21. новембра, у рубрици „Мисионар“, објавили смо текст под насловом „Истински и искрено љубимо јеретике, ми – 'затуцани' и 'фанатици'…", који је, у ствари, одломак из писма старца Епифанија Теодоропулоса Васељенском патријарху Атинагори. На овај текст, који смо, иначе, пренели са сајта svedokverni.org, послао нам свој критички осврт један он наших посетилаца, у коме он показује да у тексту оца Епифанија има чак и неправославних исказа. Пошто овај критички осврт сматрамо сасвим умесним, коректним и сврсисходним, објављујемо га у целости.

Уредништво

 + + +

Поштовани уредници „Борбе за веру“,

Помаже Бог!

Недавно је на вашој страници објављен чланак пренет са других страница који је део писма старца Епифанија којим се он обратио Васељенском Патријарху (http://borbazaveru.info/content/view/5207/1/). 

У овом писму се налази и старчево тумачење дела шесте главе Јеванђеља од Јована које чини се и није баш православно. Ради се о следећем одломку а посебно о деловима који су масно истакнути:

Старац Епифаније Теодоропулос: Истински и искрено љубимо јеретике, ми – „затуцани“ и „фанатици“…

Потресни пример односа према онима који се не слажу са истином дао нам је Господ наш Исус Христос. Отворите шесту главу Јеванђеља по Јовану. Видећете тамо поражавајуће речи. Господ, говорећи о Тајни Божанске Евхаристије, учи истинама које превазилазе разум. Неки од слушалаца са отежалим умом, не могу да схвате ове истине и, испуњени досаде, одлазе. Како тада поступа Оваплоћена Љубав – Богочовек Господ? Можда трчи да би стигао оне који одлазе и растумачи им оно што је рекао? Можда, почиње да говори на језику који разумеју? Не! Како Он поступа? Страшно је рећи! Онај Који „сави Небеса и сиђе“ (2 Сам. 22:10), Онај Који је заволео човека – сваког човека – „до смрти, и то до смрти на крсту“ (Фил. 2:8), Онај Који је ради једне заблуделе овце био спреман да сиђе у зјапеће провалије и попне се на неприступне планинске врхове (види Мт. 18:10-14; Лк. 15:1-7), Онај Који је био у стању да се смири до прања ногу (види Јн. 13:1-15), одбија чак и да ступи са њима у расправу, не иде ни на какве уступке у питањима вере. Међутим, непреклоњив и неумољив, Он се обраћа и Својој најљубљенијој Дванаесторици које је изабрао из света и које је заволео до краја: „Да нећете и ви да одете?“ (Јн. 6:67)…“

Сигурно да је страшно то што старац каже али је страшно зато што је то погрешно тумачење. То не налазимо код Светих Отаца (Светог Јована Златоуста или Теофилакта). Оне који су отишли тада јер нису могли да приме тешку беседу не значи да је Бог напустио за сва времена и да о њима није промишљао и даље и ако су тада отишли. Нити су они тражили неке уступке по питању вере. Ни сами Апостоли (дванаесторица) тада нису имали јаку веру, што се види после Васкрсења Господњег зашта их је он и прекорио што је доказ да их Бог није оставио због неверовања када им је више пута речено да је Он Васкрсао. Бог хоће да се сви људи спасу и све чини до тренутка док им не узме душу не би ли их спасао а не, ако једну само беседу не приме, одбације за сва времена. Иако је био Свети Старац и био уважаван од Светогораца не мора да значи да је увек и у свакој речи савршен. И ту треба да се пази. Само је Бог савршен а људи па и Светитељи нису и немају потпуно савршенство и греше и грешили су.

Свештено Предање наше Свете Цркве нам говори да је Свети Епифаније (из првих векова) у своме делу „Против Јереси“ сачувао обавештење да је Свети Апостол и Јеванђелист Марко био један од седамдесеторице Христових ученика и да је припадао онима који су били саблажњени и отишли (Јн. 6, 66) због оних речи које је Исус изрекао у Јн. 6, 56 („који једе моје тело и пије моју крб у мени пребива и ја у њему“). Дакле Господ је поштовао слободу коју је људима дао и оставио њима да добровољно одлуче и прихвате његово учење онда када су они спремни на то. Дакле није Господ непреклоњив и неумољив, далеко било, него је напротив човекољубив, милосрдан и све чини да свакога човека спасе путевима само Њему знаним.

Срдачан поздрав,

У Христу брат

Живко Ковановић