header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Владимир Димитријевић: Туча у мраку (5)
Владимир Димитријевић: Туча у мраку (5) Штампај Е-пошта
среда, 09 јануар 2013

 СТАРОКАЛЕНДАРЦИ У МОМ ЖИВОТУ

       У Србској Цркви није било старокалендараца (тзв. “зилотског”) покрета све до 1995. године. И то не кажем ја, то каже православни Енглез, старокалендарац Владимир Мос, у својој књизи “Летопис велике битке”, о историји цркве у 20. веку. А зашто?

Зато што није било потребе за таквим покретом: СПЦ је држала отачки календар,а наши Новомученици били су довољна брана према Западу и папизму. Но, екуменистичка делатност дела наше јерархије, измене у богослужењу и заједничке молитве са јеретицима, мењале су стање ствари. У доба снажне медијске разглашености свега и свачега, духовна прељуба се није могла прикривати. И старокалендарски покрет се зачео, а затим се почео ширити. Он се зачео у епархијама чији су епископи били ревнитељи екуменизма - у бачкој и браничевској. Код нас, у епархији жичкој, није га било, док смућење није захватило шире слојеве Цркве.

Мора се рећи да је велики број људи имао симпатије за светогорске зилоте из манастира Есфигмена. Ко год је ишао у Хиландар, свраћао је и до Есфигмена, комшијског манастира Хиландару. Тих, деведесетих година 20. века, кад су се Срби нашли на удару Запада, предвођеног Ватиканом и Вашингтоном, сасвим нам је била јасна “зилотска” позиција: Православље или смрт! Јер, Православље је живот, а ван живота је смрт. Смрт нас је походила и виду НАТО бомби 1995. (кад су гађали Србе у Босни и Херцеговини), а ови људи су нам јасно говорили да Запад никакво добро неће донети никоме. Година 1994. и 1995, у лето, био сам два пута по месечак дана на Атосу, ходећи пешке од светиње до светиње. (Своје светогорске утиске објавио сам у књизи путописа “Ка тихој светлости”). Када сам, 1995, био у Есфигмену, направио сам разговор са оцем Антонијем, човеком који је са Запада стигао у Цркву од Истока. И објавио сам га, у крагујевачким “Погледима”. Све је то изгледало симпатично; сви смо на заједничком фронту, мислио сам.

А онда, 1996. године, нашао сам се на скупу православне омладине Балакана у Атини. Са мном, у делегацији СПЦ, обрела се и једна озбиљна и достојанствена девојка, с којом сам извесно време био у преписци поводом црквених питања нашег доба. Кћи угледног филолога, а сестра угледног кардиолога, она ми је открила да се колеба, јер је њен брат већ напустио СПЦ и пришао “истинитим православним хришћанима” Грчке. Ова госпођица била је интелектуалка по преимућству, и врхунски зналац класичних језика (њени преводи Отаца са грчког и латинског су савршени.) Смућивао ју је екуменизам у СПЦ, пре свега шуровање с папистима, који су нам толико зала нанели. Покушавао сам да је умолим да буде стрпљива, да не чини неки нагао потез. Али, узнемирене савести, није издржала, и кренула је путем свог брата. Зар то није ненадокнадив губитак за СПЦ?И Господ ће свакако питати оне који су је саблазнили - зашто су то учинили? Због “љубави” према папистима и протестантима? Јак изговор, нема шта.

У нашем, чачанском крају увек је било искреног ревновања за веру, пре свега захваљујући богомољачком покрету и Светом Николају Жичком. Православна народна хришћанска заједница при храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку радила је пуном паром: од чишћења храма до организовања приредаба поводом већих празника. Ангажовали су се и око датума Драгачевског сабора трубача у Гучи - у договору с владиком Стефаном, успело им је да се Сабор из Великогоспојинског поста пренесе у мрс. Радило се и на томе да се име једне фирме (“Вавилон инжењеринг”), која је зидала пола Чачка, промени. И то се десило: постала је “Велимировић инжењеринг”. Редовно су штампани мисионарски листићи, организоване покајне литије због греха утробног чедоморства, итд. Једна изузетна жена, богомолница, на својим плећима носила је велики део активности (после је отишла у манастир). Нарочито је све то привукло младе, који су били све више жељни молитве и духовног живота. За Велики петак, омладина је, читајући псалтир, увек стајала крај Гроба Господњег у храму, а касније, у доба бомбардовања, у чачанској цркви момци и девојке су, од краја јутрења до вечерња, наизменице читали псалме и молитве за спасење србског народа. (Недавно је, у Чачку, Православна народна хришћанска заједница укинута; наводно, неки су ишли у Љуљаке.)

Зашто све ово пишем?

Зато што су наши људи били заинтересовани, увек и свагда, за одбрану праве вере. И тако смо дошли у додир са старокалендарцима. Један од њих, из Параћина, имао је пословне везе са нашом сестром богомолницом, и он је желео да се монаси - зилоти виде са нашим, овчарско - кабларским калуђерима. Иначе, тог брата из Параћина знао сам и раније. Он је, искрено несрећан због екуменизма, ишао од владике до владике, од монаха до свештеника, и питао, питао, питао: до када? Зашто? Шта ће нам то? Радовао се најављеном изласку СПЦ из Светског савета цркава. Али, то се није догодило! И он, разочаран, оде у зилоте. Па ипак, желео је састанак и разговор, који је организован у манастиру Вазнесењу, код нашег оца Саве (претходно је о томе био обавештен владика Стефан). Било је  ту неколико мирјана с “њихове” и “наше” стране, као и неколико монаха ( с “њихове” монаси Акакије и Данило, с наше отац Сава и монаштво из Преображења.) Монах Данило је већ био познат по својој касети, на којој је излагао разлоге свог зилотизма (некад је био у Хиландару, па је напустио манастир због помињања  патријарха Вартоломеја.) Разговарали смо, али се разговори нису померили с мртве тачке. Били смо против екуменизма - на различите начине. Они су сматрали да никаква борба у Цркви више није могућа (“кућа кад гори, гаси се споља”). Демонстративно су одбили да с нама очитају “Оче наш” (не опште, веле, у молитви са онима који опште са онима који су екуменисти, а  који се моле с јеретицима). То је много наљутило оца Саву, који је, кад је видео да они седе док ми стојећи читамо молитву, рекао је “Ја би, бре, Турчину устао из поштовања, макар и не читао турску молитву!” Још један инцидент је био везан за њихов покушај да све снимају камером, што смо спречили. Каква је потреба за тим? Да се после каже како им се још једна група “прогледалих” придружила? (Уопште, једна од главних особина млађег монаштва у нас је непрестано коришћење камере, која снима све догађаје - од службе, преко “трпезе љубави”, до тренутка одмора и опуштања. Знам да су стари и искусни Светогорци увек избегавали камере и фотографисање. Нису желели да, макар посредно, глуме. Било шта. Било кад. Било пред киме.)

Онда су старокалендарци отишли.

Појавили су се поново 2003. када је сестринство манастира Стјеника пришло јеромонаху Акакију. Томе је претходило решење сестринства да живи у складу с новим обичајима везаним за сваколитургијско причешћивање. (Чак су једном свештенику, који је у Стјеник долазио, поставили питање - како он може да се причешћује без припремног поста! - на свакој Литургији, а оне не могу. Кажу да је свештеник скинуо одежде, рекао им да оне, ако хоће, служе и причешћују се како мисле да треба, а сам је отишао.) Владика Стефан је, својевремено, сестрама из Стјеника за духовника одредио оца Венијамина из манастира Преображења, али, оне су престале да га слушају, много пре преласка у “зилоте”. Касније су отишле у Кучајске планине, где и данас живе и моле се Богу.
Знам неке од ових људи. Игуманија Стјеника и њен брат долазили су код мене на веронауку, а са њеним братом и његовом супругом жена и ја смо се дружили. Знам и оца Акакија. Његов рођени брат је  у СПЦ. Па шта
 што их знам? Шта хоћу да кажем? Хоћу да кажем да су ми они, као по вери правоверни Срби, који стреме Христу, свакако ближи од папе и паписта. И хоћу да се зна да дијалог с њима сматрам правим дијалогом, за разлику од екуменистичких брбљаоница, где се чује: “Ти мени сердаре, ја теби војводо” (као у вицу о црногорском врапцу и црногорској глисти, где ће она њему:“Ђе си соколе”, а он њој: “Ђе си, гујо љута?”)

Суштину старокалендарског еклисиолошког става изнео је у свом тексту Јевсевије Петровић, коме нисам одговорио непосредно, али мој одговор проистиче из других текстова које сам, на ту тему, писао. Рецимо, у књизи “У сенци Вавилонске куле / Живети Христом у антихришћанско доба”, (Београд, 2004.) , објавио сам свој текст “О расколима”, у коме пише:

>> Умножила су се безакоња и охладнела је љубав многих, по Речи Божјој. А Црква је вечна заједница Љубави и Истине, у којој је Истину немогуће сведочити без Љубави. У таквом времену, пуном искушења и саблазни, једна од највећих опасности је свакако опасност стварања раскола, који увек настаје у име "узвишених циљева", али који насрће ка Светајну Спасења, Цркву Бога Живога. Бог је, због многих мученика и страдалника за крст часни и слободу златну, штедео Србску Православну Цркву од несреће раскола и расколничког духа. Но, како се безакоња и саблазни умножавају, а љубав се хлади, и расколничка свест је почела да се шири међу православним Србима. Почетком деведесетих година 20. века, захваљујући напорима Светог Архијерсјског Сабора СПЦ, патријарха Павла и митрополита новограчаничког Иринеја, дошло јс до залечења раскола у србској дијаспори, изазваног рашчињењем владике Дионисија. Међутим, раскол у Македонији наставио је да постоји, и сви досадашњи преговори за исцелење истог су се показали неуспешни, а захваљујући сепаратистичком покрету у Црној Гори, појавила се и тзв. "Црногорска Православна Црква", прво на челу са Антонијем Абрамовићем, а затим са Мирашом Дедејићем, рашчињеним свештеником Цариградске Патријаршије.

Такође, у Србији се, због чланства Србске Православне Цркве у Светском савету цркава и екуменском покрету, као и појединих непромишљених изјава и потеза извесних црквених делатника СПЦ, појавио тзв. "зилотски", "старокалендарски" покрет бранилаца "чистоте вере и канона". Потписнику ових редова је искрено жао и, по мери његове слабе вере, и љубави, душа га боли због тога. Још 1998, у књизи "Царство празнине", писао сам да је ова опасност стварна: "Веома је жалосна чињеница да су неки од православних, уплашени од могућности да ће Србска Црква нестати у океану екуменистичких лажи, напустили Србску Цркву и постали "старокалендарци" (у земљи чији се православни вер-ници држе старог календара), одлазећи међу фанатичне грчке старокалендарце да се тамо поново крштавају и не признају Свете Тајне своје мајке Цркве (коју, наравно, више ни не сматрају Мајком)". У књизи "Црква и време", објављеној 2000, године, поред текста г. Жељка Которанина, аутор овог предговора је објавио и свој уводник, који је указао на чињеницу да ће "зилотски" покрет бити све јачи и озбиљнији. Такође, записао сам: "Међу старокалендарцима има добрих и побожних људи, који су заиста били саблажњени неканонским поступцима појединих црквених лица, којима су дражи римокатолици и протестанти, него сопствена братија, макар и залутала. Зашто нико у нашој Цркви није покушао и не покушава да прича са саблажњенима? Зашто им нико не понуди очинску и братску руку љубави?" Хвала Богу, у ову проблематику је ушао владика Атанасије (Јевтић), који јс, поред покушаја да разговара са бившим монахињама манастира Стјеника, које су прешле у групу Акакијевих "зилота", написао и темељну књигу Заблуде расколника тзв. "старокалендараца" (Београд, 2004.) Али, нама треба дубљи саборни рад са овим људима, који су наша одељена браћа, и то не браћа одаљена 1054, него недавно, и браћа за коју још има наде.

Због тога у овој књизи објављујемо оглед угледног архимандрита Рафаила (Карелина), сина Грузијске Православне Цркве и једног од најозбиљнијих духовника Православне Цркве данас, човека обдареног не само ревношћу за чистоту вере, него и мудрошћу одбране црквеног јединства (У нас му је објављена књига огледа "С Христом ка висотама обожења" (Светигора 2001.)). Отац Рафаил се бавио расколом као једном од највећих опасности данашњицс, често јављеном под видом "борбе за веру и каноне". Његово расуђивање написано је са страхом Божјим и свештеним трепетом пред Тајном Цркве. Нека нам служи као подсетник о опасностима раскола у данашње време. <<

Увод у студију оца Рафаила припадао је његовом руском издавачу. И тај текст је изражавао мој основни став:

>> Раскол - то је оружје којим непријатељ рода човечијег води борбу против Цркве Христове у току свег њеног постојања. По томе ће сви познати да сте моји ученици, - говори нам Господ, - ако будете имали љубав међу собом (Јн 13,35). И још - у молитви Оцу Свом Небеском: Да, буду једно као што смо ми једно (Јн 17, 22). Али столеће за столећем подижу се у Цркви буре мржње и разномислија, подела и разједињења: као рана, на њеном телу се образују ожиљци раскола. Време, а пре свега

- свеисцељујућа благодат Христова лече их, али после кратког периода затишја - нови устанак, нова бура. Непријатељ не одустаје од свог омиљеног оружја, а и тешко да ће га се икада одрећи. Утолико пре што се свагда налазе и људи за које је у њиховом непримирљивом непријатељству према Цркви раскол - најбоље средство.

Осврнимо се на одлазећи 20. век: шта ћемо уочити? Такозвани старокалендарски раскол у Грчкој Цркви, чији је резултат - појава неколико различитих Синода, неколико различитих јерархија, које су отпале од једне Цркве и повукле људе за собом. Раскол у Румунији - између новокалендараца и старокалендараца. Раскол у Бугарској - и не један, него два. Расколи на Украјини. Раскол у Грузији, који се додуше, локализовао и претворио, по изразу аутора ове књиге о. Рафаила, више, у "откол" ("одвајање"). Отпадање од Руске Православне Цркве њеног дела

- Руске Православне Заграничне Цркве већ је скоро попримило облик раскола. Страшан и жалостан летопис губитка јединства, подела па чак и мржње, која заузима место љубави...

Шта постаје повод за раскол, какво усмерење имају идеје оних који су ради њих спремни да се одрекну црквеног јединства? Историја показује да и повод, и усмерење могу бити ма какви. Немање воље за одрицањем од онога што изгледа "древно", али је, ипак, погрешно и, насупрот томе, неодољива тежња ка "обнављању", жудња за либералним реформама и неумерена ревност за побожност, неразборитост у догматским питањима и, на први поглед, похвално стремљење "да се сачува чистота Православља по сваку цену" - све ово може да постане узрок раскола, да послужи као његова основна идеја.

Свакако, не могу се ставити сви расколници у исти ред: живот је веома сложен и не треба га вештачки упрошћавати, затварајући очи пред оним што је у њему нарочито горко и болно. Када узрок раскола постане нечије прекомерно самољубље, нечија безумна гордост, када је иза њега - потрага за материјалном, политичком или некаквом другом коришћу, онда је то, безусловно, једна категорија узрока. Али када се Цркви намеће, рецимо, некакво њој туђе, а можда и отворено јеретичко учење, када се натурају њеном духу туђи погледи и идеје (или на пример унија), тада све постаје далеко сложеније. Тим пре - када изгледа да је одступање од истине, одступање од Православља попримило у Цркви свеобухватни карактер, обузело све и сваког. Какав страх и какав бол муче тада душу људи за које је спасење једини циљ, а Православље једина истина, којом се једино могу спасити ако је исповедају! Каква пометња се ствара тада у самој Цркви! И авај, не једанпут у току историје хришћанства могло се све то посматрати.

Међутим, иста та историја а њу треба знати, дубоко нроучавати сведочи свима који су спремни да то сведочанство прихвате: никада врата пакла Цркву нису надвладала и никада је, по речи Спаситеља, неће надвладати (в.: Мт. 16, 18). Много пута сс чинило да од Цркве више "ништа није остало", да је њена лађа потпуно разбијена. Али они који су напустили ову лађу и тежили да сазидају "своју" Цркву, пропадали су, а они који су трпљењем својим спасавали душе своје у њој, спасавали су се и видели чудо када се лађа изнова саздавала од олупина и, раширивши снежно бела, чиста једра своја, настављала пут по неузбурканом, мирном мору. Тако је било свагда од кад постоји Црква, тако ће бити, благодаћу Божјом, и све дотле док нам у поноћ не дође Женик Цркве   Христос.

Страшна је саблазан у црквеном животу. Шта су осећали верни хришћани када су у Цркви јеретици постајали епископи (а догађало се, и патријарси)? Јер чинило се, да они и јесу Црква, а ако је већ тако, значи, Црква је пала, сагрешила, постала безблагодатна. Али пролазило је време које поставља све на своје место, и они јеретици, лажни учитељи и лажни пастири - сами су отпадали од Цркве, као усахле гране, а она је остајала   света и безгрешна.

Страшна је саблазан. И баш зато је тако потребан напор хришћанске аскезе, тако важан лични подвижнички живот сваког хришћанина. Зато што се само подвигом задобијају смирење и кротост, мудрост и љубав и - оно што Свети Оци стављају изнад свега - духовно расуђивање. Јер управо ове врлине, а пре свега расуђивање, биће потребне да бисмо разумно и непристрасно одговорили самима себи на питање: можемо ли се смирити и поднети искушења у животу Цркве ради њеног јединства, или су пак ова искушења таква да се не можемо смирити пред њима? И ипак, ако је - последње, онда, верујући у обећања Божја и знајући да врата пакла неће надвладати Цркву, треба да чекамо док Господ сам све не постави у њој - Дому Свом - на своје место. А ради тога ништа није тако потребно као неуморна молитва Богу, непрестано сећање на Њега, поверавање Њему самих себе и свог живота нашег у сваком његовом тренутку...

Садашње време - у животу црквеном - јесте затишје, после кога често следи бура. Животно море је немирно, метежно, а кад је већ тако, онда и на Цркву могу у сваком тренутку да ударе његови валови. Већ сада је пред нама много проблема, који се, можда, и могу решити сами по себи, али при одређеним "настојањима" могу да се скупе у напети сплет противречности. То јест повода онима који траже повода (уп.: 2 Кор. 11, 12) више је него довољно. Зато није искључено да ће се раније или касније саблазан раскола поново појавити и у Русији. И стога, не смемо допустити да будемо неспремни за то.

Раскол се прерушава, као што смо рекли, у разнолике одежде, појављује се понекад као нешто "сасвим ново". Али у стварности он је древно зло, које не доноси са собом баш ништа, осим смрти и распадања. Испод његовог овчијег руха свагда се скрива непријатељ (ђаво), човекоубица од почетка, отац сваке лажи и поделе, страшни лажни пастир, који жели да повуче стадо Христово за собом само зато да би га погубио. <<

Године 2005, објавио сам, у издању “Образа светачког” књигу о животу и учењу оца Серафима (Роуза), “Светлост са Запада”. У њој сам објавио и свој коментар о црквеној позицији око великог америчког подвижника:

>> Читајући дела оца Серафима Роуза, човек се свакако мора упознати и са историјским контекстом њиховог настанка. Отац Серафим Роуз је био припадник Руске Заграничне Цркве, која је настала после одбијања митрополита кијевско-галицког Антонија (Храповицког) и епископа у изгнанству, одбеглих пред бољшевичким режимом и његовом страховладом из Матушке Русије, да признају власт Совјетског Савеза као легалну и ле-гитимну. До дубљег раздора између црквених власти у Москви и Синода Заграничне Цркве у Сремским Карловцима (краљ Александар Карађорђевић био је велики добротвор руске емиграције, па се Синод заграничних епископа налазио на територији Краљевине Јутославије) дошло је после знамените декларације митрополита Сергија (Страгородског) 1927. године, којом не само да је призната легитимност совјетске власти, него је било и речено да су радости бољшевичких безбожника истовремено и радости Цркве. Митрополит Сергије је, истовремено, пред страним новинарима порицао било какве прогоне верних и затварање храмова у Русији. Наравно, све је то било учињено под великим притиском тирана; стоји чињеница да су црквене власти Московске патријаршије биле под сталном присмотром ЧЕКЕ - НКВД - КГБ, и због тога су се дешавале ствари далеко од дозвољених из перспективе канонског поретка (чак и најосновнијег достојанства, људског и свештеничког). Не може се лако заборавити да је патријарх Алексеј I одржао хвалоспев над одром сатанисте Стаљина, да је митрополит Никодим (Ротов), по многим подацима пуковник КГБ-а, увео Руску Цркву у интеркомунију са римокатолицима (умро је на рукама римског папе Ивана Павла I, у Ватикану), да је епископат стално негирао постојање прогона православних у Совјетији, да се, тим поводом патријарху Пимену обратио и велики борац за правду Божју, Александар Солжењицин...  И садашњи патријарх Алексеј Други је, почетком деведесетих, указао на чињеницу да пут митрополита Сергија није био сасвим беспрекоран, а Свети Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве је, 2000. године, свечано унео у диптихе светих и поједине епископе - мученике који су одбили да признају Сергијеву Декларацију, страдајући за Христа и црквену слободу. У „Основама социјалне концепције РПЦ" усвојеним на Сабору 2000. године, Црква за себе узима право да вернике може да позове на грађанску непослушност у случају да власти крше слободу вере, чиме је „сергијанизам" као доктрина „спасавања Цркве" свим могућим компромисима са безбожном државом, коначно порекнут. На крају крајева, у овом тренутку Московска Патријаршија и Руска Загранична Црква налазе се на путу литургијског сјединења, и то је процес коме би се отац Серафим неизмерно радовао. Јер,у његово време, „катакомбност" и немирење са званичном политиком поробљене Московске Патријаршије били су нешто што је савест налагала; данас, пак, свако здравоуман мора желети сједињење два крила Руске Цркве. Јер, препреке су нестале: Московска Патријаршија канонизовала је Новомученике на челу с Царем Николајем II и његовима; светоотачки је засновала своју позицију према држави; веома је опрезна кад је екуменизам упитању.Према томе, старокалендарски „зилоти" не треба да верују како би отац Серафим Роуз био на њиховој страни данас. Јер, није био ни онда. Он никад није тврдио да је у Русији безблагодатна пустиња, и увек је истицао светле примере храбрости у Московској патријаршији, какав је био отац Димитрије Дудко. И у вези са екуменизмом, отац Серафим је имао трезвен став. У свом чланку „Одбрана оца Димитрија Дудка" он пише: „Екуменизам је јерес само ако пориче да је Православље права Христова Црква. Неколико православних „челника" екуменског покрета је то тако схватио. Али већина православних учесника у екуменском покрету није се тако изразила; а има и оних (као покојни отац Георгије Флоровски) који су иритирали протестанте у екуменском покрету зато што су на тим скуповима говорили да Православље јесте Христова Црква. Учествовање, чак и ових последњих, у екуменском покрету јесте за осуду, јер тај покрет погрешно учи о природи Христове Цркве; али ти се људи не могу назвати „јеретицима" нити се може тврдити да је ико од православних представника (осим неких) проповедао екуменизам као јерес. Борби за истинско Православље не помажу таква претеривања."

С друге стране, отац Серафим је био веома критичан према грчким „зилотима" у Руској Заграничној Цркви, из манастира оца Пантелејмона у Бостону, који су све „погрешно крштене" („кропљењем",„обливањем") поново крштавали и чији је менталитет био крајње ограничен. О њима је он, у писмима оцу Алексеју Јангу, говорио: „У случају наших Грка сведоци смо класичног случаја прелести коју је проузроковала гордост и самопоуздање. Крај ће бити ужасан и многи ће пасти у замку зато што су се уздали више у оца Пантелејмона него у Бога. /.../ Клони се оца Пантелејмона, али се моли за њега јер је у духовној опасности. Отуда долази болест, политиканство и дејство нечастивог. У суштини, ми смо мирни због свега овога, јер знамо да је Црква јача од оних који су обманути мишљу да су „они" Црква. Такви увек отпадају, чинећи трезвенијима оне који остају у Цркви". О поновном крштавању о. Серафим каже: „Свети Василије Велики је одбио да крсти човека који је сумњао у пуноважност свога крштења, управо зато што се већ неколико година причешћивао и било је прекасно сумњати да је био члан Христове Цркве! У случају наших новообраћеника, очигледно је Да они који захтевају, или они који су наговорени да буду крштени након што су већ чланови Цркве, покушавају да из осећања несигурности приме оно што Св. Тајна не даје: душевну сигурност, самооправдање за претходне падове од када су православни, припадање „удружењу" оних који су „исправни", аутоматску духовну „исправност". /.../Веома је тешко борити се против њих, сматра отац Серафим, зато што нуде „јасне и једноставне одговоре на свако питање, што је пријемчиво несигурним и необавештеним обраћеницима који траже одговор". Отац Серафим је, поводом оца Пантелејмона и његових зилота из бостонског манастира упозоравао на опасност „православног секташтва".

Дакле, читалац ове књиге треба да разуме контекст у коме су настајали чланци оца Серафима, и да их чита са свом трезвеношћу и озбиљношћу за које је способан.

ДА ЛИ ЈЕ ОТАЦ СЕРАФИМ БИО „ВАН ЦРКВЕ"?

Лик оца Серафима Роуза често смета некима; нарочито онима који су склони либерално-модернистичком приступу Православљу. Од њих се, понекад, чују гласови да је отац Серафим умро „ван Цркве". То, наравно, уопште није истина. Отац Серафим је био верни син Руске Заграничне Цркве од трена у коме је постао православни Хришћанин до свог упокојења. Опелом је началствовао архиепископ Антоније Санфранцискански, који је о оцу Серафиму рекао да је био „човек Божји". После упокојења оца Серафима, отац Герман (Подмошенски) почео је да се понаша необично, сматрајући да мисију може да обавља на читав низ „специфичних" начина који не подразумевају благослов епископа. Због тога је дошао у сукоб са надлежним епископом и 1984. је - рашчињен. Његове монашке заједнице наставиле су да делају, издају књиге и мисионаре, и ту је било много успеха. Али, јеромонах Герман се понашао као неко коме епископи нису потребни. Због канонске неодрживости таквог стања, дивни и благодатни монаси братства Св. Германа и сестринство Св. Ксеније Петроградске пришли су Србској Православној Цркви. Оци Светогермановске обитељи бескрајно воле србски народ, а нарочито јеромонах Дамаскин (Кристенсен), писац књиге „Not of This World”, која се у новом издању зове „Father Seraphim Rose. His Life and Works". Они и даље издају књиге и шире Православље широм енглеског говорног подручја.<<

Тако сам писао 2004. године.

Монах Јосиф, у часопису србских “хризостомоваца” (“Ревнитељ православног благочешћа”), о мом тексту  написао је дугачак критички осврт, сматрајући да сам,наводно, кривотворио чињенице.  

Став старокалендараца, иначе сматрам једностарним и оскудних црквеноисторијских видика - али, он је поштен. Ако неко верује да је “светско Православље” безблагодатна пустиња, он другачије не може мислити но што они мисле. Саблажњиво је, и то много, њихово наново крштавање, и њихове узајамне поделе и сукоби, који често не личе и ни на шта осим на, само њима значајне, трице и кучине. Тврдим и потписујем: старокалендараца би било много мање (или их уопште не би било) да је Србска Црква напустила Светски савез цркава онда када је та одлука била донета, крејем деведесетих година 2О. века. Ни сада није касно да се вратимо на пут Светих Отаца, и тиме повратимо своју браћу. Наравно, ја, својим пуким људским разумом, не верујем да ће се повратак Оцима десити; али, чуда су и данас, могућа.

На нама је да идемо царским путем - ни у јерес, ни у раскол, и да се молимо за нашу браћу која су на, увек и свагда, ближа од паписта и протестаната,тако драгих срцу сваког екуменисте.

              

 

Последњи пут ажурирано ( среда, 09 јануар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 68 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.