Свети Игњатије Брјанчанинов

                                                    О Љубави

           - Љубав духовна

           - Љубав природна             

           - Љубав према Богу

           - Љубав према ближњем

           - Љубав према непријатељима

           - Љубав према свету

 Љубав духовна

Све људе треба предати Богу. Томе нас учи и Црква; она каже: "Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо". Ко преда себе и све Богу, тај може да умре за свет, а без те смрти у човековој души не може да засија духовно оживљење. Ако останеш веран Богу и мртав за људе, онда ће се, кад дсфе време, у твојој души појавити духовна ризница и видећеш васкрсење своје душе дејством Духа. 6. 330

Свету љубав према ближњем сачуваће онај ко са њим има општење Бога ради; сачуваће је и онај ко се Бога ради удаљава од таквог општења. Наша природа је повређена падом, њиме је повређена и наша природна љубав. Стога се за испуњавање услова свете љубави треба руководити не осећањима и склоностима срца, него заповестима Јеванђеља - свесветим заповестима Господа нашег Исуса Христа. Једна од тих заповести каже: Ако ли те десна рука саблажњава, одсеии је и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи да све тело твоје буде бачено у пакао (Мт. 5,30), то јест, ако неки човек, који ти је потребан и близак као твоја десна рука, наноси штету твојој души - прекини општење са њим. Такво поступање заповеда нам Законодавац савршене љубави. А маштања и осећања нашег палог срца лако могу да нас одвуку у пропаст! 6. 331

Љубав природна

Наша природна љубав повређена је падом; њу је потребно умртвити - то заповеда Христос - и из Јеванђеља поцрпсти свету љубав према ближњем, љубав у Христу.

Пред Јеванђељем је безвредна љубав која настаје услед покрета крви и телесних осећања. Уосталом, какву би вредност та љубав и могла да има, када се приликом распаљивања крви заклиње да ће положити живот за Господа, а после неколико часова, када се крв охлади, куне се да Га не познаје? (Мт. 26,33,35,74).

Јеванђеље одбацује љубав која зависи од покрета крви, од осећања телесног срца. Пад је потчинио срце власти крви, а посредством крви и власти кнеза овога света. Јеванђеље ослобађа срце од тог ропства и насиља, и доводи га под руководство Духа Светога.

Дух Свети нас учи да свето љубимо ближњега. Љубав, запаљена и  подстакнута Духом Светим представља - огањ. Тим огњем гаси се огањ природне, телесне љубави, повређене падом у грех. "Ко говори да је могуђе имати и једну и другу љубав, обмањује сам себе" - рекао је свети Јован Лествичник.

Колико је пала наша природа! Онај ко је по природи способан да ватрено љуби ближњег, сада треба нарочито да принуди себе како би га љубио на начин који заповеда Јеванђеље. Најватренија природна љубав лако се претвара у одбојност, у непомирљиву мржњу.

У каквим је ранама наша природна љубав! Како тешку рану на њој представљају страсти! Срце обузето страстима способно је за сваку неправду, за свако безакоње, само да би удовољило својој болесној љубави. Природна љубав пружа ономе ко љуби само земаљско, а о небеском и не размишља Она ратује против Неба и Духа Светога, јер Дух захтева распињање тела. Она ратује против Неба и Духа Светога, јер се налази под влашћу лукавог, нечистог и погинулог духа 1.121-122

Погледај предмете твоје љубави: они ти се страшно допадају? Твоје срце је привезано за њих? Треба да их се одрекнеш.

Ово одрицање од тебе захтева Господ, Законодавац љубави, не зато да би те лишио љубави и љубљених, него да би ти, одбацивши телесну љубав, оскврњену примесом греха, постао способан за при-мање духовне љубави, чисте и свете, која је - највише блаженство.

Онај ко је осетио духовну љубав, са гађењем ће гледати на телесну, као на наказно изопачење љубави.

Како човек да се одрекне предмета љубави, који као да су му прирасли за само срце? Реци за њих Богу: "Они су, Господе, Твоји; а ја - ко сам? Слабо и сасвим безначајно створење. Данас још лутам земљом и могу да будем за нешто користан својим љубљенима, а сутра можда ишчезнем са лица земље, и за њих постанем - ништа! Хтео ја то или не, смрт долази, долазе и друге околности, насилно ме одвајају од оних које сам сматрао својима, и они више - нису моји. Они уствари нису ни били моји; постојао је некакав однос између мене и њих; заваравајући се тим одногом, ја сам их називао и сматрао својима. Да су заиста били моји - заувек би ми припадали.

Створења припадају само Творцу: Он је њихов Бог и Владика. Дајем Ти Твоје, Господе мој: погрешно и узалуд присвајао сам их себи".

За њих је сигурније да буду Божији. Бог је вечан, свеприсутан, свемогућ, безмерно добар. Ономе ко је Његов, Он Сам је сигуран и најпоузданији Помоћник и Покровитељ.

Бог Своје даје човеку: и људи човеку постају своји - по телу привремено, а по духу заувек - онда када Бог изволи да му подари тај дар.

Истинска љубав према ближњем заснована је на вери у Бога: она је - у Богу. Да сви једно буду - обраћао се Спаситељ света Оцу Своме - као Ти, Оче што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду (Јн. 17,21).

Смирење и преданост Богу убијају телесну љубав. Она, дакле, живи умишљеношћу и неверовањем. Твојим љубљенима чини што можеш - оно што је корисно и што дозвољава закон; али увек их предај Богу, па ће се твоја слепа, телесна и нагонска љубав мало-помало претворити у духовну, разумну и свету. А ако је та твоја љубав страствена и противзаконита, онда је одбаци као гадост.

Кад срце није слободно - то је знак страствености. Кад је твоје срце заробљено - то је знак безумне, греховне страсти.

Света љубав је чиста, слободна, сва у Богу. Она је - деловање Духа Светога у срцу, по мери његовог очишћења.

Одбацивши непријатељство, одбацивши страственост, одрекавши се телесне љубави, задобиј љубав духовну: уклони се од зла и чини добро (Пс. 33,15). 1. 124-125

Истинска љубав је строга и пошто се показује на делу, њој није потребна маска љубазности и додворавања, којима се обавезно прикрива самољубље како би обмануло ближње. 6. 678

Љубав према Богу

Бога љуби онако како је Он заповедио да Га љубе, а не онако како самообманути сањари мисле да Га љубе.

Не падај у заносе, не доводи у покрет своје нерве, не распаљуј се материјалним пламеном, пламеном твоје крви. Жртва угодна Богу је - смирење срца, скрушеност духа. Бог се са гневом одвраћа од жртве која се приноси са умишљеношћу и гордим мишљењем о себи, макар то била и жртва паљеница.

Гордост покреће нерве, распаљује крв, буди машту, оживљава пали живот; а смирење умирује нерве, кроти покрете крви, уништава маштања, умртвљује пали живот, оживлзава живот у Христу Исусу.

Хоћеш да се научиш љубави Божијој? Удаљи се од сваког дела, речи, помисли и осећања који су забрањени Јеванђељем. Својим непријатељством према греху, који је толико омражен свесветом Богу, покажи и докажи љубав према Богу. Сагрешења у која ти се догоди да по немоћи паднеш, одмах лечи покајањем. Али боље се труди да не допустиш себи та сагрешења, строгим бдењем над собом.

Хоћеш да се научиш љубави Божијој? Пажљиво у Јеванђељу изучавај заповести Господње и труди се да их на делу испуњаваш, труди се да јеванђелске добродетељи претвориш у своје навике, своје особине. Ономе ко љуби, својствено је да тачно испуњава вољу онога кога љуби.

Савршенство љубави састоји се у сједињењу са Богом; напредовање у љубави повезано је да необјашњивом духовном утехом, насладом и просвећењем. Али у почетку подвига ученик љубави треба да издржи љуту борбу са самим собом и са својом дубоко повређеном природом. Зло које се сродило са палом људском природом и постало за њу закон, устаје и војује против Закона Божијег, против закона свете љубави.

Љубав према Богу заснива се на љубави према ближњем. Када у теби ишчезне злопамћење, онда си близу љубави. Кад твоје срце буде осењено светим, благодатним миром према читавом људском роду, онда си на самим дверима љубави.

Али те двери се отварају само Духом Светим. Љубав према Бо-гу је дар Божији у човеку који је чистотом срца, ума и тела припре-мио себе за примање тога дара Према степену припремљености бива и степен дара, јер Бог је и у милости Својој - праведан.

Слушајући из Писма да је наш Бог огањ, да је љубав огањ и осећајући у себи огањ природне љубави немој да помислиш да је то један те исти огањ. Не! Та два огња су у међусобном непријатељству и гасе се један другим.

Природна пала љубав распаљује човекову крв, покреће његове нерве, буди машту; света љубав хлади крв, умирује душу и тело, привлачи унутрашњег човека на молитвено тиховање, погружава га у опијеност смирењем и духовном сладошћу.

Многи подвижници који су природну љубав примили као Бо-жанску, распалили су своју крв и машту. Стање распаљености веома лако прелази у стање бесомучности. Налазећи се у стању распаљености и бесомучности многи су сматрали да су испуњени благодаћу и светошћу, па су тако били несрећне жртве самообмане.

Тврдо знај да је љубав у Богу највиши дар Духа Светога, а човек само може да чистотом и смирењем припреми себе за примање тог великог дара, који мења ум, срце и тело.

Узалудно се трудимо, бесплодно и штетно, када тражимо да пре времена у себи откријемо узвишене духовне дарове: њих у своје време дарује милосрдни Бог онима који постојано, трпељиво и смирено испуњавају јеванђелске заповести. 1. 127-130

Неки кад прочитају у Светом Писму да је љубав најузвишенија међу добродетељима [врлинама], да је она - Бог, почињу да се труде како би истога часа у своме срцу развили осећање љубави и тиме прожимају све своје молитве, мисли о Богу и дела.

Бог се одвраћа од ове нечисте жртве. Он од људи захтева љубав, али истинску љубав, духовну и свету, а не измишљену, телесну, упрљану гордошћу и сладострашћем. Бога је немогуће другачије волети, него срцем очишћеним и освећеним Божанском благодаћу. Љубав прбма Богу је дар Божији, она се излива у душе истинских слугу Божијих деловањем Духа Светога. Напротив, она љубав која спада у наше природне особине, налази се у стању повређености грехом које обухвата читав људски род, целокупно биће сваког човека, све осо-бине сваког човека. Узалуд ћемо стремити служењу Богу и сједиње-њу са Богом том љубављу! Он је свет и почива само у светима. Он је независан - бесплодни су људски напори да прими Бога у себе, када нема благовољења Божијег да обитава у човеку, иако је човек - богосаздани храм, створен са циљем да Бог обитава у њему. Тај храм се налази у стању жалосне запуштености и пре но што буде освећен потребна му је обнова.

Превремена тежња човекова да развије у себи осећања љубави према Богу већ представља самообману. Она ће одмах удаљити човека од правилног служења Богу и довести до различитих заблуда, а окончаће се повредом и погибијом душе. 2. 52-53

Степен наше љубави према Богу нарочито јасно видимо приликом молитве, која служи као израз ове љубави и у отачким делима је сасвим правилно названа огледалом духовног напретка. Када приликом молитве стално упадамо у расејаност - то служи као показатељ да се наше срце налази у ропству земаљских страсти и брига које му не допуштају да се у потпуности устреми ка Богу и пребива са Њим. Пажљива молитва показује да је наше срце раскинуло нити привезаности за свет те да се стога већ слободно усмерава ка Богу, да се приљубљује уз Бога, да се навикава на Бога. Прелазак са расејане на пажљиву молитву, или од љубави према свету ка љубави према Богу захтева много времена, много труда и напора, много помо-ћи. Потребна је помоћ поста, потребна је помоћ целомудрености и чистоте, потребна је помоћ нестицања, помоћ вере, смирења, милости, помоћ Божанске благодати. Уз заједничко дејство свих помену-тих потпора срце успева да се отргне од љубави према свету; ослобођен невидљивих окова пада и огреховљености, човек се читавим сво јим бићем устремљује ка Богу. Познавши узвишеност и блаженство тог стања, он се труди да што чешће пребива у њему. Љубав Божија му опитно доказује своје присуство у њему, а он своју љубав према Богу доказује пажљивом и постојаном молитвом, која није разбијена помислима о предметима и делима пролазног света. 4.260-261

Љубав према ближњем

Из учења отаца знамо да постоје две врсте љубави према ближњем: љубав природна и љубав јеванђелска, или у Христу. Природна је у нама засађена приликом стварања, те стога постоји у сваком човеку. Она је, као и друга добра својства, повређена падом, или пра-родитељским грехом; зато је у сваком човеку подвргнута већим или мањим, краткотрајнијим или дуготрајнијим променама. Христос, Који је на чудесан начин исцелио све наше недуге, исцељује и повређену љубав: Он заповеда да у људима љубимо Њега - Господа. Тиме љубав узводи на највиши степен ревности, дарује јој чистоту, духовност, светост - и пламеном љубави у Христу гаси хаотични и димни пламен телесне љубави која је помешана и састављена од имагинарне, непостојеће насладе и жестоког, убиственог мучења. Осећање духовне љубави водило је перо светог Јована Лествичника када је написао: "Љубав према Богу гаси љубав према родитељима и другима блиским по телу; онај ко каже да има и једну и другу љубав, обмањује себе". Он је такође рекао: "Ватра се ватром гаси, то јест теле сна љубав Божанском љубављу". Када пажљиво погледамо себе, с Божијом помоћу увидећемо да у најбољем случају имамо природну љубав, а јеванђелску тек треба да стекнемо. 6. 153

Указуј поштовање ближњем као образу Божијем - поштовање у души, невидљиво за друге, које је очигледно само твојој свести. Нека твоје деловање тајанствено одговара твоме душевном расположењу.

Указуј поштовање ближњем не правећи разлику према узрасту, полу, сталежу - и у твоме срцу постепено ће почети да се јавља света љубав.

Узрок те свете љубави је - не тело и крв, не чулна привлачност, него - Бог.

Они који су лишени славе хришћанства, нису лишени друге славе добијене приликом стварања: да су - образ Божији.

Ако образ Божији буде бачен у страшни адски плам, ја и тамо треба да га поштујем.

Шта ме се тичу пламен и ад! Тамо је по суду Божијем гурнут образ Божији; моје је да сачувам поштовање према образу Божијем и да тиме себе сачувам од ада.

И слепом, и губавом, и умно поремећеном, и детету на грудима, и разбојнику, и незнабошцу укажи поштовање као образу Божијем. Шта се тебе тичу њихове слабости и недостаци! Пази на себе, како ти не би имао недостатак у љубави.

Укажи поштовање Христу у хришћанину, Христу Који нам је за поуку рекао и опет ће рећи приликом решавања наше вечне судбине: Кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте (Мт. 25,40).

Обраћајући се своме ближњем, имај на уму ову изреку Јеванђеља и постаћеш миљеник љубави према ближњем. Миљеник љубави према ближњем улази њоме у љубав према Богу.

Али ако мислиш да љубиш Бога, а у твоме срцу живи непријатељско расположење макар и према једном човеку, онда се налазиш у жалосној самообмани. Ако ко рече: Љубим Бога - вели свети Јован Богослов - а мрзи брата свога, лажа је... И ову заповест имамо од Њега: Који љуби Бога, да љуби и брата свога (1. Јн. 4,20-21). 1. 125-126

За понижавањем ближњег следи губљење љубави. Губљење љубави је обележје примања демонских помисли, као што је обележје примања семена благодати - умножавање љубави према ближњем. 6.225

Преподобни авва Доротеј, говорећи о љубави према ближњем, пореди подвижнике Христове са линијама које иду од обода круга према његовом центру... Што су ближе центру, то су ближе једна другој. И подвижници Христови, што се више приближавају Богу, то су ближе један другоме у истинској љубави. 6. 429-430

Јеванђеље заповеда љубав према непријатељима: свети оци хвале љубав која је према свима једнака. Зар љубави према ближњем не треба да буде страно свако прављење разлике? Ето о чему сада хоћу да вам говорим. Хтео бих да вам о том предмету кажем не моју, него Божију реч: нека ми милосрдни Бог подари ту реч.

Разумем само ону љубав, која делује по свештеним заповестима Јеванђеља, у његовој светлости, љубав која је и сама - светлост. Другу љубав не знам и не признајем. Љубав коју уздиже свет, коју људи сматрају за своју, запечаћена је падом и није достојна да се назове љубављу: она је изопачење љубави. Зато је тако непријатељски расположена према светој и истинској љубави.

Истинска, света љубав према Богу и ближњем јасно је представљена у јеванђелским заповестима. Њено исправно и непорочно деловање показује се кроз испуњавање јеванђелских заповести. Ко Мене љуби - рекао је Господ - заповести Моје држи. У таквој љубави не може бити ни маштања, ни телесног жара, јер почетници извршавају Христове заповести уз присилу над собом, уз такву присилу да се она назива распећем, а они који су узнапредовали и осетили осењеност благодаћу, извршавају их уз снажан осећај мира Христовог. Мир Христов је некакав фини духовни хлад; када се разлије по души, душа пребива у узвишеном ћутању, у свештеном мировању.

Но, исто то Јеванђеље заповеда да будемо опрезни са непријатељима својим и да им не верујемо. Ето, Ја вас шаљем - рекао је Господ Својим ученицима - као овце међу вукове. Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови! А чувајте се од људи јер ће вас предати судовима и по синашама својим тући ће вас... И сви ће вас мрзити због имена Мош (Мт. 10,34-36). Дакле, само Јеванђеље препоручује опрезност у односу према непријатељима и, по могућству, мудро опхођење са њима. Непријатељство производи дух света; оно често долази на место телесне љубави. Али и сама телесна љубав веома је налик на непријатељство. Само потомак старог Ада ма способан је за телесну љубав и непријатељство; и што је у њему живљи стари човек, то снажније делују болести којима је пад поразио љубав: непријатељство, завист, љубомора, телесна љубав. Слуга Христов не може да буде ничији непријатељ.

Видите како нам Јеванђеље прописује љубав према непријатељима - не слепу, не неразумну, него освећену духовним расуђивањем. Љубав је - светлост; слепа љубав - није љубав. Слично треба рећи и о љубави према пријатељима. Јеванђеље заповеда да то буде љубав у Христу, како би Христос био љубљен у ближњем, а ближњи љубљен као створење Божије. Услед те љубави у Богу и ради Бога, свети угодници Божији имали су љубав једнаку према свима, а љубили су нарочито оне који су живели благочестивим животом, као што је рекао пророк Давид: Веома сам поштовао пријатеље Твоје, Господе. Ученици су осећали већу наклоност према оним наставницима у којима су видели нарочито обиље духовног познања и других духовних дарова. Наставници су више љубили она своја духовна чеда код којих су уочавали нарочиту бригу према добродетељима и нарочито деловање благодати Божије. Таква љубав, која одаје дужно поштовање људима према степену њихове побожности, уједно је и према свима једнака, јер је у Христу и у свима љуби Христа. Један сасуд прима више тог духовног блага, а други - мање. Али благо је - једно! 6. 449-453

Љубав хришћанина према Богу је љубав према Христу (1. Јн. 2,23), а љубав према ближњем је љубав према Христу у ближњем: заволевши ближњег, заволевши га у Господу, то јест по заповестима Господњим, ми стичемо љубав према Христу, а љубав према Христу је љубав према Богу. Савез љубави Божије са љубављу према ближњем најбоље је представљен у посланицама светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова. Према његовом учењу, немогуће је заволети Бога, а да се претходно не заволи брат. Љубав према брату састоји се у испуњавању заповести Господњих у односу на њега (2. Јн. 1,6).

Исто учење објављује и свети наставник монаштва, преподобни Антоније Велики, који је говорио: "Од ближњег зависе и живот и смрт (душе). Добијајући брата, добијамо Бога; саблажњавајући брата, грешимо против Христа". Преподобни Јован Колов, један од највећих отаца египатског Скита, рекао је: "Не може се подићи дом ако се почне одозго, него градњу треба започети од темеља и подизати увис". Упитали су га: "Шта значи темељ". Одговорио је: "Темељ је наш ближњи: треба да га задобијемо и почнемо од њега. На њему почивају све заповести Христове". Преподобни Марко Подвижник: "Немогуће је спасити се другачије, него кроз ближњег". Слично расуђују и уче сви Свети Оци; то је опште хришћанско учење, учење Цркве, учење Христово.

Обрати пажњу на задобијање љубави према ближњем, као на основ твога живота... Заволи ближњег према упутству јеванђелских заповести - никако не према страсти твога срца. Љубав коју је Бог засадио у нашу природу повређена је падом и не може исправно да делује. Никако јој не допуштај да делује! Њено деловање лишено је непорочности и мрско Богу, као оскврњена жртва! Плодови њеног деловања су погубни и убиствени за душу. Ближњег заволи на следе-ћи начин: не гневи се на њега и не злопамти; не дозвољавај себи да говориш ближњем било какве прекорне, увредљиве, подсмешљиве или заједљиве речи; чувај мир са њим колико год можеш; смиравај се пред њим; не свети му се ни директно ни индиректно; у свему у чему можеш да му попустиш - попусти му; одучи се од противречења и спорења, одбаци их као обележја гордости и самољубља; говори добро о онима који те оговарају; за зло плати добрим; моли се за оне који ти приређују различите патње, увреде, искушења и гоњења (Мт. 5,21-48). Никако, ни под којим изговором, никога не осуђуј, чак и не суди ни о коме је ли добар или лош, имајући пред очима оног јединог лошег човека за кога треба да одговараш пред Богом - себе. Према ближњима поступај онако како би желео да поступају према теби (Мт. 7,1-12). Из дубине срца отпуштај и праштај људима њихова сагрешења против тебе, како би и Отац Небески теби опростио твоја безбројна сагрешења, твој страшни греховни дуг, који може заувек да те гурне и затвори у адске тамнице (Мт. 18,23-35). Немој да се везујеш, нарочито не блудном страшћу, за твога ближњег; под ближњим се подразумева не само мушки, него и женски пол. Ако пак устрељен ђавољом стрелом ипак неочекивано будеш заражен, немој да клонеш духом, знајући да ми у себи носимо способност да се заразимо свакојаким страстима, што се догађало и великим светитељима; из све снаге се потруди да се излечиш. На крају: не повређуј свога брата многоречитошћу, празнословљем,  блискошћу и слободним опхођењем с њим. Тако се држи у односу према ближњем, па ћеш наћи и задобити Богом заповеђену и Богу угодну љубав према њему; њоме ћеш себи отворити улаз у љубав Божију. 5. 87-89 

Љубав према непријатељима

Срце које је заражено злобом и неспособно за љубав према непријатељима заповеђену Јеванђељем треба лечити оним средствима на која је указао Господ: треба се молити за непријатеље, и никако их не осуђивати и не оговарати, него говорити добро о њима, а по могућству и чинити им добро. Та дела гасе мржњу када се распали у срцу, држе је стално обузданом и значајно је слабе. Но, потпуно искорењивање злобе савршава се Божанском благодаћу. 1. 510

Вером су свети задобили љубав према непријатељима; око ума, просвећено вером, неуклоњиво гледа у Бога и Његов Промисао, приписујући том Божанском Промислу све спољашње догађаје.

Душа прима искушења као лечење својих болести и благодари Лекару - Богу. Када се искушења посматрају тако, онда људи и друга оруђа искушавања остају по страни, као средства. Нема против њих ни злобе, ни непријатељства! Душа која прославља Саздатеља и благодари Небеском Лекару опијена неописивим осећањима почиње да благосиља оруђа свога излечења. 1. 176

Немој да замрзиш ни онога ко те клевеће, ни онога ко ти се руга, ни пљачкаша, ни убицу: они те распињу са десне стране Богу, по недокучивом Промислу Божијем, како би ти, од срца и убеђено, у молитви Господу могао да кажеш: "Оно што сам заслужио по делима примам, сети ме се Господе у Царству Твоме". Невоље које се пуштају на тебе треба да схватиш као своју неисказиву срећу и доказ Богоизабраности, па да се најтоплијом молитвом помолиш за своје добротворе, за оне преко којих добијаш ту срећу и чијим рукама биваш отргнут од света и умртвљен за њега, чијим се рукама узносиш Богу. Осети милост према њима, сличну оној милости коју према несрећном човеку што се дави у гресима осећа Бог, Који је Сина Свога предао као искупљујућу Жртву за створења непријатељски расположена према Творцу, знајући да ће се та створења већином подсмевати овој Жртви и да ће је пренебрегавати. Таква милост, која се простире до љубави према непријатељима и излива се у сузним мољењима за њих, доводи до опитног познања Истине. 2. 223

Свети Макарије Велики каже: "Благодат тако делује, и умирује све силе и срце, да душа од велике радости (милости) постаје налик незлобивом детету, и човек више не осуђује ни Јелина, ни Јудеја, ни грешника, ни мирјанина, него у себи чистим оком гледа на све и радује се целом свету, из све снаге жели да поштује и љуби и Јелине и Јудеје". "Чистота срца - рекао је Исак Сиријски - гледа Бога; она сија и цвета у души не од људског учења, него зато што не види злобу људску". Човек ни злобу својих ближњих неће видети онда када читав његов однос према ближњем буде прожет милошћу према њему. 2.408-409

Љубав према свету

Они који љубе свет, за време земаљског живота Богочовековог, своје злочине крунисали су одбацивањем Христа и богоубиством (Мт. 23,32); а у последња времена света крунисаће их примањем антихриста и одавањем божанске почасти њему (Јн. 5,42). Страшна је љубав према свету! Она се на неприметан начин увлачи у човека, а када се увуче, постепено постаје његов сурови и неограничени господар. Људи су се постепено припремили и стекли душевно расположење способно за богоубиство; и сада се постепено припремају, стичући расположење и карактер који су у стању да приме антихриста (2. Сол. 2,7). 5. 308

www.pravoslavni-odgovor.com