БОЖИЋНО РАЗМИШЉАЊЕ

Опет предлог за реформе

У суботњем културном додатку „Политике“ (Туциндан 2О12, 5. јануар 2О13. по грађанском календару), изашла су два занимљива текста  која нуде размишљања наших савремених историчара, проф. др Радивоја Радића, стручњака за средњи век, и Предрага Ј. Марковића, историчара који се бави савременим темама.

Радић је, између осталог, говорио о значају Миланског едикта, а онда је, сасвим у складу са ЕУ реформистичком грозницом, изјавио: “Да, овде се још за Божић 25. децембра каже да је католички.Није католички,јер га тад славе и Грци који су највећи православци. Можда би то требало усагласити. Знам да неки то доживљавају као издају, али то није издаја. На крају, наша држава је још од Краљевине СХС прешла на грегоријански календар, па зашто не би и црква. Нећемо никога издати ако то  урадимо.“ Предраг Ј. Марковић се заложио да се Црква обнови у складу са „мирским невољама пастве“, јер је „црква често јачала када је        уносила промене“. Није сасвим јасно какве би ту промене могле бити, али Марковић помиње „питања везана за породицу и односе између полова“, па се „друштвено активније хришћанске цркве већ дуго боре са тим искушењима“, а „неке протестантске цркве су се потпуно отвориле за нове појаве, али нису зауставиле опадање пастве“.

Питање календара

Професор Радић, наш угледни византолог, превише олако прелази преко питања календара, које није астрономско, него богослужбено

(http://borbazaveru.info/content/view/331/30/;

http://borbazaveru.info/content/view/2236/30/;

http://borbazaveru.info/content/view/581/30/;

http://borbazaveru.info/content/view/618/30/;

http://borbazaveru.info/content/view/685/30/;

Што се тврдње да су Грци највећи православци тиче, у њу је незахвално улазити, али стоји чињеница да и Јерусалимском патријаршијом управљају Грци, а на Светој Гори већина манастира има грчке монахе, па и Јерусалим и Атос Божић славе по предањском календару. Да и не говоримо да највећа Православна Црква у свету,Руска Црква, нема намеру да прелази на нови календар, о чему је изјаву опет дао помоћник патријарха Кирила, митрополит Иларион (Алфејев). Да ли бисмо ми неког издали кад бисмо прешли на нови календар? Наравно да бисмо. Издали бисмо,на пример, своје свете претке, који су се у доба Марије Терезије на територији Хабзбуршке монархије херојски борили против наметања папског календара, а нарочито оне који су од усташа били клани зато што Божић славе по православном календару ( о томе видети изврсни текст Слободана Антонића,“Божић и рађање ЕУ православља “http://borbazaveru.info/content/view/4286/37/). Нема никакве потребе, ни верске (видели смо зашто), ни економске, да мењамо календар – јудаисти славе своје празнике по свом, Кинези по свом, муслимани по свом рачунању времена, и то их не спречава да буду добри трговци са остатком света.

Реформе у Цркви

Што се тиче става г. Марковића, он је прилично нејасан. Наравно да се у Цркви могу  уводити нови облици молитава, богослужења, и слично – за шта међу паством има потребе ( рецимо, неки нови молебан за породицу не би уопште био сувишан; напротив!) Могу се јављати и нове иконе и иконографске представе, само ако су у складу са Светим Предањем. Али, суштина учења Цркве, коју је Богочовек дао у Еванђељу, не може се и не сме никад мењати. Тако је и кад је породица у питању. Православни брак је моногаман, заснован на учењу о љубави мужа и жене која као праслику има љубав Христа и Цркве.Црква Божја је, по снисхођењу људској слабости, већ одавно допустила до три брака ( али, то је снисхођење; моногамни брак је једини хришћански идеал ). Црква не може да благосиља било какав облик блуда ( ванбрачног живота и прељубе ), а о содомији и сличним гресима да и не говоримо. Иначе не би била Црква, као што либерални протестанти нису никаква црква, него самопроглашени хришћани, који су умислили да могу да прекрајају Еванђеље по свом нахођењу.

Време у коме се налазимо је, очито, апокалиптичко – руше се све хришћанске вредности на којима свет почива скоро два миленијума. Зато се темељи света колебају и сви очекујемо догађаје који се не могу спречити људском руком ( мада их је људски грех, као издаја Бога,проузроковао ). Једини пут за све нас је покајање и повратак Богу и себи, да нас, како рече Владика Николај, не би покрила „језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом“. Јер нас, како рече Владика, неће спасити вештина, него врлина. Ако то схватимо, благо нама; ако не схватимо, тешко нама! Зато се Богомладенцу Христу свагда помолимо да нам да мудрости и снаге да идемо Путем Који је Истина и Живот! Христос Се роди!