Од активног отпора до мирења са „реалношћу”

         После другостепене „пресуде” за „Олују”

Чим се сазнало да је Хашки трибунал ослободио хрватске генерале Готовину и Маркача за недела учињена приликом операција „Бљесак” и „Олуја”, оштро се огласио СА Синод СПЦ, истичући да је „овом срамном пресудом хашки суд коначно разобличио сам себе и још једном показао да је у питању политички суд коме је најмање стало до правде и до права”(1).

Ламентирајући над процесом помирења у овом делу Европе, који је све теже остварив, Синод је истакао да веома зачуђује чињеница да су хрватски бискупи ову пресуду доводили у везу са Богом и Његовим промислом, као и да су служили многобројне „мисе захвалнице”. Наглашено је да је Жалбено веће  Хашког трибунала омогућило да се злочини прогласе одбрамбеним ратом, а ратни злочинци жртвама. Испада да нико није крив за злочине хрватске војске и полиције за време „Олује”, када је двеста хиљада људи отерано са огњишта, а неколико хиљада њих убијено, при чему је спаљено стотине села и градова, а много српске имовине опљачкано и уништено. Синод је позвао све, од европских хришћана, преко слободољубивих земаља и правдољубивих народа, до моралне и интелектуалне елите света, да дају оцену о овом лицемерју. Свој оправдани револт изразио је и епископ бачки Иринеј (Буловић), уверен да су хрватски бискупи унапред знали шта ће се десити. Он је истакао да је „ослобађањем Готовине и Маркача, Хрватска потпуно амнестирана за све: добила је општу евроатлатнстку индулгенцију, опроштајницу грехова“. Епископ Иринеј је упозорио на неправду учињену Србима у Хагу, који су, без ваљаних доказа, осуђивани по „командној одговорности”. По епископу бачком, „Хашки казнени трибунал” не заслужује више часни назив суда, и то увиђају не само „мала и слаба Србија”, Република Српска или СПЦ, него и неке од највећих и најутицајнијих светских држава. Критикујући претходну власт због евроентузијазма претвореног у евроидолопоклонство, епископ Иринеј је нову власт позвао на „евротрезвеност и европредострожност”. Он је указао и на коначни суд – суд Божји. (2) У сличном тону, огласио се, после ослобађајуће пресуде Харадинају, и патријарх Иринеј.

Да оваква реакција СПЦ није израз аутентичног стратешког става, који би био резултат истинског дубинског увида у антихришћанску позадину хашке инквизиције, већ политички опортуна реакција, показују две чињенице. Аршин којим је у последњих петанестак година СПЦ мерио хашки трибунал у највећој мери је био формиран на курентној тражњи домаће и спољне политичке пијаце. Свега је ту било, од ставова радикалног патриотског супростављања, до немоћног падања ничице пред силом „хашког Минотаура”. И у случају Готовине и Маркача, црквени естаблишмент је епигонски следио изрежирану реакцију Србијиног државног врха, помажући додатним ефектима формирање димне завесе иза које се спроводи покушај противуставне ампутације Косова и Метохије. Чим је ућутао државни врх, умукли су и гласови противљења међу великодостојницима СПЦ. На за Српство понижавајућу пресуду хашке инквизиције, којом је генерал Толимир осуђен на доживотну робију, СПЦ, забављена сопственим унутарепископским сукобима, званично се није ни огласила.

Викиликс, епископи и Хашки трибунал

Тиме се тема неправедности Хашког трибунала опет нашла у жижи пажње врха СПЦ, који се њом није озбиљније бавио више од пола деценије. Наиме, међу  депешама које је америчка амбасада из Београда слала централи у Вашингтон (у време амбасадора Мајкла Полта), налази се и она под бројем  О6BELGRADE26O5, чија је теме „Религија и политика у Србији - политичка улога Српске православне цркве”. У поглављу „Политика СПЦ према Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију”, читамо: „Интерно, речено нам је, има владика са супротним гледиштима у расправи о томе да ли би требало оптуженог злочинца Ратка Младића предати Хашком трибуналу. Дамјан Крњевић-Мишковић, саветник у кабинету председника Тадића за религијска питања, рекао нам је да се приватно већина црквених великодостојника слаже да Младића треба испоручити Хагу, било на религиозно-моралним основама, било из реалполитичких разлога, како би Србија могла да иде напред. Свеједно, СПЦ јавно наставља да се држи става да је трибунал острашћен против Срба и да су „само српски злочини издвојени”. Никада није било званичног извињења цркве у неким од злочина у последњим балканским ратовима, упркос томе што је њена умешаност документована” (3).     

Хрватски бискупи у борби против Хашког трибунала

Империји је, у то време, очито било довољно да врх СПЦ ћути, да „не таласа”, а поготову да не мотивише и организује друштвене снаге које су се противеле сарадњи са Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију. За разлику од врха СПЦ, Хрватска бискупска конференција је, што преко изјава својих чланова, што преко свог „Гласа концила”, што посећујући хрватске заточенике у Хагу, имала активну улогу у борби против овог „судског” монструма, кога је српски академик К. Чавошки, с правом од почетка назвао „хашким Минотауром”.  Тако је 19. листопада 2011. Хрватско католичко друштво просвјетних дјелатника организовало предавање академика Јосипа Печарића о суду у Хагу као „нападу на хрватске вриједности”(4). Његово предавање је полазило од ставова хрватског бискупата, у коме се нарочито истицао Јурај Језеринец, војни бискуп хрватске војске, који је у својим говорима редовно наглашавао да су се храбри Хрвати агресору супростављали с „круницом у руци”, при чему су изнедрили „великог генерала” неправедно заточеног у Хагу. По академику Печарићу, Готовина, као војни, и Маркач, као полицијски генерал, изабрани су да буду кажњени уместо „оца домовине”, Фрање Туђмана, који се усудио да гради хрватску државу упркос „светским моћницима”. Печарић је помињао и покојног кардинала Фрању Кухарића и његову принципијелност у борби за Хрватску.

Хрватски бискупи су, такође, редовно подстицали своју паству на пост и молитву за Готовину и Маркача, као што је то, између осталог, новембра 2011. учинио сисачки бискуп Владо Кошић. Сав хрватски бискупат, уочи пресуде за ослобађање Готовине и Маркача, позвао је народ на молитву. Дубровачки бискуп Мате Узинић, пред којим је епископо захумско-херцеговачки Григорије, почетком 2012. године у Дубровнику упутио извињење за догађаје из рата 1991-1995, рекао је да „хрватски бискупи позивају све вернике на заједништво и молитву да правоснажна пресуда буде у складу са начелима праведности и истине”. При том је истакао да бискупат тражи достојанство од свих који изражавају подршку генералима, јер су Готовина и Маркач „људи који су дали велики допринос у ослобађању Хрватске од српске агресије”.  Наравно, понашање бискупата није уопште чудно ако се зна да је Римокатоличка црква била кључна установа која је Фрањи Туђману помогла у освајању власти почетком деведесетих година 20. века. О томе је хрватски новинар Дарко Худелист писао у свом тексту „Како је Госпа срушила СФРЈ”. Худелист констатује да је „Црква у Хрвата” почела да интензивно руши Југославију већ од 1975. године и додаје како „нећемо претјерати ако кажемо да је Туђман, преузео већ готову инфраструктуру,коју је низ година стрпљиво стварала Католичка црква” (5). Хрватска је, и даље, римокатоличко „предзиђе кршћанства”, одана Ватикану и евроатлантској Империји. Зато су Готовина и Маркач били тако драги бискупима широм „лијепе њихове”.          

Почетни отпори врха СПЦ

Раније се и врх СПЦ борио против хашког Минотаура. Историчар Радмила Радић, у својој књизи „Патријарх Павле/Биографија”, о томе бележи: „Током 1997. године патријарх је благословио и потписао декларацију против геноцида над српским народом у Хрватској и Босни и Херцеговини, као и декларацију о обустављању поступка Хашког трибунала против др Радована Караџића. Синод је издао саопштење у коме је нападнут Хашки трибунал”(6). Патријарх Павле, човек искрене хришћанске вере и морала, говорио је, између осталог, и следеће: „Нас су непријатељи годинама представљали у свету злочинаца недостојним људског имена. Из дана у дан, то се у свету говорило преко радија и телевизије, и то онда и код незлонамерних остави трајан утисак. Свакако да и међу нама има злочинаца и злочина. У коме их народу нема, поготово у рату. Али, када моћни људи у свету једном мером мере нама, а другом другима, онда је јасно каква ће истина изаћи и какве последице”(7).   

Оштром антихашком реториком истицао се и митрополит црногорско – приморски Амфилохије. Када је бивши председник СР Југославије, Слободан Милошевић, ухапшен и на Видовдан спроведен у Хаг 2001. године, митрополит је изјавио да „они који су Милошевића на Видовдан спровели у Хаг нису бившем српском председнику могли учинити већу част, а себи и свом народу већу срамоту пред историјом”(8). Такође, владика Амфилохије је сведочио да је Хаг савремена инквизиција и „продужена рука оних који су бомбардовали нашу земљу, а који би на тај начин да своју кривицу пребаце на оне над којима су чинили насиље”(9). Реторика српског архијереја ишла је до „усијања”: „Ја сам рекао да не бих своје псето добровољно дао Хашком трибуналу. Ако је требало судити Милошевићу, требало му је судити у Београду. Часније би било извести га на Теразије и јавно стријељати и за своје и за туђе гријехе, неголи оно што је урађено”(10).

Српска црква помаже хашким оптуженицима

У то време, постојала је јавно изражена свест у Цркви о томе шта се збива у Хагу. Свештеник Велибор Џомић, после сусрета са парохом Дојчилом Влајковићем, који је, као свештеник у Холандији, посећивао наше заточенике, писао је: „Светски моћници, зарад мира без Бога,од нас данас траже да своју сабраћу предамо хашким кадијама и судијама. Резултат те безбожне и нечовечне политике је намештен још на почетку рата – Срби морају бити проглашени искључивим кривцима у овом рату,а потврду тога резултата, по замислима светских моћника, треба да да Хашки трибунал који ће судити „србским злочинцима”, који су се „својим злочиначким поступцима над недужним муслиманским и хрватским цивилима огрешили о међународне конвенције и правила међународног ратног права”, и, што је још горе, што су згражавали светску јавност која, од њихових злочина, није могла да ужива у благодетима новог светског поретка и потрошачког друштва./.../ Очигледно је да ове најновије мученике још једино њихови најмилији и Мајка Црква нису заборавили”.(11) Свештеник Дојчило Влајковић је Џомићу о хашким утамиченицима рекао: „Сви се много обрадују када виде да сам дошао да их обиђем и да се заједно Богу помолимо. Волели би када би им се Срби јављали и писали им. Осим мене и свештених лица могу их посетити чланови њихових породица и адвокати. Међутим, озбиљан проблем представља чињеница да су њихове породице у озбиљној материјалној немогућности да их посете. Они желе да им се наши Срби из целог света јављају писмима. ЧИЊЕНИЦА ЈЕ ДА ХРВАТИ ИЗ ЦЕЛОГ СВЕТА СВОЈИМ ЗАТВОРЕНИЦИМА ШАЉУ ХИЉАДЕ ПИСАМА. ХРВАТИ СУ УЛОЖИЛИ И ОГРОМАН НОВАЦ ДА БИ ИЗБАВИЛИ СВОЈЕ СУНАРОДНИКЕ ИЗ ХАШКОГ ЗАТВОРА”(12) (подвлачење В.Д., З.Ч.). Свештеник Џомић је свој текст завршио позивом и опоменом: „Нама као православним хришћанима остаје да се на Светим Литургијама,заједно са нашим Архипастирима и оцима, молимо Богу Спаситељу за све оне који су у тамницама да им Он помогне да издрже сва искушења која им долазе од следбеника и поклоника кнеза овога света.Наша хришћанска срца у времену охладнелих и скамењених срца људи саврменог света морају иницирати снажан хришћански одговор неправди и тирјанству. А наш одговор савременој неправди може бити садржан и у писменим контактима и свакој другој помоћи хашким заточницима и њиховим породицама” (13). „Грађански лист” (6-8. јануар 2006.године), познат по свом „другосрбијанству”, објавио је текст под насловом „Притворени Срби и нису неки верници”.Чланак почиње извештајем о томе како је Анте Готовина прославио Божић, а наставља се констатацијом да се не зна ко ће од србских свештеника посетити Хаг за православно Рождество Христово, јер о томе нико ништа није знао да каже у Информативној служби СПЦ. Познати другосрбијански „теоретичар теологије”, Мирко Ђорђевић, подсећао је читаоце да су у Хаг ишли митрополит Амфилохије и владика Григорије. Поменут је и владика Лаврентије, који је у приватну посету ишао генералу Драгољубу Ојданићу, па је обишао и Милошевића(14). Извесно време, дакле, постојало је и занимање епископата за судбине хашких заточеника, па су неки од њих и ишли у посете српским сужњима у Шевенингену. Па ипак, реторика према Хагу се постепено хладила, а и духовне утехе високих клирика СПЦ су постајале све ређе. Истовремено, хрватски бискупи никада нису престајали са праксом посећивања „својих и активне борбе за њихово ослобађање”.  Поставља се питање шта је утицало на промену курса СПЦ према Хашком трибуналу? Одговор на ово питање може посредно да се добије ако се из општег тока догађаја, који услед медијског манипулисања и непоузданости људског сећања има потпуно мутан изглед, пажљиво издвоје све оне чињенице које хронолошки и садржински корелирају, па се тако по систему слагалице („puzzle“) формира појединачна проблемско-тематска слика односа СПЦ према Хашком трибуналу.

Хашки притисак на СПЦ

Од почетка 21. века на врх СПЦ вршен је снажан „хашки притисак”. Тако је саговорник веома близак Хашком трибуналу дао , 26. децембра 2003, изјаву дневном листу „Курир” да се, по сазнањима Карле дел Понте, Радован Караџић крије у Острогу и Милешеви. Милован Бјелица, Србин из Републике Српске кога је СФОР ухапсио и месец дана незаконито држао у некој војној бази у Босни, у интервјуу „Недељном телеграфу” причао је о томе како га је саслушавао агент ЦИА, који се представио као Рик, инсистирајући на чињеници да Црква „крије Караџића”: „Од свих конструкција које је иследник Рик износио на мој рачун најтеже ме погодила оптужба да сам заједно са српским свештеницима и владикама јатак Радована Караџића. Агент ме је питао зашто ми Срби, а посебно ја, подижемо цркве и гробља широм Босне. Рекао сам му да смо гробље у Сокоцу подигли за 1500 младих људи убијених у Сарајеву, које су њихови ближњи, кад су избегли из Сарајева, понели са собом. Подигли смо и храм, да се молимо за душе тих страдалника, а и Богу за благослов. То агент ЦИА није прихватио, он сматра да су све наше цркве тајна склоништа за ратне злочинце. Поменуо је манастире Острог и Морачу као места где се скрива Радован, а отворено је сумњао да има земуницу на гробљу у Сокоцу. Питао ме и за храм Свете Богородице у Требињу, који је подигао Бранко Тупањац из Америке, зашто је подигнут и да ли се у њему скрива Караџић? Био сам запрепашћен чињеницом да су српски доушници такву причу „продали”Американцима и да они у њу верују”(15). 

 Из депеша Викиликса, сазнајемо да је Карла дел Понте вршила притисак и на Ватикан. Ево шта читамо у депеши O5VATICAN516, с краја августа 2005: „Директор за Балкан Свете Столице, монсињор Мигел Мори, описао нам је 22. августа да је главна тужитељка МКТЈ-а Карла дел Понте оставила „врло ружан утисак” приликом свог недавног боравка у министарству спољних послова Ватикана/.../ Према Морију, она се од почетка понашала строго, уверена да се оптужени ратни злочинац Анте Готовина крије међу фрањевцима. Била је врло дрска, каже он, када је захтевала састанак са папом Бенедиктом, тврдећи да је и самом Готовини био одобрен пријем код папе Јована Павла Другог. (Мори не зна за неки такав пријем,али каже да, ако је то и тачно, вероватно је Готовина био међу многим људима који на крају општег пријема стоје у реду како би пришли папи за руковање или му пољубили прстен)”.(16) Ако је Карла дел Понте била овако дрска у Ватикану, какве ли је претње тек упућивала врху СПЦ? За сада, о томе може само да се размишља на основу доступних писаних трагова наше новије црквене прошлости.   

„Случај Старовлах”

У марту месецу 2004, СФОР је на Палама, скоро до смрти, брутално премлатио свештеника Јеремију Старовлаха и његовог сина Александра (скоро да су их убили ), наводно тражећи Радована Караџића који се „скрива у парохијском дому”. Циљ је,по свему судећи, био да се црквеним делатницима покаже шта их чека ако не буду респектовали кључну установу Новог поретка за преобликовање историје бивших југословенских простора. Поводом тог напада огласили су се надлежни архијереј, митрополит дабробосански Николај са свештенством, а придружили су им се и епископ захумско – херцеговачки Григорије и епископ шабачко-ваљевски Лаврентије, који су истакли да је реч о својеврсном тероризму, којем је подвргнут православни свештеник „у глуво доба ноћи на најбруталнији начин, а у срцу Европе, чије конвенције почивају на хришћанским темељима, од такозваних „мировних снага”, којима је само неколико дана раније љубазно отворио свој дом и такође им љубазно напоменуо да ће то учинити кад год зажеле”(17). Епископи су додали и следеће: „Размишљајући о мотивима оваквог вандализма, не можемо а да не примјетимо да се већ дуже вријеме, циљаном медијском кампањом, компромитује Српска Православна Црква, њено свештенство, које се без доказа оптужује за помагање осумњиченима за ратне злочине, а тиме се, на најперфиднији начин, ставља на стуб срама читав један хришћански народ. /.../ Више је него јасно да овај злочиначки акт није имао за циљ „наводно” хватање оптужених за ратне злочине, него да је једини циљ био напасти душу овог народа, а то је његова Црква. Црква и њени свештеници никад и ничим нису давали повода за овакве оптужбе и за овакав напад. Инсинуације нису докази, а ако докази постоје нека се јавно покажу и изнесу”(18). У својим успоменама, Карла дел Понте је овлаш поменула „случај Старовлах”, бележећи да је НАТО експлозивом развалио врата његове куће, а да су свештеник Јеремија и његов син Александар тешко рањени и били прикључени на апарате за одржавање у животу (19).  Високи представник Империје у Босни и Херцеговини, Педи Ешдаун, је, поводом „случаја Старовлах”,изјавио своје саучешће, али је, 7.априла 2ОО4. године, тражио од патријарха Павла да искористи свој утицај и утицај СПЦ „да се Радован Караџић и преостали оптуженици из реда српског народа који су још на слободи суоче са лицем правде”, додајући: „Што пре ови починиоци буду суочени са личном одговорношћу за злочине за које се терете,тим пре ће бити скинута етикета са имена српског народа”( 20).

Кога је, можда, циљао Хаг?

Да је хашки притисак  на делатнике СПЦ био веома озбиљан, сазнали смо и из сведочења Косаре Гавриловић, угледне припаднице србске дијаспоре, која је својевремено била и преводилац владике Артемија.  Она је, најављујући прогон против владике Артемија, још у септембру 2009, у свом предавању одржаном пред верницима руског храма у Вашингтону, изјавила следеће: „Лично познајем два архијереја Српске православне цркве које је Стејт Департмент једноставно уценио тврдећи да су ратни злочинци и да америчка влада има необориве доказе о томе, због чега би њих двојица у сваком тренутку могли да се нађу у Хагу. Али Стејт департмент сматра да ће за Америку бити корисније и да ће јој више одговарати да епископи остану на својим местима и сарађују с њом. Владике су се уплашиле, остале на својим местима и почеле покорно да сарађују” (21). Владика Атанасије (Јевтић) је Косари Гавриловић одговорио оштро, указујући на несигурност њеног сећања, које је нешто доцније забележила и објавила америчка антиглобалисткиња Џулија Горин, у свом тексту „Тоталитаризам у служби Запада”. Горинова је, наиме, у свом чланку, као двојицу уцењених и примораних да учествују у уклањању епископа рашко-призренског Артемија, поменула митрополита Амфилохија и владику Атанасија (22). Епископ Атанасије је Косару Гавриловић и Џулију Горин назвао „лажом и паралажом”, поричући неке од конкретних околности повода за „хашку уцену” које је Горинова поменула, али се уопште не бавећи тврдњом да су на њега, али и митрополита црногорско-приморског, САД вршиле „хашки притисак”(23). Чињеница је да је владика Атанасије својевремено указивао и на „извесна зла која су починили Срби у Босни и Херцеговини, али то су били углавном случајеви гневне освете и избезумљености појединаца”(24), што инквизитори са Запада, у сваком случају, тешко заборављају. 

Од хашке инквизиције челници СПЦ су, између осталог, могли да буду оптужени и за држање „запаљивих говора”, за шта је већ био оптужен Војислав Шешељ. Материјал за овакве оптужбе антисрпски Трибунал је могао лако да обезбеди. Тако је митрополит Амфилохије 1993. године, кад је руководство Републике Српске одбило Венс-Овенов план, изјављивао да „у овом тренутку, нашу душу, као што је наш језик чувао и сачувао Вук Караџић, један његов презимењак, са Плавшићком, новом Косовком девојком, са Крајишником – чувају нас и нашу душу, јер су ове ноћи кренули светолазарским путем”(25). Митрополит Амфилохије је 1994. године истицао да „у Босни и Херцеговини данас се бије битка за слободу златну и образ часни читавог Православља, за правду и душу читавог свијета, за светињу боголиког људског достојанства”(26). Августа те исте године, владика Атанасије (Јевтић) је изјавио и следеће: „Суверенитет Републике Српске се мора остварити, а док се то не деси морамо трпети. Нека нас и бомбардују, али не можемо потписати пресуду и нећемо прихватити карте Контакт групе, које представљају ново сакаћење српског народа”(27).  

Невладине организације и хашки притисак на СПЦ

О могућности да Хашки трибунал подигне оптужнице против поједних делатника СПЦ биле су обавештене и најекстремније антисрпске невладине организације, непосредни извршиоци воље евроатлантске Империје на простору Србије. Једна од таквих организација, Београдски женски лоби, крајем 1999. и 2000. године устала је против ставова СПЦ о абортусу као греху утробног чедоморства. У свом апелу („Жене без поштовања”) оптужиле су врх СПЦ да наводе жене на рађање да би било што више „топовског меса” за Милошевићев режим који стално ратује, додајући да је „трговина између СПЦ и режима белодана. Тргујте, господо попови, али немојте се изненадити кад се сутра и ви нађете на хашким списковима/.../”(28).

Сасвим је могуће да је прича о слању у Хаг „ратнохушкачких епископа” била коришћена за уцењивање врха СПЦ да „омекша” своје „тврде ставове” о српском националном питању. Таква врста притисака својствена је евроатлантској Империји.  Настојећи да врх СПЦ уплаше и пасивизирају у борби за државотворну будућност Србије и Срба, међународне и  домаће НВО под надзором Империје покретале су у том правцу велике кампање. Сорошева Међународна кризна група, која је по Београду мешетарила до средине прве деценије 21. века (на челу јој је био Џејмс Лајон), у извештају о стању у Србији после смрти Зорана Ђинђића (Извештај са Балкана бр. 141, 18. март 2003.) је истицала да се „српско друштво данас може окарактерисати као дубоко конзервативно/.../Најјасније се уочава јачање СПЦ и раст клеронационализма/.../Црква је висококонзервативно национално тело/.../Њени ставови су, често, врло анти-западњачки, изолационистички и дефанзивни/.../Највећим делом њен садашњи начин размишљања исходи из писања два антисемитски настројена клирика десног крила, активних током Другог светског рата: епископ Николај Велимировић/.../ и архимандрит Јустин Поповић/.../Требало би охрабрити либералније аутокефалне цркве, поготову Екуменску Патријаршију и Румунску Православну Цркву, да се позитивно ангажују око оних који одбијају да прилагоде модерном свету црквене структуре и праксу, који датирају још из отоманског и комунистичког периода”(29)

Овом саопштењу Међународне кризне групе претходило је оглашавање Хелсиншког одбора за људска права у Србији, који је повратак СПЦ на јавну сцену повезао са Милошевићевим режимом. Владика Николај је, по Соњи Бисерко и њеним саборцима, централна фигура идеологије СПЦ, чије су „темељне одреднице антизападњаштво у најширем смислу и национализам с елементима фашизма”. Његове мошти су из Америке, где се упокојио, пренете у Србију у складу с Милошевићевим настојањем да „изврши што ефикаснију мобилизацију националистичке еуфорије и проратног расположења”. Вредности СПЦ се одликују „крајњом архаичношћу, колективизмом, антизападњаштвом и ксенофобијом“, а Црква их пропагира „нетолерантно и агресивно”. Њен патријарх прича о праву, чак и свештеника, на оружану одбрану народа... Црква није признавала унутрашње границе у Југославији, тврдиле су Соња Бисерко и сарадници; СПЦ сарађује с војском; СПЦ  сарађује са снагама које не дозвољавају  да се Србија суочи са недавном прошлошћу (тј. са србским „удруженим злочиначким подухватом” из доба рата за наслеђе СФРЈ); митрополит Амфилохије шири „говор мржње”, а  епископ бачки Иринеј сарађује са  националистичким покретом „Светозар Милетић”. СПЦ негира „Македонску” и „Црногорску цркву” (расколничке групације), у чему је подржава руски патријарх. Али, оно што је најважније: „СПЦ је избегла питање сопствене одговорности за рат и злочине који су у њему почињени”(30).   

Бунт против хашке неправде: владика Григорије

После премлаћивања свештеника Јеремије Старовлаха и његовог сина Александра, на Палама 2004. године, епископ захумско-херцеговачки Григорије се почетком априла огласио у интервјуу Радио-Телевизији Републике Српске. Грмео је: „Људи који су починили злочин су управо они који су требали да направе ред у овој земљи, ма каква и ма колика да је она и ма каква да је њена прошлост./.../ Логика говори да они уопште тамо нису тражили Радована Караџића./.../Ако хоће да хапсе Караџића, тешко је повјеровати да они њега не могу да ухапсе, али ако хоће да га ухапсе Срби, онда се ту јавља проблем. Ми немамо проблем с Караџићем – они имају проблем с Караџићем, али они нама, цијелом народу, хоће да наметну свој проблем/.../ То је велики проблем и то би требало већ једном да се разјасни: ко кога овдје тражи и шта хоће више од нас ти који нас угњетавају? Нека нам кажу отворено шта хоће – хоће да нас убијају, хоће да нас понижавају, или нешто друго – али нека престану са својим лицемјерјем. Двије ствари Срби никад неће прихватити – да буду издајници и да буду лицемјери”(31). Уз то, владика је додао : „Ја као  владика, као члан Православне Цркве питам: зашто нас бијете? Ако смо криви, кажите шта је, ако нисмо – зашто нас бијете? Ако и на ту ријеч немате одговора, онда нас разапните на крст, али ми ћемо васкрснути са Христом и у Христу./.../ Не знамо ко га крије и да ли га ико крије и гдје је. Али знамо да га Црква не крије и мислимо да ни он то не тражи од ње, јер зна како би направио Цркви проблем, а тиме и цијелом народу”(32). 

Приближавање „реалности”: владика Григорије поново

Но, већ крајем 2004, владика Григорије делимично модификује своје ставове; то се осетило у интервјуу датом РТ Републике Српске 29. новембра 2004. У уводном делу емисије новинар је констатовао да због несарадње с Хашким трибуналом долази у питање опстанак Републике Српске. Владика Григорије је напоменуо како народне вође морају ићи испред народа и кад је добро и кад је лоше, па је навео пример светог Петра (Зимоњића), митрополита дабробосанског, који се предао Гестапоу и усташама, да би са народом поделио и добро и зло, због чега је мученички пострадао. Владика је казао како „не треба ствар сводити само на Хаг и само на Србе, јер нису Срби једини учесници у томе. Али за нас су главни проблем Срби, јер смо ми Срби”(33). Што се предаје Хагу оптужених тиче, владика Григорије је, позивајући се на пример Христа, истакао следеће: „Ако си крив, идеш на суд, кајеш се, плачеш, молиш се Богу и Бог ти опрости. Ако ниси, немаш шта да се бринеш, опет идеш на суд, они те осуде, али ти добијеш награду од Бога./.../ Шта то значи сад да буде блокиран читав један народ са мном, на примјер, или са било којим другим човјеком?”(34).       

Посета „реалности”: и даље владика Григорије

А онда је делегација СПЦ, у којој је, између осталих, био епископ Григорије, године 2005.  посетила САД. У свом интервјуу датом „Стандарду”, епископ Григорије је напомињао: „Тамо нас је послао Свети Архијерејски Синод са јасним упутствима. Речено нам је да се тамо рјешава судбина нашег народа и земље, поготово кад је Косово у питању. И, такође, како је слика на Западу о нама потпуно искривљена./.../ У делегацији су били јеромонах Иринеј Добријевић, данашњи владика аустралијски, човјек рођен у Америци, који савршено познаје језик и културу те земље. Био је и Богољуб Шијаковић, чији је стриц, узгред, погинуо као пилот америчке војске у Другом свјетском рату, затим владика Теодосије липљански, свједок страдања нашег народа и светиња на Косову. И ми смо учинили све што је било у нашој моћи да поступимо по упутствима Синода”.(35) У разговору за „Стандард” владика Григорије је истакао да су од стране америчких званичника били примљени лепо, при чему су „чак многи од оних које смо срели били искрено изненађени када су осјетили да ствари уопште нису онакве какве су их знали из медија. Требало је видјети згранутог Николаса Барнса када му је епископ Теодосије причао о једном псу који је из црквене порте изашао на улицу, кога су Албанци тамо тукли јер је био српски пас”(36). „Згранутост” тако високо котираног америчког чиновника какав је био Николас Барнс је, по свему судећи, била префињена глума, у стилу – амерички званичници не знају шта раде шиптарски екстремисти на Космету, па су им, „из незнања”, дали државу.   

Повратак из срца "реалности"

 По повратку у Србију епископ Григорије је на конференцији за штампу одржаној у Београду позвао осумњичене за ратне злочине да се предају Хагу. У свом интервјуу магазину „Статус” 2005. године он је образложио своје ставове. Пре свега је истакао „да у Америци нису баш сви лоши како се овдје често говори” (37). Уз то додао је и следеће:

„Тачно је да се након те посјете Америци најснажније чуло то што сам позвао оптужене да се предају Хашком трибуналу. Иако сам ја то и раније говорио, људи то нису тако чули и разумјели. Но за мене је било битно како су на то реаговали људи који су паметни, образовани, млади људи којима је стало до живота. Они су ме подржали. (...) Супротно су реаговали они који су имали користи од рата и они који тренутно имају корист од пљувања по оваквим ставовима. Јасно ми је да огроман дио јавности вјерује да је Црква најснажнија потпора тзв. антихашком лобију, јасно ми је да неке оптужују да скривају хашке оптуженике, али, ако ме питате да ли се о томе у Цркви разговара, рећи ћу вам да се о томе у Цркви уопште не прича. (...) Жалимо и тугујемо због муке оптужених и молимо се Богу за њих, али не можемо да заборавимо ни жртве које су пале у протеклом рату. С друге стране, управо ти који су оптужени били су они који су подржали и потписали легитимитет Хашког суда, мислећи у то вријеме да ће се неком другом у њему судити. Али сад су се они нашли у позицији да им буде суђено, јер су се појавили неки који су их надиграли (који су већи мангупи). Не могу да схватим тај аргумент: не предаје се. То стално говорим онима који их бране, а који тако подозриво гледају на мене. Кажем: 'Људи, хајде помозите, дајте ми аргумент зашто да се не предају'. Један каже: 'Ратко Младић ће својом опсадом Сарајева ући у анале ратовања'. Питам: 'Зашто?' Он каже: 'Он је тамо, унутра, блокирао 100.000 муслиманских војника'. Кажем: 'И 200.000 жена и дјеце, и 50.000 Срба'. И додам да су свуда у свијету кроз историју људи вршили опсаду неких градова да би их заузели, а Сарајево није заузето од стране Срба, него им је одузето” ( 38).

Владика Григорије је тада истакао и следеће: „Сребреница је једна, како бих рекао, мрља, срамота српске војске, а, као што знамо, српска војска, и ова као и оне претходне, имала је итекако свијетле примјере чојства и јунаштва. То је мрља са којом можемо или да се сусретнемо, да је 'оперемо', а постоје разни начини да се она опере, или да је мрљамо, мрљамо, да је размрљамо те да она постане још већа. На нама је како ћемо се опходити према тој спорној тачки. Моја теза је речена, Сребреница није почетак компликоване историје БиХ. Неки желе да ствар поставе тако. Ја им кажем, ако то поставите за почетак, пазите да ту не буде и крај историје ове лијепе (не)срећне земље. Са Сребреницом, као и са сваким срамним чином, треба поступати просто и једноставно, људски и хришћански, искреним покајањем, устајањем и окретањем ка будућности у којој је тако нешто немогуће” (39).

Крајем 2008, у свом интервјуу „Стандарду”, владика Григорије је поводом позива хашким оптуженицима да се предају истакао: „То је био и остао само мој лични став који се не бави њима и њиховом личношћу, јер ја нисам никакав и ничији судија. То је био само мој покушај да, онако како знам и умијем, кажем своју ријеч о ономе што погађа сав српски народ. Желио сам дати један реалан и одговоран поглед на ствари онакве какве јесу” (40).

Дефиниција "реланости"

Шта се у Србији данас у широком спектру сличномишљеника – од НВО у служби НАТО интереса, преко челника водећих политичких странака, све до појединих црквених делатника – подразумева под „реалношћу”?

Ствар је једноставна: сви они мисле да је Империја САД-ЕУ, оснажена војном силом Атлантског пакта, на врхунцу моћи и да јој се не може пружити никакав стварни отпор. Аргументација за такву врсту става већ је проречена у Светом Писму: „И сва земља дивећи се пође за звијери, и поклонише се аждаји која даје власт звијери; и поклонише се звијери говорећи: Ко је као звијер? Ко може са њом ратовати?” (Откр. 13,4-5). Зато су и државни званичници и кормилари СПЦ хашке заточенике углавном препустили самима себи, надајући се да ће све некако проћи и да се ту више ништа не може учинити. Хашки минотаур прождире своје жртве, али... Судбина је судбина, зар не? Док је хрватска држава уложила милионе евра у одбрану својих генерала и других Туђманових извршитеља, при чему су јој челници „Цркве у Хрвата” у томе свесрдно помагали, држава Србија и СПЦ су, најблаже речено, неупоредиво скромније учествовали у одбрани оптужених Срба.

Стога су садашње реакције запрепашћења и гнушања прилично закаснеле и лишене снажнијег друштвеног дејства, као што су својевремено каснили и неки битни црквени молебани (41). После свега десило се и то да се митрополит загребачко-љубљански Јован састао са Готовином у присуству председника Хрватске Јосиповића и да су наводно причали о положају Срба у Хрватској. Ипак, треба се надати да је народ, коме су његове политичке и друге елите углавном окренуле леђа (осим у тренуцима кад је демагошка бука начин да се прикрија горка истина о правом стању ствари) коначно схватио поруку Хашког трибунала: Империја је србомрзачка, па је, ослобађајући хрватске и шиптарске зликовце, само показала сву своју мржњу према Србима; уосталом, као и толико пута до сада. Зато нама више није довољна ни „евротрезвеност” ни „европредострожност”, коју поједини епископи препоручују властима у Србији. Овакви принципи у политичкој тактици били су неопходни непосредно после 5. октобра 2000. године, док се држава у потпуности није претворила у пуки евроатлантски протекторат. Данас Срби морају да се сете игумана Теодосија, јединог мудраца из Његошевог спева „Лажни цар Шћепан Мали”:

„Бога знамо, и Он нас познаје,

Нама другог познанства не треба”.

Па докле догурамо. А што се тиче евроатлантске Империје, за њу важи она народна:

„Жари, пали, удбински диздаре,

Ред ће доћи и на твоју кулу”.

________

Упутнице:

1) Саопштење за јавност СА Синода СПЦ, хттп://www.спц.рс/ср/саопсхтењезајавност5

2) Епископ Иринеј, Отрежњујућа пресуда којом је Хрватска добила „општу евроатлантску индулгенцију”, хттп://www.нспм.рс/црква-и-политика/епископ-иринеј-хаски-трибунал-је-дао-хрватској-опсту-евроатланску-индулгенцију.хтмл

3) В. Шешељ, Викиликс ми јавља, Београд, 2012,стр. 316

4) Предавање академика Јосипа Печарића на трибини Хрватског католичког друштва просвјетних дјелатника,19. листопада 2011, Суд у Хаагу – Напад на хрватске вриједности, хттп://www.хрсвијет.нет/индеx.пхп?оптион=цом_цонтент&виеw=артицле&ид=17699:суд-у-хаагу-напад-на-хрватске-вриједности&цатид=28:повијесни-идентитет&Итемид=112 

5) Д. Худелист, Како је Госпа срушила СФРЈ, НИН 25. септемабар 2008,стр. 89

6) Р. Радић, Патријарх Павле/Биографија, Београд, 2005, стр. 108.

7) Р. Радић, Патријарх Павле/Биографија, стр. 127.

8) Ј. Роћеновић, Сви смо једно у Христу / Разговори са митрополитом Амфилохијем (Радовићем), Цетиње, 2002, стр. 129.

9) Ј. Роћеновић, Сви смо једно у Христу / Разговори са митрополитом Амфилохијем (Радовићем), стр. 129.

10) Ј. Роћеновић, Сви смо једно у Христу / Разговори са митрополитом Амфилохијем (Радовићем), стр. 129.

11) Јереј В. Џомић: Рањена Србија, Требиње, 1999, стр.85.

12) Исто, стр. 87.

13) Исто, стр. 88

14) В. Шешељ: Хитлерови највернији следбеници Хелмут Кол и Ханс Дитрих Геншер, Београд, 2006, стр. 777-779.

15) Исповест осумњиченог да је јатак Радована Караџића, Преживео сам 31 дан тортуре у америчкој бази, Недељни телеграф, 30. јун 2004, стр. 13.

16) В. Шешељ, Викиликс ми јавља, стр. 126.

17) Саопштење за јавност поводом напада СФОР-а на Палама, Видослов / Саборник епархије захумско-херцеговачке и приморске, 32/2004, стр. 97-98.

18) Саопштење за јавност поводом напада СФОР-а на Палама, Видослов / Саборник епархије захумско-херцеговачке и приморске, 32/2004, стр. 99.

19) К. дел Понте и Ч. Судетић, Госпођа тужитељка / Суочавање с најтежим ратним злочинима и културом некажњивости, Београд, 2008, стр. 216.

20. Р. Радић: Патријарх Павле / Биографија, стр. 160.

21) К. Гавриловић, Одговор владици Атанасију, Чувар вере је народ / Истина о случају владике Артемија ИИ, Београд, 2010, стр. 243.

22) Џ. Горин, Тоталитаризам у служби Запада, Чувар вере је народ / Истина о случају владике Артемија ИИ, стр. 175-177.

23) Епископ Атанасије: Косара и Џулија: лажа и паралажа, Чувар вере је народ / Истина о случају владике Артемија ИИ, стр. 194-199.

24) М. Томанић, Српска црква у рату и ратови у њој, Београд, 2001, стр. 83.

25) М. Томанић, Српска црква у рату и ратови у њој, стр. 113.

26) М. Томанић, Српска црква у рату и ратови у њој, стр. 121.

27) М. Томанић, Српска црква у рату и ратови у њој, стр. 124.

28) Абортус је убиство / Став Цркве Православне према утробном чедоморству, Жички благовесник, мај 2000, стр. 45.

29) Епископ Атанасије (Јевтић), Трећи круг напада на Владику Николаја, у зборнику Свети владика охридски и жички Николај, Манастир Жича, 2003, стр. 566-567.

30) В. Димитријевић, Паланка философије / Књига о говору мржње на све што је српско, Двери 4/2004, стр. 8.

31)Епископ Григорије, Поводом злочина СФОР-а на Палама, Видослов, 32/2004, стр.102-104.

32) Епископ Григорије, Поводом злочина СФОР-а на Палама, Видослов, 32/2004, стр. 106.

33) Разговор са владиком Григоријем о Хашком трибуналу, Видослов, 24/2005, стр. 93.

34) Разговор са владиком Григоријем о Хашком трибуналу, Видослов, 24/2005, стр. 95.

35) Епископ Григорије, Не можемо само да променимо капу, Стандард, 19. 12/2008, стр. 23.

36) Епископ Григорије, Не можемо само да променимо капу, Стандард, 19. 12/2008, стр. 23.

37) Владика Григорије, Нама треба покајање / О злочинима и одговорности Цркве, извињењу и кајању, Статус магазин, 31-32/2005, стр. 60.

38) Владика Григорије, Нама треба покајање / О злочинима и одговорности Цркве, извињењу и кајању, Статус магазин, 31-32/2005, стр.62.

39) Владика Григорије, Нама треба покајање / О злочинима и одговорности Цркве, извињењу и кајању, Статус магазин, 31-32/2005, стр.68.

40) Епископ Григорије, Не можемо само да променимо капу, Стандард, 19. 12. 2008, стр 23-24.

41) У свом тексту „Питања за Цркву у смутно доба” („Збиља”, 187-188-189-190/2011, стр. 20), А. Павић се у доба владавине Бориса Тадића упитао: „Зашто се молебани сада заказују после 'свршеног чина', а не пре? Прво смо имали молебан за повољан исход Саветодавног мишљења Међународног суда правде о једностраном проглашењу независности Косова и Метохије. Читање пресуде је заказано за 22. 7. 2010. године у 15 часова, док је молебан за њен повољан исход заказан за два сата касније, то јест за 17 часова истог дана. Јасно је сада свима, што су објавила и средства јавног информисања, да је власт у Србији унапред била обавештена о неповољном исходу. Можда је тада у врху Цркве било процењено да би било не само узалудно већ и деградирајуће да се Црква јавно моли за нешто за шта се већ зна да се неће остварити. Но – шта смо добили тиме да је молебан одржан после готове чињенице, осим, опет, деградирања молитве друге врсте? И овде је више него очигледно да је политика умешала прсте у чисто црквену ствар, да су политички обзири утицали на време одржавања молитве, чак и по цену њеног обесмишљавања. Како се таква политизација самог црквено–литургијског живота може оправдати?

Други, сличан пример пост фацто молебана био је Молебан против хомосексуализма, дроге и других облика страсти и зависности, заказан за 10. 10. 2010. године у 18 часова, то јест целих осам сати после заказаног почетка тзв. 'Параде поноса' кроз центар седишта Архиепископије београдско-карловачке. Не би ли био сврсисходнији молебан заказан на бар један дан пре најављене 'параде', на којем би се верници у миру могли помолити и за то да власти и учесници одустану од 'победоносног' манифестовања своје огреховљености, да им Бог скине копрену са очију и окрене их покајању? Не би ли такво заказивање било више на спасење организатора поменуте 'параде'? Што је још горе, чак је и тај пост фацто молебан отказан, без званичног образложења”.

Интегрална верзија текста објављеног на сајту Фонд стратешке културе

http://srb.fondsk.ru/