Подстакнут текстом Влада Димитријевића “Ђавољи престо” хтео бих за читаоце “Борбе за веру” навести још неке детаље на ту тему и испричати једну интересантну позадину сакралног смисла преврата из 1917. године, који су извршили синови пакла, следбеници Лењина и Троцког. Ову причу испричао ми је у друштву већег броја козака, један руски козачки атаман (наравно – верујући православни Рус).

Још за времена Великог кнеза Димитрија Донског (чувеног по Куликовској бици), почеле су дрвене зидине Кремља да се мењају каменим. Дограђивали су га практично сви владари у међупериоду али главни обриси који су до данас сачувани потичу из времена великог цара Ивана Грозног. По овим козацима, простор међу зидинама Кремља у данашњем облику, замишљен је по узору на храм у Горњем Јерусалиму и на Старозаветни Јерусалим. Чак су и називи свих седам врата Кремља (од Александровских до Спасових) практично подударни са Старозаветним Јерусалимом. По замисли тадашњих руских стараца, унутрашњост међу зидинама Кремља требала је да представља јединствен Храм, чији је Олтар представљао Успењски сабор. Оно што је интересантно, управо је Успењски сабор, као Олтар тог замишљеног Горњег Јерусалима, одмах затворен са доласком Лењинових сатаниста на власт. И Успењски храм још није враћен у власништво РПЦ и у њему се не служи редовно Света Литургија. Овом храму је 1625. године дарована Риза Господња. “Цивилизована” војска тадашње ЕУ уједињене око Наполеона, 1812. године је од храма направила коњушницу и оскрнавила светињу, а храм је поново освештан 1813. године, после протеривања европејаца из Русије. У њему је одржана интронизација Патријарха Тихона 1917. године, а као што смо рекли, са доласком бољшевика1918. године, храм је затворен. Данас је овај храм још увек државни музеј у коме се додуше с времена на време дозволи руском Патријарху (само њему) да служи литургију. Поред сатанског Лењиновог маузолеја који се мора изместити ако Русија Милошћу Господњом поново постане Монархија, мора и место предвиђено као Олтар тог јединственог замишљеног храма названог Московски Кремљ, поново постати власништво Цркве у коме ће се редовно служити Света Литургија. Многи храмови који су у време комунизма били претворени у музеје, враћени су у власништво РПЦ, али Успењски сабор, упркос чини се никад бољим односима световне и црквене власти после пада царства, још увек има функцију музеја и нема индиција да власт размишља да храм врати свом природном власнику – Руској Православној Цркви.

То практично значи да су Лењинови сатанисти на месту које је симболисало Олтар замишљеног Горњег Јерусалима, тај Олтар затворили а поред њега саградили својеврстан сатанин олтар у виду Лењиновог маузолеја. Значи, са сакралне тачке гледишта, борба за две ствари у вези са Московским Кремљом је веома важна - прва је уклањање сатанског маузолеја, а друга ствар је враћање Успењског сабора, замишљеног Олтара Кремља, у власништво РПЦ. Тек тада ће простор између зидина Московског Кремља поново повратити свој некадашњи благословени сакрални смисао.

На крају да додам да постоје и другачија тумачења симболике Московског Кремља, њих не бих истицао, понављам, ово тумачење испричао ми је један верујући руски козачки атаман. Он је додао и то, да су практично сви они који су ишли на поклоњење “црвеном свецу” у ствари ишли на поклоњење сатани, да то треба да исповеде пред свештеником и да је и то један од разлога спорог покајања руског народа због цареубиства. “Тешко долазе себи они који су се поклонили сатани” – рекао је атаман. Своју причу о сакралном значењу Московског Кремља, атаман је завршио једним практичним саветом за све будуће посетиоце Кремља – да, “уколико пролазе покрај сатанског маузолеја, пљуну у  његовом правцу, нипошто не улазећи у њега”.