француски експерт за економију Е. Тери морао је да призна 1913.: „До половине овог столећа Русија ће доминирати Европом, како на политичком, тако и економском  и финансијском плану“.   

За спровођење реформи у економији, Императору Николају II било је потребно практично исто толико времена, као и Стаљину – 13 до 14 година. При том треба узети у обзир да је три године (1905.-1907.) у Русији беснела крвава буна, која озбиљно ометала реализацију планова индустријализације и модернизације земље.

Све реформе, остварене под руководством Императора нису захтевале велике људске жртве, нити нељудске напоре људи, што се у корену разликује од реалности бољшевичких петогодишњих планова.

Једино велико „градилиште” пре револуције, за које је било неопходно ангажовање затвореника у броју већем од 500, била је изградња Амурске железнице (5000 људи). А Стаљинова индустријализација би без логора ГУЛАГ била осуђена на неуспех.

На изградњи Беломорканала било је ангажовано 126 хиљада затвореника (од претешког рада и глади умрло је око 50 хиљада). Специјално за изградњу канала Москва – Волга, названог по И. В. Стаљину, 1927. је основан Дмитровлаг кроз који су прошле (а многи се нису вратили) стотине хиљада људи.

Затвореници Бамлага су градили железницу у невероватно тешким географским и климатским условима неосвојених територија Далеког Истока. У таквим околностима грађевински радови су могли да се изводе само 100 дана у години, али затвореници су радили преко целе године и у свим временским условима по 16-18 сати дневно. 

Неке од реформи у императорској Русији и Совјетском Савезу, мада су се дотицале исте сфере, не могу уопште да се упореде.

Например, срамотно је уопште покушавати да се ставе једна поред друге аграрна реформа 1906. и такозвана „колективизација”, која је коштала милионе живота. 

Неки тврде да су сви ови ужаси били потребни како би се СССР припремио за рат. Али Император Николај II, који је спровео своје глобалне реформе без страховитих жртава стаљинског периода, много је боље организовао одбрану своје земље.

Код нас се често говори да је Први светски рат био веома незгодан за Русију и да је за то одговоран „слаби Цар”. Истовремено се истиче да је Стаљин био велики војсковођа, на челу са којим је Совјетски Савез победио у Великом Отаџбинском рату. Али, за време Првог светског рата, при монархији, односно до фебруара 1917, Русија је уступила само територију Царства Пољског и мали део данашње Литваније.

Непријатељ не само што није био пуштен на саму Руску територију, већ је више пута био потучен. Руска војска је 1916. спровела највећу офанзиву у Првом светском рату, тешко поразивши немачко-аустријанску војску у Галицији, чији део територије је Русија заузела. На Кавкаском фронту наша војска је под командом генерала Н. Н. Јуденича до ногу потукла Турке и померила се на неколико стотина километара у дубину Османске империје.  

Сетимо се догађаја лета-јесени 1941.: без обзира на храбро супростављање појединих одреда, Црвена Армија је практично била уништена, војници и команданти су се хиљадама, читавим јединицама предавали непријатељу, укупно отприлике 3 млн. људи, а немачка војска се у новембру 1941. нашла испред Москве.

За непуних 5 месеци, непријатељ је заузео већи део европске територије Русије. Најнасељенији и индустријски развијени делови СССР били су на 2-3 године препуштени нацистичкој звери. Отуда и огроман број жртава: гинули су милиони жена, стараца, деце, што је било немогуће у Првом светском рату. 

Неки могу да приговоре да се ратови разликују, да је 1941. непријатељ био снажнији и многобројнији. Размотримо чињенице.

Русији су се 1914. супростављале: Немачка, Аустро-Угарска и Османска (Турска) – три империје, плус Бугарска. Савезници Русије били су Француска и Енглеска. Она је била принуђена да ратује на пет фронтова: немачком, аустро-угарском, турском, персијском и румунском. Укупно је против Русије ратовало отприлике 4 млн. људи. 

СССР су 1941. напали Немачка, Румунија, Мађарска, Финска, Италија.

Савезници Русије су били Енглеска и САД. Бројност непријатеља Русије 1941. износила је истих тих 4 млн. људи. Истина, Западни фронт је почетком Првог светског рата привлачио на себе значајан део немачких снага, али је већ 1915. ту дошло до потпуног застоја, који је трајао до пролећа 1916. Искористивши ту чињеницу, немачка је команда пребацила најбоље ратне дивизије против Русије. Осим тога, руска војска је морала да непосредно помаже савезницима – у Француску је био упућен Руски експедициони корпус, у Грчку, на Солунски фронт – две руске бригаде.   

Треба напоменути, да за време Великог Отаџбинског рата против нас није ратовала Турска, а да су савезници 1941. – 1945. пружали СССР значајну војно-техничку, материјалну и финансијску подршку. 

Истина, за време Великог Отаџбинског рата у поређењу са Првим светским ратом догодио се развој војне технике у правцу квалитета, појавили су се нови родови војске (тенковске јединице, например). Рат 1941.-1945. постао је више маневарски. Али, са друге стране, за време Великог Отаџбинског рата није се користило хемијско оружје, за разлику од рата 1914.-1917.

Генерално, оба рата су сасвим упоредива. Губици руске војске у Првом светском рату до фебруара 1917. износили су близу 1 млн. људи, број жртава међу цивилним становништвом Русије био је занемарљив. Ове бројке не могу да се упореде са страховитим губицима нашег народа у Великом Отаџбинском рату.

Сву одговорност за то сноси и совјетско руководство на челу са Врховним Командантом Стаљином. И не треба говорити, да смо ипак под његовим вођством победили, положивши на олтар ове победе скоро 30 млн. живота. Победили смо не захваљујући њему, већ упркос њему. Победили смо захваљујући одважности и пожртвованости руског и других народа СССР, захваљујући таленту и одлучности наших војсковођа, углавном подофицира и заставника старе руске војске. Стаљин није штедео да победи, а Николај II је доказао да цена може да буде неупоредиво мања.

(следи наставак)

Извор: „Факти“

http://www.svetinjebraniceva.rs/index.php