Чак и под претпоставком да је свештеник Братислав Браца Кршић у свом демантију рекао истину - нема оправдања да једна парохија Српске Православне Цркве наводи 25. децембар по папском календару као датум празновања Божића. У СПЦ је богослужбени циклус устројен по православном календару, чега се очигледно придржавају и верници других Помесних Православних Цркава који долазе на богослужења у храм СПЦ у Сан Дијегу. Објашњење попа Братислава, да се навођењем 25. децембра као датума празновања Божића њима „чини част“, потпуно је неуверљиво, погрешно, али и противправославно.

Елем, папски календар у Православној Цркви није уведен од стране неког Сабора, Васељенског или Помесног. Увео га је противканонски Васељенски патријарх Мелетије Метаксакис, за кога велики православни старац Филотеј Зервакос каже да је "имао 33. највиши степен масонске ложе". Он је то учинио 1923. године на тобожњем „Свеправославном саветовању“ са 6 архијереја, противправославно мислећих, како би показао презир према Православној Цркви и према предањима Светих Апостола и Светих Отаца и сагласност на новачењима модерниста расколника и јеретика Паписта и Протестаната Лутерокалвиниста. Као васељенски Патријарх-масон, Мелетије је председавао седницама овог скупа, коме је присуствовао и англикански бискуп Чарлс Гор, који је, на Мелетијев позив, седео са његове десне стране и узимао учешћа у раду тог скупа. Ту је донешено решење о преправкама Јулијанског календара. Коначни резултат је била некаква хибридна форма календара која није ни Православна, а ни потпуно папска.

Иначе, након увођења Григоријанског календара, 1582. године, Васељенски Синод на челу са Патријархом Цариградским Јеремијом II, одлучно је осудио римску новотарију, као производ папства, која нарушава Свето Предање Цркве. Следеће године, Патријарх Јеремија II сазива Помесни Сабор, на коме су, уз учешће Патријарха Александрије Силвестра и Патријарха Јерусалима Софронија VI, и многих других Православних Митрополита и Епископа, Григоријански календар и нова римска пасхалија били анатемисани. У Сигилиону Патријарха Константинопољског Јеремије II између осталог се каже (доносимо само део који се односи на анатемисање папског календара):

>>...Из старог Рима су дошле извесне особе које су тамо научиле да мисле као латини. Страшно је што будући Византинци (тј. Грци), рођени и одрасли у нашим крајевима, не само што су променили веру, него се још боре против православних и истинитих догми Источне Цркве које је сам Христос, са божанским Апостолима и светим саборима, предао нама. Изопштивши ове, дакле, као покварене чланове, ми наређујемо:

7. Ко год не следи црквене обичаје проглашене од стране седам Васељенских Сабора, Свету Пасху и календар које су они добро установили за нас да их следимо, него жели да следује новоизмишљену пасхалију и нови календар безбожних, папиних астронома, па противећи се жели да одбаци и уништи учење и обичаје Цркве које смо примили од наших Отаца - нека свако такав има анатему и буде изван Цркве и ван заједнице верних.<<

Дакле, анатема Православног Сабора из 1583.године односи се  како на оне који прихвате новокалендарску пасхалију, тако и на оне који прихвате нови месецослов. Самим тим се анатема односи и на оне који су измислили компромисни „новојулијански календар.“ Званична Црква дужна је да себе ослободи од анатема под које потпада.

Иначе, свештеник Братислав није демантовао  податак изнет у чланку „Вести“ да је у Сан Дијего доведен 2007. године „неканонском и самовољном одлуком младог владике Максима доказаног екуменисте и пулена митрополита пергамског Јована Зизјуласа.“ Тај податак је сасвим довољан да истинитост његовог демантија буде доведена у питање. Међутим, сматрамо сврсисходним да нагласимо да он није први клирик из групе новотараца и екумениста који чине гестове који нису ништа друго до део њиховог експеримента са жабом и врелом водом*, у коме су уместо жабе заморчићи православни Срби.

Тако смо пре неколико година имали ситуацију да је у Београду познати екумениста и новотарац, у немиру умировљени, епископ Атанасије Јевтић, служио Божићну Литургију кад јој време није, 25. 12. по папском календару, док је православна Србија била у посту. У „кувању“ (читај: привикавању) православних Срба на папски календар учествовао је,  као мјестобљуститељ Патријарашког трона (док је патријарх Павле лежао у болесничкој постељи), и митрополит црногорско-приморски Амфилохије – такође екумениста, новотарац и папопоклоник. Са његовим благословом је од 26.12.2009. до 3.01.2010. одржан „Божићни сајам у оквиру Божићно-Богојављенских сретања“. Пошто је овај сајам пао између Божића и Богојављења, по "новом" календару, људи су се питали каква су то „сретања“ и ко се ту „среће“? Одоговор је био једноставан: овде се радило о  "сретању" два календара у циљу лаганог напуштања нашега - црквенога.

Још један пример је више него индикативан. Елем, архијерејски намесник епархије жичке, Дмитар Луковић, иначе познат по томе што је први у историји СПЦ у свечаним свештеничким одеждама тукао вернике у храму у Душковцима на Духовски уторак 4. /17. 6. 2008. године (http://www.youtube.com/watch?v=8rRLaPLh-H4), за Божић 2010. године, по папском календару, окитио је бадњаком храм Света Три Јерарха у Пожеги.

Већ 2011. имали смо ситуацију да је за Божић, опет по папском календару, био окићен владичански двор и саборна црква у Краљеву (Епархија жичка). Очигледно - експеримент са жабом и врелом водом је већ био узнапредовао.

На „званичном“ сајту СПЦ 24. децембра 2011. године објављена је честитка тзв. „Информативне службе СПЦ“ свима који Божић славе по грегоријанском календару. Када су експериментисти видели да „заморчићи“ не реагују - наставили су да загревају воду. И већ 31. децембра 2011, на горепоменутом сајту патријаршијских екумениста, освануо је текст под насловом „Нова година“ (http://www.spc.rs/sr/nova_godina). Испод наслова - слика ватромета испред Храма Светог Саве.

Сматрамо да су наведени примери сасвим довољни да би се видео континуитет настојања фанариотско-ватиканске новотарско-екуменистичке експозитуре у СПЦ да се православни Срби преведу жедни преко воде, односно да се постепено привикавају на релативизовање православног календара и усвајање папског. И у овој ствари као и у свим другим новотаријама које се уводе у СПЦ, неравнодушни верници морају показати одлучност и бескомпромисност у борби „За праведну веру једанпут предану светима“ (Јд.3). Не сме се допустити промена ни једне јоте у јединоспасавајућој Вери и црквеном поретку које смо чисте и беспрекорне наследили од наших светих и честитих предака. Јер када се један елеменат Предања почне сматрати тривијалним, онда ће се првом приликом сматрати такође тривијалним и било шта друго што се неком реформатору не свиђа у Предању. Другим речима, почиње мењање православног Предања према укусу пропадајућег друштва, које је пуно обожавања телесности и материјализма. Тако се ступа на пут без повратка - пут који води у пропаст.

„Зато ти и говорим, Србине брате: борба за веру то је борба за душу, а борба за душу то је борба за главну имовину своју и за вечни живот. Не говорим ти у име моје, него у име свих предака својих, светих и витешких, који се Бога бојаше, за душу бринуше, и за веру борбу, и борбу, и борбу водише. Па чак и кад битке на светском попришту изгубише, душе своје спасоше и у царство Христово се уселише.“ („Борба за веру“, Свети Владика Николај)

__________________

* Синдром куване жабе је израз који се користи за ситуацију када нека особа живи у условима који би требало да буду неприхватљиви или неиздржљиви за њу, али она то не примећује зато што је у ту ситуацију доспела постепено, привикавајући се на сваку појединачну промену, а не нагло (Википедија).