Иако је у десетом члану важећег Устава Србије, који се односи на језик и писмо, јасно и недвосмислено речено да су у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо, та одредба се масовно крши и увелико игнорише. Чак и телевизије са државном фреквенцијом, уз ретке изузетке, емитују свој програм служећи се скоро искључиво латиничним писмом. То је годинама важило и за највећу београдску телевизију, јавно радио-дифузно предузеће Студио Б.

Међутим, недавно се десила промена коју су многи гледаоци одавно прижељкивали – на ту телевизијску станицу се одједном поново вратила ћирилица. Овај догађај је значајан зато што он представља изузетно редак случај повратка на једино уставно писмо – ћирилицу. Наиме, ради се о томе да је нарочито почетком 21. века латиница у Србији у већини случајева заменила ћирилицу у јавним натписима, у писаним и електронским медијима, а потом и у свакодневној комуникацији. То свакако не би било ништа необично да постоји могућност слободног избора сваке институције и предузећа, којим ће писмом да се служи. Међутим, српски Устав који је усвојен 2006. године, прецизно одређује једноазбучје, и стога би макар по слову закона, сви морали да се тога и придржавају. Али, нажалост, то није тако. Зато је и могуће да само у Србији у Уставу пише да је званично писмо ћирилица, а да се у медијима, јавним натписима и званичним дописима, у отприлике 80 процената случајева користи другачије писмо. Докле су ствари отишле далеко у потискивању ћирилице, говори чињеница да је још 1946. године удео књига штампаних ћирилицом у Србији, на српском језику, био 85%, а већ 2011. је износио само 46%, што значи мање од половине свих штампаних књига. У истом периоду се проценат ћириличних новина и часописа свео са 73% на само 30%. Наведени подаци убедљиво говоре да ће у случају да се наставе овакви трендови, ћирилица у Србији у потпуности нестати из употребе већ у догледној будућности око 2050. године.

За тренутак бисмо могли да погледамо какво је стање по том питању у оним земљама где се такође користи ћирилично писмо. То је низ земаља, од Балкана до Тихог океана, почевши од Македоније и Бугарске, преко Украјине и Белорусије, па до Русије и других земаља. У оквиру њихових званичних језика се користи искључиво ћирилица и код њих није предвиђена истовремена употреба неколико равноправних писама, као уосталом ни у једној другој земљи на западу Европе.

Нису се показали оправданим ни неки аргументи присталица коришћења оба писма, који су наводили, на пример, да је латиница неопходна за аутомобилске регистрације, за дописивање са иностранством, за комуникацију путем интернета или за СМС поруке. Наиме, у свим малопре поменутим земљама ћирилица се успешно и без икаквих проблема користи за све те функције.

С обзиром да доследни заштитници уставног положаја ћирилице устрајавају на тврдњи да у Србији очигледно недостаје довољно политичке воље да се у стварном животу примењују одредбе важећег Устава, и даље ћемо изгледа бити сведоци потпуне доминације латинице над ћирилицом у свим сферама живота. Такође, по њима ће Србија због тога и убудуће бити једина лингвистички неуређена земља на свету.

Међутим, ако је за утеху, недавни повратак београдске градске телевизије на искључиву употребу ћирилице у својим програмима, буди наду да је могућ и обрнути процес, у коме ће традиционално писмо поново заузети своје уставно место. Барем се томе надају сви они бројни грађани који су до сада годинама тражили да се ћирилици врати њен некадашњи статус.

Извор: Глас Русије, фото: © ~ Phil Moore/flickr.com

http://vostok.rs