header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРЕТРАГА
В. Димитријевић: Читање свештеничких молитава на Литургији – тихо или гласно? Штампај Е-пошта
четвртак, 10 јануар 2013

 НОВА ТЕОЛОГИЈА ИЛИ НОВА ЗАБЛУДА?

     Новотарци у Србској Цркви, што из незнања, што по тајним намерама, убеђују вернике свим силама да свештеничке молитве на Литургији треба читати гласно, да их народ чује, јер, тобож, ако их не чује, он не учествује у Литургији на прави начин. Ове се молитве, иначе, читају тихо у целој Цркви Божјој од осмог века наовамо, и то није сметало људима да се спасавају у Христу кроз Евхаристију. А сад, гле чуда, ако не буде наглас молитава, пропадосмо и нисмо прави хришћани. Хиљаду и двеста година су људи који нису слушали свештеничке молитве били „глупи“ и „непросвећени“, а сад одједном дођоше нови теолози, од којих је многима, по апостолу, бог трбух, и указаше на неопходност да се „опаметимо“ и „просветлимо“.

Наравно да то није пут ка просветлењу, и да Свето Предање каже другачије. Један од најдубљих изразитеља Светог Предања у наше доба, митрополит навпактоски и световласијски Јеротеј ( Влахос ), о томе пише у свом богословском огледу о начину читања литургијских молитава. Он, из дубине исихастичког опита, каже:“Изгледа ми да постоји јасна и древна традиција тајног читања молитава, нарочито на Божаственој Литургији. Јеромонах Никодим (Барузис) у свом чланку „Литургијски препород или екуменистичка униформисаност“, у часопопису „Теодромија“, чији је издавач и директор отац Теодор Зисис, између осталих тема, дотиче се и питања произношења литургијских молитава. Он такође наводи и цитате Отаца Цркве, у којима се говори о тајном читању молитава. То су такви Оци какви су Свети: Василије Велики, Дионисије Ареопагит, Никола Кавасила и Атанасије Пароски. У ствари, он се позива на текстове на које се позива преподобни Никодим Светогорац, који је доказао да Свети Оци што их наводи говоре о оном што нас данас узнемирава/.../Божаствена Литургија је Тајна свих тајни, она је срце живота Цркве. Зато су Оци и чували тајанственост, тишину и чистоту Тајни. Зато кад скривено постане јавно, када се неизрециво озвучи и када се свима преноси, оно престаје да буде Тајна/.../“.

БИРАМ ШТА МИ СЕ СВИЂА

Шта је занимљиво код новотараца у Србској Цркви? Они из Предања узимају „на парче“ оно што им одговара, а што им не прија – прецртавају. То је пут у јерес, јер  реч од које потиче овај појам је „ајрео“, што значи  - „бирам“. Јеретици бирају из Цркве оно што им се допада, у складу с њиховим палим разумом, а остало одбацују. На крају, изаберу веру супротну вери Цркве... Тако се, на пример,  новотарци код нас позивају на учење Светог Никодима Агиорита и других кољивара – светогорских отаца, о што чешћем причешћивању као неопходности духовног живота. Међутим, кад им се помене учење Светог Никодима о исповести и покајању, и његова тврдња да духовници, ради лечења грешника, овима морају давати епитимије  у складу са најблажим каноном, Светог Јована Посника, који налаже трогодишње одлучење од Причешћа за озбиљне грехе, новотарци тврде да је Свети Никодим у учењу о исповести био под „римокатоличким утицајем“ (значи, кад је често причешћивање у питању, то је православно, а кад су исповест и епитимије на реду – то је, тобож, „латинско“, јер је „престрого“). Тако се један од домаћих идеолога „литургијског препорода“  у тражењу да се из Литургије избаци тропар трећег часа позивао на Светог Атанасија Пароског, који је, као припадник кољиварског покрета, био против овог уметка у Службу над службама. Али, тај наш „литургијски препородитељ“ никад није поменуо да се Свети Атанасије залагао за тихо читање литургијских молитава, о чему владика Јеротеј (Влахос) каже: “Јеромонах Никодим (Барузис) нуди нам сведочење Светог Атанасија Пароског, које помиње професор Пантелис Пасхос, где Светитељ каже: „Да се не узглашава епиклеза за време претварања Хлеба и Вина“. Чињеница је да су Оци кољивари сачували древно црквено предање које се назива исихастичким, и које је бит православног учења и живота. У наше време, ипак, демонстративно се игнорише традиција повезана с тиховатељским посвећењем у Св. Тајне Цркве, и говори се само о некаквом разумском и чулном познању. На тај се начин ствара утисак да се поимање богослужења и учешће у Божаственој Литургији односи само на видно, слушно и логичко примање онога што се твори и говори. Но, такав начин размишљања искључује дух тиховатељског Предања и, наравно, скрива, уз помоћ извесних елемената, некакво зближавање с варлаамитским поимањем Светих Тајни/.../“.           

ПЕДАГОШКИ РАЗЛОЗИ ЗА ЧИТАЊЕ НАГЛАС

Митрополит Јеротеј показује колико су  плитки тобож педагошки разлози за гласно читање свештеничких молитава на Евхаристији: “Божаствена Литургија јесте причасност догађајима савршеног Божјег Домостроја, али будућим Небеским Царством, а не неком протестантском и рационалистичком свешћу о оном што се збива. Они који наводе аргументе многих у корист читања молитава „громким гласом“ подривају православно гледиште о тајанственој мистагогији која се савршава на Божаственој Литургији и ту мистагогију своде на некакво протестантско рационалистичко поимање. Ако се чињеница сведе на то да многи, приликом читања тих молитава, истима дају своју личну „боју“, буквално показујући своју „побожност“ и „гануће“, онда се, с рационализмом, уводи и индивидуалистичка побожност./.../“. Једном речју, народу се, под видом „литургијског препорода“, намеће крајњи рационализам: ако чују молитве на преведени језик, све ће разумети; ако разумеју, они ће се стално причешћивати; ако се стално причешћују, они су у заједници; ако су у заједници, они су,самим тим, спасени. Подвижништво је „психологизам“, старци су „гуруи“; само је епископ (или њему подобан свештеник ) који наглас чита евхаристијске молитве прави пут ка свеопштем спасењу...Али, то није истина. Народ не може да разуме  превод древних молитава ако није побожан. Чак тај превод може и да га саблазни. Рецимо, кад се на опелу пева на савременом србском: “Јагње Божје проповедаху, и заклани бише као јагањци, и преставише се животу што не стари и не пролази. Њега приљежно, мученици, молите да нам да опроштај грехова“. Какво јагње? Ко коље јагњад? О чему је ту реч? Тако се пита огромна већина оних који присуствују опелу преведеном на србски.

Само побожност просветљује ум и срце, бубреге и унутрашњост. Превођење и читање наглас тајних молитава, сами по себи, нису никаква замена за благочешће. Напротив – каткад постају узрок саблажњивог немара и одмахивања руком!    

 „СВЕОПШТЕ СВЕШТЕНСТВО“

 Такође, митрополит Јеротеј је против протестантског учења по коме Литургију савршавају сви присутни на Служби: “Тајно или тихим гласом читање свештеничких молитава Божаствене Литургије је доказ да Божаствену Литургију не савршавају сви присутни, како неки лажно тврде, него је савршавају клирици, који то одговорно служење примају кроз рукоположење/.../ Сматрам да учешће верних у свему што се говори и савршава, уз тврђење да постоји истозначност благодатних дарова, јесте протестантски поглед на Цркву, према коме се укида посебност свештеничке службе/.../ Због свега поменутог, ја настојавам на томе да молитве Божаствене Литургије, као и молитве Анафоре, не треба да се читају да их сви чују. Саслужујући клирици треба да молитве читају „тихим гласом“ да би сви клирици учествовали у савршаваном и изговореном, тако да за народ служба буде „тајинствена“, док за то време појац (псалт) пева „кротким гласом“, да би царовала атмосфера исихије и тишине, да би између молитава и возгласа постојала узајамна веза, јер су они увек коначна основа оног што се савршава. Наравно, морамо бити опрезни, јер се може десити да онај ко има „тихи глас“ уз микрофон постане „гласноговорник“, што је реалија која пориче раширено литургијско Предање и богословље црквеног богослужења/.../ Сада је постало очито да дато питање није бесмислица, нити пука одредба Типика, него да пројављује богословље богослужења и срж целокупног духовног и црквеног живота. Због тога се ово питање мора погледати кроз истраживачку лупу.

 Тако о овом насушном проблему говори један од највећих савремених теолога, учени и молитвени митрополит навпактоски Јеротеј. Нека нам његове благодатне речи буду на утеху и умудрење. Не једе се све што лети, чак и ако се сврака модернизма лажним златом квази-теологије маскирала у рајску птицу Светог Предања...

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 12 јануар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 10 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.