Комунизам је слудео и упропастио много наших људи и таман кад се народ почео трезнити од те заблуде дочекују га у цркви неозбиљни неки свештеници и владике и трују новим заблудама о животу . Не проповедају о покајању, посту, не раде на духовној и моралној обнови народа, него проповедају широки пут пропасти: ''једи пиј и весели се'' и све то Бог прашта. ''Сви у Рај''. Неће сви у Рај. Нећемо, ако се не опаметимо и не радимо онако како је Свети Сава учио и делао. Један број наших црквених јереја и архијереја је  усвојио погрешна учења.

Демагошки сваком ко уочава да то што они раде и уче није оно што пише у нашим Веронаукама и Богослужбеним књигама говоре да нисмо ми дужни тиме да се бавимо. Ми смо неуки и пре свега лаици. То мора да се решава одозго.  Tо значи да би ми још требало да седимо под Турцима, јер су нам убили Цара Лазара, и нико није сем њега надлежан да покрене рат против Турака. Испада да ни Карађорђе није био надлежан да дигне устанак против Турака, јер је званично у Србији власт била Турска. Па они, који су перјанице промене у црквеном поретку су  се ишколовали у страним земљама, задојили антисрбством и изгубили љубав према Православљу, а и да не помињемо Светосавље.

На пример замислите да се православни усавршава у Риму.  Kако ће он то да научи и буде доктор Богопознања, кад су Свети оци проклели Латинску јерес. Проблем је ту и настао. Неки су се и лично развратили и престали да верују, па су тако у паду почели да наговарају и друге да тако треба. Навешћу дивно расуђивање господина Жељка Которанина, који о том новом и старом поретку у Богослужењу каже:

''Дакле, прво: нема старог и новог служења свете Литургије! Па макар старо звали и традиционално. Ради се о законитом служењу свете Литургије. Оно је законито, прво, зато што је освештано вековном употребом, а друго, зато што је Свети Сабор већ одредио да се у нашој Цркви има служити у складу са вековним начином служења. Такво служење је у складу са црквеним, значи Божијим Законом.

Друго, ново служење није никакво ново, него је то беззаконо служење.

Безаконо, прво, зато што је супротно одлуци Сабора, а друго, зато што је унело у нашу цркву раздор у богослужбеном јединству, а тиме и оно, што би отац Петар рекао: злу крв, односно свађу, односно поделе. И то је, једном речју, беззакоње. А залагати се за јединство, мир, љубав међу хришћанима на тај начин што се тражи јединство, дакле црквена саборност, између законитог и беззаконитог, је потпуни промашај. У Цркви законито има ваљаност, а беззакоње у Цркви никада није имало ваљаност. И шта може ујединити законито и беззакоње? Ништа! ''

   Наши епископи  су заједно са дипломама  и докторатима донели  и туђе обичаје (на пример из Грчке). Можда они сви и нису неправославни, али су туђи и ми се боримо  да у Србији буде Србско, тако нам Бог помогао . Отуда верујући народ се организује у богомољачка братства око угледних и моралних људи и почиње да брани своје цркве и манастире. Недозвољава тим рушитељима закона да спроводе самовољу и измишљају нешто што никада у Цркви није било. Организује се омладина по целој Србији у свим угроженим епархијама Богомољачка братства при свим храмовима и манастирима. Неће се дозвиолити да наше дивне светиње, зидане од наших дедова и владара падну у руке овим безаконицима, а да се ми под шљивама молимо Богу, јер су многи од њих преко ноћи окренули све наопако.

Са београдског факултета изаћи ће и излазе чудни свештеници и још чуднији вероучитељи, њих више не рукополажу озбиљне владике, веронауку предају по неправославним уџбеницима они сиротани, које су већ упропастили недоучени учитељи. По сајтовима ће их рекламирати, а већ их и рекламирају и протежирати навијачи и следбеници, који су ко зна каквим тајним везама са њима спојени, јер се другачије не може објаснити овако нелогично, неразумно, слепо, замрачено расуђивање и гледање на проблематику. Сви говоре о јединству. Да не дође до раскола у СПЦ.  Па како да дође до јединства када група епископа већ трећи пут потврђене одлуке Сабора СПЦ, неће да спроведе. Бог не слуша молитве непослушних и то се и у пракси види. Народ  бежи из њихових цркава. Прелази много километара за молитве и Свето Причешће тражећи где се служи на традиционалан односно законит начин. Питам се, питам ове заблуделе епископе и свештенике: -  Како нећете да радите за добро Срба и Православља, па ви добро знате све, а због нечег нећете да поставите ствари на ноге. Ухватили сте се теорије врдања, па кад вас неко притера чињеницама уза зид, а ви уместо да следујући логику промените мишљење, ви навалите да етикетирате, или приказујете себе ученим. Ви добро знате који су људи стварно пуни знања. Они који су имали Богопознања. Апостоли су били рибари, а не доктори наука, што не искључује могућност и њима да буду свети људи, али вама се ако овако продужите то сигурно неће десити. Постаните поштени у погледу расуђивања. Не могу да верујем у такав ментални склоп. Да ли ви уопште верујете у Страшни суд? Нек вам је Бог на помоћи. Нека је и нама Бог на помоћи.

Боримо се за добро. На то увек имамо право и обавезу. Следимо причу оца Јулијана покојног игумана манастира Студеница која почиње овако:

Решио мали мрав да иде на поклоњење светињама у Јерусалим. Ту своју намеру објави свим животињама на једном великом животињском збору.

Запрепасте се сви од реда. Па како је која дохватила реч, а прво су говориле велике животиње, крену да га коре и грде. – Баш си ти, тако мали и слабашан, решио да идеш за Јерусалим. Ми, велики и снажни, не усуђујемо се да кренемо. Па знаш ли ти колико је мора и гора до тамо. Па колико је опасности. Ређали су се дискутанти читавог дана, а мали мрав је покушавао да добије реч, али како је био мали и најмањи на сабору никако није успевао. По неко га примети, па се још јаче брецну на њега:

 -Гле ти њега толика брда и планине, а он ће све то да пређе.

 Када дође вече и сви су већ су говорили; дозволише и малом мраву да каже нешто.

-Ето, ја знам да сам мали и најмањи од свих вас. Знам да има много опасности на том путу и да је много мора и гора до тамо. Ја знам да је Јерусалим далеко. Али ја хоћу да умрем на путу за Јерусалим.

Ми драга браћо и сестре не знамо да ли ће мо дочекати коначну победу Добра у свом животу. Али ми треба да се боримо за ту победу, а смрт да нас затекне на томе путу. Тада ћемо стати пред  нашег Бога Правде . Ми треба да умремо сваки у свом животу на своме путу за Јерусалим. Амин.

                                      Теодул Прости