Због ситуације на Косову и Метохији тражимо ванредни Сабор СПЦ, тражимо да Црква стане на чело свог народа и поведе га, као Патријарх Павле 1997!

Ваша Светости,

Ваша Високопреосвештенства,

Ваша Преосвештенства,

Српска Православна Црква, Мајка нашег светосавског народа, по ко зна који пут у историји је позвана да позове Србе на духовни устанак у одбрану највећих наших светиња, које се, као што сви знамо, налазе на Косову и Метохији, тамо где се земаљска Србија претвара у Србију Небеску и Вечну, одређену речима Светог великомученика косовског Лазара да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“. Јер, као што сте и сами сведоци, сецесионисти из Приштине, који су прогласили „независно Косово“, потпомогнути својим покровитељима (Вашингтон – Брисел – НАТО), налазе се на корак до циља – да и власти у Београду, уцењене некаквом магловитом „ЕУ будућношћу“, признају њихову сецесију тако што ће успоставити гранични прелаз и царину између Србије и Србије. Тим чином се одричу Свете Земље Србинове, за коју су наши честити сународници, од 1389, преко 1912. до 1999. године лили своју крв, бранећи крст часни и слободу златну.

Ми знамо да наша Мајка Црква то не може и неће дозволити, јер је свих ових година била на бранику вере и нације, не дозвољавајући туђину да отме оно што није његово.

У другој половини двадесетог века, када је србомрзачки режим Јосипа Броза подржавао комунистичке шиптарске сецесионисте да прогоне православне Србе са Космета, храбри Владика Рашко-призренски Павле је, делом и речју, сведочио о зулумима који се тамо дешавају, а Сабор СПЦ је, по мери својих сила, тражио заштиту права своје пастве. Тако је било и почетком осамдесетих година прошлог века, када су Шиптари запалили Пећку патријаршију, када су се најбољи синови наше Цркве оглашавали у одбрану истине и правде.

Године 1989, поводом шест векова Косовског боја, Патријарх Српски Герман је истакао да смо сви ми Срби „са Косова и Метохије, јер смо сви следбеници Косовског завета и опредељења за Царство Небеско и правду Његову“. На заседању Сабора у мају 1992. донет је Меморандум у коме је јасно стајало: „Подсећамо све на власти, посебно у Србији, да ничија столица није важнија од судбине и слободе целог народа и да нико нема монопол над народом и будућношћу наше деце/.../ Такође апелујемо на све власти у Србији и све чиниоце у Европи и свету да се поштују права и дужности свих који живе на Косову и Метохији, али и да се не намећу решења под притисцима са било које стране, него да се истински подржи хумани и праведни демократски поредак, који ће дати заштиту свим људима и народима на том простору, који је, због свог духовног, националног и културног значаја, за Српски народ оно што је Јерусалим за Јевреје“.   

Године 1999, уочи преговора у Рамбујеу, врх СПЦ је тражио да и Црква учествује у овим преговорима, о чему је одлука донета на епископском саветовању почетком фебруара. Тада је истакнуто да се од преговора очекује „правда Божја и правда људска подједнако за све, без разлике“, пошто су Косово и Метохија „вековно живо средиште српске државе и Цркве, извориште српске духовности, културе, државотворног и црквено-народног самосазнања“, при чему српски народ без Космета постаје „обезличена биолошка маса, без прошлости и праве будућности“. Тада су епископи питали светске моћнике ко им је дао за право „да српском народу одузму памћење, државу, духовно биће и да угрозе његову судбину и место под сунцем“. Црква је подсетила да је народ на Косову и Метохији преживео пет векова турске окупације, при чему су нацисти и фашисти за време Другог светског рата протерали преко 200 хиљада људи са својих огњишта, титоизам је ту окупаторску политику наставио, а албански сепаратистички покрет је трајао од 1945. до часа када је НАТО окупирао Космет. Архијереји су нагласили да план Контакт групе, као основа за преговоре у Рамбујеу, личи на ултиматум сила Осовине из 1914. године, и упитали: „Косово је не само душа и судбина српског народа, него је и име за оно најважније што је српски хришћански народ дао Хришћанству и унео у ризницу светске културне баштине и цивилизације. Да ли ће хришћанске и друге земље, у навечерје 2000-те годишњице од рођења Господа Исуса Христа жртвовати земљу на којој је тај народ подигао највише храмова на хришћанском Истоку, земљу на коју има вековне тапије један народ и једна Црква, да ли ће је, запечећене људским костима и мученичком крвљу – дати за оснивање једне друге државе?“

Септембра месеца 2004, Сабор СПЦ је, поводом захтева да и Срби учествују у изборима на Косову и Метохији, истакао: “/.../У којој држави на свету се може захтевати излазак на изборе под условима у којима су људи лишени не само елементарне безбедности и основних људских права, па и права на слободу кретања, него и самог права на живот?“

Нарочито је важан Меморандум Светог архијерејског сабора СПЦ, објављен 2006. године, у коме се истиче да је неопходно „да се потврди став Српског народа и цркве, и унесе у нови Устав државе Србије: да нико и никада нема право да се одрекне Косова и Метохије као неотуђивог дела територије Српског народа, Српске државе и Српске Светосавске Цркве, те да се испоштује до краја принцип неповредивости и непроменљивости државних граница, гарантованих међународно признатим правним државноправним актима, а и резолуцијом Савета Безбедности бр. 1244, која гарантује целовитост и суверенитет државе Србије на Косову и Метохији. Косовскометохијску Свету Земљу и њене светиње и њен страдални народ, нико нема право да изда, прода или истргује за било какве положаје или интеграције“.  

После свега што нам је тзв. „међународна заједница“, то јест НАТО Империја, учинила одузимајући нам Косово и Метохију и, преко својих послушника, доносећи срамне пресуде у Хагу Готовини, Маркачу, Харадинају и другим злочинцима против српског народа, цео српски православни народ очекује од своје Свете Цркве да дигне глас у одбрану Косова и Метохије у саставу Србије и да не дозволи било коме, па ни политичарима који су тренутно на челу државе, да потписују било какве споразуме на штету наше државе и народа.

Зато Вас, наши оци и учитељи светосавске и светолазаревске храбрости, молимо: саберите се, под окриљем архиепископа пећког и патријарха српског, на ванредно заседање Светог Архијерејског Сабора СПЦ, и реците НЕ издаји и продаји земље Лазареве, а затим нас, читав народ српски православни, у литији поведите ка Јарињу, где покушавају да направе гранични прелаз и изграде царину, да сви заједно покажемо колико нам је стало до Косова и Метохије.

Тако је Блаженопочивши Патријарх Павле учинио о Савиндану 1997. у Београду, пробијајући полицијски кордон који је спречавао народ да брани своју изборну вољу. Иза њега је, у литији, ишло преко 500 хиљада људи, и то је била сила коју ништа није могло да заустави. Нека тако буде и данас, када бранимо оно најсветије што нам је остало.

Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства, поведите Србију према Косову и Метохији и обнародујте све одлуке Сабора које се тичу Косова и Метохије управо тамо где покушавају да Србију одвоје од њеног Јерусалима – на највишем нивоу државне власти. Сав народ српски биће уз Вас и Ви ћете, по ко зна који пут, показати и доказати да је Светосавска Црква најдубља чуварка нашег памћења и нашег државотворног предања.

Целивајући Ваше свете деснице, одани Вам у Христу на пут Светог Саве и Светог кнеза Лазара,

У име Старешинства Покрета Српске Двери,
Бранимир Нешић
Владан Глишић
Радован Тврдишић
Срђан Ного
Зоран Радојичић
Данило Тврдишић
Бошко Обрадовић

http://www.dverisrpske.com/