ГРЕШНИ МИЛОЈЕ

Писмо свештенику Х.

Часни оче, благослови!

Молим Те, часни оче, да ми опростиш што се усуђујем да Ти напишем ово писмо, преклињући Те да ми верујеш, да оно није израз моје жеље да тражим трун у оку Твоме (не дај Боже), јер имам много преча посла: да се позабавим брвнима у оку мојему. Нити је ово писмо израз моје жеље да се упуштам у нешто чему нисам дорастао и што није мој посао.

Ово писмо је израз моје туге и бола које данас, после Свете Божанствене литургије, осећам у грудима својим. И поштујући Тебе као искусног свештеника, ценећи Твоју духовну висину и зрелост, одлучио сам да ову тугу и бол поделим с Тобом, верујући да ћу тако део овог, за мене претешког бремена, са себе скинути, а знам да су Твоја духовна плећа довољно снажна, да оно што са себе скинем, Ти можеш олајле понети. Часни оче, ја у храму у коме Ти служиш Свете литургије, нисам баш често. Јер наше светиње (цркве и манастире) доживљавам као духовно цвеће, са кога ми, који тамо одлазимо, сабирамо нектар. И тако се духовно хранимо. И растемо. Отуда ја одлазим у многе светиње.

Елем, у храму, у коме Ти чинодејствујеш, ја сам и раније кад-кад бивао. И осећао сам увек радост после Литургије. Мир у души и срцу. Све је одисало неком слатком слогом и благочашћем. Људи су излазили из храма ведрих лица, озарени. Говорили су тихо. Један другом указивали част и поштовање. Све је то одисало дивном  духовном радошћу. Милином једном. И човеку после тога, дан буде ведар. Сусрети са чељадима и другим људима празник. Човек зрачи благошћу и бираним речима шири ту топлину, из љубећег срца својега, око себе. На ближње своје. А онда се тај осећај преноси на сутрашњи дан. И тако редом.

Данас, на жалост, није било тако. Данас Литургија није одисала једнодушјем. Некако се код једног броја верника, с времена на време, примећивала нека узнемиреност. Неки неми немир. Неки грч. А кад се Литургија завршила, у хладу иза порте, тамо иза главног улаза, настаде расправа. Да л` ме ђаво надари да пре Литургије баш ту паркирам кола? Не хотећи да људе сад ометам, застадох онде, међу њима. Расправа је до те мере узимала маха да, је с времена на време, попримала карактер, Боже ме прости, кафанске галаме, вашарске дреке... На све је личило, сем на разговор хришћана који су изашли са службе Божије. Будибогснама.

* * *

Каже, јесам ли ти рекао да је и он продо веру за вечеру? Због таквијех, вели, „пастира“ су Илије постали Алије по Босни и Санџаку. Због таквијех, вели, су се унијатила духовно раслабљена читава села по Хрватској и приморју...

Па ја, надвикује га онај отуд од капије, `оће, вели, и он да се дочепа већег чина. А може бити, каже, припрема терен да се пресели у град. Таман му паше. Пристигла му ђеца за средњу школу. А и приходи су тамо већи.

До пре неку годину, кипти трећи, он је служио по старом. `Нако како доликује. `Нако к`о свети Сава. `Нако к`о владика Николај. К`о авва Јустин.

К`о сви свети оци. Сад, како је дош`о нови Владика, `оће да му се увуче.

Заборавио је шта је научио у школи. И како се служило до недавно. И како је он служио. Сад више не важе, каже, (извадивши из џепа и машући) ова Одговарања на Светој литургији Јована Златоуста, што нам их је он лично, његовом руком, поклањао и продавао. Нема везе. Њему је сад важно шта садашњи Владика о њему мисли. Баш га брига шта народ мисли.

Аман, људи, јави се четврти, немојте да душу грешимо. Лично сам био пре, једне прилике, у Чачку, у новој цркви, кад је наш нови Владика држ`о једно лепо предавање. И после тога смо постављали питања. Једно питање је било о новом начину служења. Ево, овде сам најтањи, каже, (показујући на свој врат) овде ме сеците, ако човек није рекао овако, од слова до слова :

„Ја никад, нигде, ником нисам рекао да служи по новом“ Тако је рекао Владика, кунем вам се. Било је некол`ко стотина људи присутно. Лако можете да проверите ово што тврдим.

Их, што си ти наиван, додаје пети. Лисица је то. Неће он к`о онај глупи Јован да каже јавно или да напише. Јок. Он ћути, а ради своје. Потури, он, лукаво. К`о кукавица јајце. И у банатској, кад је био, увео је ту новотарију. А ниђе није јавно рек`о, нити напис`о, да тако треба. Него `нако, испод жита.

Али није џаба казано, по плодовима њинијем ће те их познати. Нек` оде сад тамо да види како служе његови бивши полтрони. Тако ће и овде бити, чим оде. Али ја вам кажем, да је он премазан са повише боја.

Шести каже: Ово је наопако. Црно без ич белог. Па да ли си ти човече сумашедши? Па зар пре десет минута не певасмо: Спаси Боже и помилуј преосвећенога нашег архијереја... Зар за време Литургије не поменусмо име нашег преосвећеног Владике, више пута. То радисмо, малочас тамо у цркви.

А сад га овде пљујемо. Па, не иде, вели, то тако, браћо. Он је архипастир наш. И не можемо ми час узносити молитву: Најпре помени Господе преосвештенога Епископа нашега ... а овде говорити којешта. Он је Владика наш! Еј, бре! И у опште, ми смо дужни да поштујемо свештенички чин.

Слушај, каже, да рекнем ја нешто. Јесте, вели, он наш Владика. И да је среће ми би требали да клекнемо кад он наиђе. Ал` ниси ти, брате, довршио молитву. Тамо се, кад се за Владику молимо, каже: И даруј га светим твојим црквама, у миру (а јок у немиру) и да правилно управља, (а јок `нако како он оће) него правилно. И још једну ствар да ти кажем: И Арије је имао свештенички чин. Јесте. Па му је свети Никола звизн`о шамарчину, усред Сабора. Није знао ђе је десно.

Па зар Сабор није осудио тај чин?

Јесте, каже, осудио. Ал' му је Бог опростио. Па после и људи. Наш, каже, Владика и наш поп и још неки попови улизице, његове, крше Служебник. Јел' тачно? Тачно `е! Крше Одговарања на Светој литургији од Златоуста. Јел` тачно? Тачно `е! Крше оно што су радили наши свети оци, од светога Саве, до светога владике Николаја. Јел` тачно? Тачно `е! Ајд` пуштисмо то неко време, к`о велимо, дa ако Сабор каже шта ваља чинити. Па, је ли ономад Сабор рекао своје. Еве ти, црно на бело! Ако коза лаже, рог не лаже! Извади из унутрашњег џепа новине, махну њима, па вели: Је ли ово Православље?

Јесте! Јесу ли ово новине српске патријаршије број 965. од 01. јуна ове године?

Јесу! Је ли на другој и трећој страни пише саопштење за јавност са редовног заседања Светог архијерејског сабора Српске православне цркве? Окрете раширене новине и узвикну: Јесте, јесте! Е па, чујте и почујте браћо шта овде пише, и поче читати:

Сабор је ставио у дужност Комисији за проучавање литургијских питања да настави започети рад и да резултате рада достави Светом архијерејском сабору на коначну одлуку, о чему консултовати праксу и искуство осталих помесних православних цркава, имајући у виду духовно стање нашег народа и спремност свештенства да то практично спроведе у живот. У међувремену, док се не дође до прихватања рада Комисије у свим епархијама Српске православне цркве у погледу служења Свете литургије и других богослужења држати се устаљеног вековног поретка наше Цркве.

Дакле, гласно и јасно каже, у свим епархијама! Без изузетка! Држати се устаљеног вековног поретка! Еј, људи, зар ови нови мудраци мисле да историја почиње од њих. Шта хоће сад Владика и његове улизице? Сабор је рекао своје! И, амин!

Тачно је то! Ал' то није све. Ја ћу да вам покажем још једну ствар. Извади фотокопију акта: Свети архијерејски синод Српске православне цркве бр.891/зап.555. од 12. јуна 2007. Е, овде их чекамо, бато! Лепо пише да се Господа Владике умољавају да одлуку Сабора АСбр.48 и АСбр.80 проведу у дело, а да је претходно обзнане свештенству и верујућем народу. А они, крију.

К`о гуја нокте. Е, нећеш је сакрити, сине мајчин, па да се завучеш у мишију рупу! Са све митром! Видиш ти како `е то бандоглаво! Како `е то дрско!

Како `е то безобразно! К`о да нису у Еванђељу прочитали да ће све што је тајно постати јавно. Е, кад неће да раде ваљано, поштено, по пропису и по реду, `нако к`о господа, радиће зато што морају. Није џабе казано: Ако нећеш милом, `оћеш силом! Ми ћемо да упознамо народ! Ми ћемо, `место њих, да обезбедимо да се одлука Сабора спроведе уживот. Још прошле године, кад је Сабор овом одлуком (показа копију одлуке Сабора од 23. септембра 2006.) формирао Комисију, наложио је да се, до даљњег, служи у складу са устаљеним црквеним поретком. Они су погазили ту одлуку! Ћушнули је у страну! Сакрили је од народа и наставили да ћерају по своме! Е, сад неће моћи! Догорело је до ноката! Попуцала су трпила...

Јес, јес, загалами следећи. Оће они да буду „већи католици од папе“? Оће ли да буду, к`о онај прелешћени, што лупета глупости по новинчинама. Еве ти, на! И извади из џепа исечак из „Новости“ од 14. маја т.г., па извади исечак из „Политике“. Па машући њима загрме: Гледај, овде каже, да дела и патријарха и Синода подлежу суду Сабора. Добро. У реду. Овде можеш да помислиш да је нормалан. Ал` гледај сад ово: Каже, Сабор није изнад епископа! Епископ је, каже, врховна власт у Цркви и изнад њега стоји само Бог. Мало му фали па да, Боже ме прости, избаци и Бога. Па да он стане на његово место...

Јес, јес! `Оће они да буду већи од Сабора, убаци се онај иза њега. К`о да су се родили, каже, к`о владике. Пошто их је Сабор изабр`о, Сабор им више ни не треба. Сад ће они нама да продају оно `место бубрега. Ида нам потурају куче под лисиче. ’Оће да бидну наше папе. Они ће после и да се љубе са оним папом из Ватикана. Е, пази да неће! Е има мотка да ради, к`о Николин шамар, ја ти кажем! Пљуни ме овде! Јер, ако пуштиш пјевца на праг, после ће да га видиш на наћвару. Тако то почиње. Од ситница. Прво ћеш да отвориш двери које су свети оци затварали. После ћеш да причешћујеш без исповести. После ћеш да причешћујеш без поста. Е, неће моћи, каже. И наш поп! Срам га било!

Море, да ти кажем, једну ствар, ја. Нек` направи он капелу код своје куће.

Јесте. На његовом имању. И о његовом трошку. Па нек` тамо, `мешто народа, тури попадију. Па нек` служи њој, како он `оће. Нек` тамо зовне и

Владику, да му прави друштво, ако `оће. У нашој цркви, у цркви наших ђедова, неће моћи тако. Ил` ће брука да бидне. И то голема. Смијаће нам се безбожници. И сладиће се. Знам ја, једва чекају: Ене, богомољци били попа или владику. И то у цркви. Али проћи ће и то. Свака брука за три дана. Кад остале прелешћене владике виде да је овај био пуцан, узеће се у паметони, ја вам кажем. Еве вам ове моје сједе ћупаре, ако не буде тако. Не могу они бре, да вршљају са нама. Нисмо ми дошли код њи` у надницу, да им поткресујемо врзину, бре. Но смо дошли у цркву. На Службу Божију. А Служба има да бидне, `нако како кажу свети оци. И `нако, како каже Сабор. А не `нако, како оће неки грљаши, који су се дочепали митри и камилавки, па мисле да су најпаметнији на свету. Паметнији од светаца.

Слушај брате, тако рећи за владике је испод части! Испод здравог разума!

Испод достојанства! Не иде то тако брате слатки. Не доликује то једном хришћанину, да тако говори о владики.

Ма слушајти, бре! Нисам ја дужан да чувам њино достојанство. Сами су га срозали. Уместо да им се народ диви, да се поноси њима, уместо да зраче духовним поукама, да шире мир, слогу и љубав међу нама, они уносе неслогу, уносе несрећу.Они нас   саблажњавају. Они производе ове расправе. И ова оговарања. И ове наше препирке. Они мисле да су грађевинчине које зидају, важније од душа људских. Рек`о би су предузимачи, а јок духовници. Они су, бре, себе довели у ситуацију да уместо да буду мисионари и добротвори, уместо да буду миротворци и ујединитељи – они праве забуну, неред, крше вековну традицију и поредак, крше одлуке Сабора. Как`е су то владике, кад уместо да уносе мир и благодат, они уносе немир, раздор, сукобе?... Па то може да уради сваки трешњобер, бре. `Ајде молим те, нашла се вила, у чем` није била! Погордило се то! Осилило се то! Побјешњело то! Прелестило се то! Одакле они изводе право да вршљају? Служебник им то не каже. Одговарања на Литургији им то не кажу. Сабор им то не одобрава. Него напротив. Испадоше они паметнији од светог Саве. Паметнији од владике Николаја. Паметнији од авве Јустина. Е, па слушај, да ти кажем нешто:

Онима, који су паметнији од ових светих људи, ми ћемо да окренемо леђа. И да им покажемо куда се излази из наше цркве. И из наше порте. Нек` засвире, па нек` за појас зађену.

Људи, молим вас да ме саслушате. `Оћу и ја да прозборим једну. Ал` да ме саслушате, `нако, братски. Ја сам вас слуш`о пажљиво. Неки су овде осули дрвље и камење на нашег попу. Па људи, ви знате, да је он добар к`о добар дан.

На лебац да га намажеш. Ал`шта ће човек? Како да се праћа против бодила?

Па, он је, веселничак, разапет између своје савести, свештеничке заклетве и обавезе послушања према архијереју. Куд` ће он? Зна он да су неке његове колеге осуђене и жртвоване без суда и пресуде. Он је човек у процјепу. Не треба тући керушу, кад се углави у прошће. Гр`ота `ето. Него, ако смо људи ми треба нашем попи да помогнемо. Да ударимо на право место. Није он човек измислио ово новотарење. Рушење богослужбеног поретка нису смислили попови, него неколико прелешћених владика, који су умислили, да су паметнији од других. А не знају на кол`ко места сушупљи. Не знају, оно основно, да Црква није дружина слободних стрелаца...

Аман, људи... јави се онај ситничави човек, па дрхтавим гласом узвикну:

Аман, људи, чусте ли ви онога брата, да ово замешатељство нема везе са нашим Владиком. Ево и ја сведочим пред вама и пред Богом: Био сам и ја у Чачку, кад је Владика држ`о оно предавање. Овим мојим очима сам глед`о и овим мојим ушима сам слуш`о, да је заиста човек рек`о: „Никад, нигде, ником нисам наредио, нити рекао, да служи по новом“. Била је пуна црква људи. Не грешите душу о човека. Ако мени не верујете, проверите. Проверите, кумим вас Богом.

Е, слушај брате, сад ћу да ти кажем нешто, па иди ти па проверавај. Па онда нећеш изигравати малог Ђокицу. Слушај добро: Ужички попови су сви листом, кад је дош`о овај Владика, окренули ћурак наопако и почели да служе по новом. До тада, ниједан није служио тако! Откуд сад, да се сви „пропамете“ кад је дошао овај Владика, па погазише оно што су до тад радили. Сви до једног. Чак и онај мршави поп у пензији. Онај глумац. Јес, јес, онај што служи Литургију, Боже ме прости, к`о да је у позоришту. Цео век служио к`о православни, српски поп. Па одједном окрен`о. Ваљда очекује да га Владика постави за саветника. И сад ћеш ти нама да причаш: „Немој људи да грешите душу, није Владика рек`о“. Је ли бре? Јеси ли ти дотаван?

Како то за време владике Стефана и пре њега ни један једини поп није служио по новом. Наведи ми једног јединог и ја ћу да се извиним и теби и Владики.

Нема ни један, бато мој. А сад? Сад их има кол`ко `оћеш. Погледни како служе намесници. Погледни како служе новопостављене старешине. Нисмо ми, бре, сисали весла. Ти ћеш да нам солиш памет, како он „ниђе, никад, ником није рек`о“. Ил` си стварно наиван ил` си премазан са више боја к`о и он. Ово што ти рекох иди сад ти, па провери. Али, ја ти кажем, да су у Ужицу, да си ти жив и здрав, сви редом окренули, к`о креје. Има само, до правде, један поп Видосав или Видоје, нисам сигуран како се зваше, који је ост`о доследан себи. Својој школи. Својим прецима. Својим убеђењима. И ... Виђи шта је било с њим! Пао у немилост. Растргли га коњ`ма на репове. Најурили га Владика и његови полтрони у неку бестрагију. У неку селендру. Богу иза ногу. Мисле да су му наудили. А он, иди те послушај, његове беседе, к`о да анђели говоре из њега. Иду факултетски образовани људи да га слушају. Калуђери га поштују и цене. Е, то ти је то, бато. Провери, па онда дођи да разговарамо, одакле риба смрди. Стар си човек, бре, а не знаш одакле риба смрди. Нисмо ми, бре, пали с крушке, па да не знамо, одакле ветар дува. Знамо ми тачно, из које рупе ветар дува. Море ћемо да `е затиснемо, јати кажем!Жив био па виђ`о!

Ако се не узму у памет, мотка ће да ради!

Кажем ја вама, заклапусо одонуд следећи, да су се у цркву увалили свакакви. Није бадава казано: Од много отаца, луда ђеца. Е, каже, бар у цркви

нећемо дозволити да се вршља, како се коме навије и да се ради к`ошта `оће, него `нако како је прописано и одлучено. По поретку.

Ја вам кажем, надвикује се онај у шеширу, у шумадијској је била прекинута Литургија. Једва је наставили. Брука је то била. Владика је, тамо он, уместо да благосиља народ, клео народ. Ма, није он клео народ, него себе...

Е и ти га претера, брате! Од комарца направи магарца – добаци неко.

Јок, не правим ја никаквог магарца. Ја само не дам, да они нас намагарче.

Зато ти тврдим, да ће жичка бити упамћена по томе,што кад се једна Литургија прекине, она се тога дана више неће ни наставити. После те бруке мораће црква поново да се освешта. Али, једном се самовољи, гажењу поретка и безакоњу мора стати на крај! Имамо чисту савест: Ми не тражимо никакву привилегију. Јок! Ми не тражимо никакав попуст. Јок, брате! Ми само тражимо, да се ради, онако како је радио свети Сава.

Свети Николај. `Нако, какав је поредак. `Нако, како је Сабор одлучио. И квит! Ко `оће безакоње – имаће безакоње. Тако и то: Оћеш да служиш мимо поредак, мимо светоотачки завет, мимо одлуку Сабора – нећеш ни да служиш. К`о нож извади, од ножа ће и погинути. Тако и то: Ко безакоње ради – од безакоња ће настрадати. Нећемо ми да будемо заморчад ничија.

Не дамо ми, да се погази завет предака наших. И нећемо сутра да се стидимо потомака наших. Боже сачувај! Ако за њих Сабор ништа не значи, онда им ми гласно и јасно морамо казати: Господо, ни ви за нас ништа не значите! Господо, потражите неки други народ, где можете да правите своју прћију! И да терате своју самовљу! Ђаволчина их уз`о под своје. Видиш ти, да ни мртвима не дају мира. Банда је то, бре, кад ти кажем ја.

Тако је, загрме онај крупни. Траже они ђавола са лучом! Неће им ово на добро изићи. Не туве они ни светоотачки завет, ни историју овог народа.

Заборавили су они да ова раја ћути, ћути... Ал` кад се дигне кука и мотика, биће им покасно. Заборавили су они да је сваки онај који се са народом судио, да је тај парницу сагубио. Заборавили су они да нису ту због њинијех митри и камилавки, него због народа. Е, подсетићемо ми њих да су они пастири.

Само што не знају где им је стадо. Ако их пуштимо да вршљају, одвешће нас у загрљај оном курјаку у Ватикан. Јок, јок, нек` иду они! Нек` се лижу с њим! Али, без нас!

Људи, подвикну онај буцмасти, онижи растом. Сабор је рекао своје. Ако они неће да спроведу одлуку Сабора, онда је безакоње правило њиног понашања. Тамоњима!Онда ми имамо две могућности: Или да их натерамо да поштују ред и поредак! Или да их најуримо! Па, ком опанци, ком обојци!

Трећег нема!

* * *

Не могавши више да издржим ово, уђох у кола. Беше ми отворен прозор.

Људи се једва размакоше.

Чух, како неко од њих рече: Виђасте ли овога? Ћути к`о курва! Прави се невешт. Због таквих што ћуте, ови могу да раде шта им је ћеф.

Пу! Пљуну ми, на задње стакло од кола, онај крупни. Изем ти, каже, `ваког чо`ека! Није то чо`ека ни виђело, вели.

У ретровизору видех да се празнина која беше иза кола, поново попуни.

Часни оче,

Нисам хтео тамо да говорим. Нисам им`о снаге.

Ако бих се супроставио већини, био бих неискрен. Тиме бих упао у грех лажи.

Ако бих се солидарисао са њима, морао бих да осудим поједине владике и поједине свештенике (који не поштују вековни поредак наше Свете Цркве, који не поштују одлуку Сабора). А зар ја треба да судим?

Уместо да судим, ја ћу ево овог тренутка да клекнем и клечећи да достоверим ово писмо.

Часни оче,

Ево, са колена вапијем:

Ја знам добро срце Твоје.

Ја знам да си Ти свој позив изабрао из љубави према Богу, а не због положаја, чина, боље парохије, већих прихода, људске славе, престижа, почасти, части ...

Зато Те молим:

- поштуј одлуку Сабора, тако Ти Бог помог`о;

- поштуј ред и поредак да би био поштован;

- учини то ради мира и слоге међу нама;

- учини то ради чувања завета светих отаца наших;

- учини то ради поштовања и ради љубави према Сабору нашем;

- учини то ради поштовања Његове Светости Патријарха српског Павла;

- учини то ради духовних чеда Твојих, да не буду збуњена и разједињена;

- учини то ради деце Твоје, да им не газе достојанство сутра заједљивци кад све ово прође. А проћи ће. Прошли су и силнији;

- учини то ради добра Цркве наше, коју треба да украшавамо слогом и љубављу сваког трена, и на сваком кораку, и сваким гестом својим;

- учини то ради заклетве Твоје у којој се слови, да ни у чему нећеш другачије умовати него само онако како учи света Црква;

- учини то хришћанске љубави ради.

Целивајући Ти десницу остајем са најискренијим доброжелењем.

У недељу пету по Духовима,

2007. године Господње

Грешни Милоје

Извор: Грешни Милоје, „Не помичи старе међе“