Последњих месеци и на РНЛ се могло прочитати неколико интересантних текстова о “македонском питању”. Територија Македоније вековима је била под влашћу Бугарске, Грчке и Србије, у неким деловима који припадају Грчкој скоро је нестало словенског становништва, али на територији тзв “Вардарске Македоније” живи велики број Словена, који данас у доброј мери себе сматрају “Македонцима”. Да би се колико толико објективно могли разабрати у етничку слику тог простора кроз векове, мислим да је неопходно покушати схватити суштину политике великих сила према балканским народима.

У неколико текстова мог пријатеља Павела Тихомирова, учињен је покушај објективног историјског пресека македонског питања. Морам рећи доста успешно, али свакако и са неким недостацима. Ти недостаци углавном леже у недостатку српске грађе у Русији, а упркос многим покушајима објективног тумачења и захваљујући појединим руским путописцима и истраживачима, морам то рећи, много је присутнија у Русији бугарофилска од објективне историјске слике по македонском питању. Разлога за то је више, од веће територијалне блискости Бугарске, преко велике западне подршке сваком антисрпском пројекту, па макар то био и бугарофилски (свакако да Запад не гаји посебне симпатије према православном Бугарском народу, ради се о чињеници коју читава историја деветнаестог и двадесетог века  потврђује – Срби су као вечити природни савезници Руса, западни непријатељ № 1 на Балкану), преко приличне небриге српске државе да се овој антисрпској кампањи супротстави на прави начин, као и српске неумешности у вођењу одбране против пропагандног рата. Да би се ово схватило, мислим да је потребно укратко се подсетити главних циљева западних земаља на Балкану током читавог деветнаестог и двадесетог века, па ће тада неке ствари саме од себе постати јасније.

Пре него што напишем један краћи историјски осврт, хтео бих да цитирам речи великог српског светитеља двадесетог века, светог владике Николаја, који је дуго био на трону Охридске архиепископије. То је нешто што није потебно посебно објашњавати ни једном православном Србину, то је нешто што је природно стање срца и душе Србинове и нема потребе посебно то објашњавати. Свети владика Николај овако записује то стање срца и душе православног Србина:

“Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914 године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.

Смемо ли ми икада заборавити, да је pуски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду србског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јевангелској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?

Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јевангелског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разуму. <...>

Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати.

Ове речи светог владике Николаја указују на мистичну везу наша два народа, оне још једном показују да се историја Руса и Срба не може схватити ван контекста Православља. Пуко навођење неких историјсских правди и неправди само по себи не значи ништа ако се то све не стави у контекст Промисли Господње. Међутим, чисто рационалистичко размишљање често је много подложније лукавој пропаганди и некад је потребно оповргавати хиљаду пута поновљену лаж да она не би постала истина. И то је разлог овог мог писања, никако било каква мржња према братском бугарском народу, него само покушај да се у дијалогу истине а не пропаганде, дође до братског разумевања. А данашња ситуација око Македоније показује да је током последња два века вођења антисрпске политике на Балкану, у ствари исто што и вођење антиправославне политике. Данас када је српски национални корпус у Македонији прилично разбијен, германи и англосаксонци као вековни крвници православних народа, раде на комадању Македоније коју су сами створили (као некада Југославију) уз задовољавање албанских и бугарских аспирација, никако српских.

И тако, прво што пада у очи, јесте чињеница да већ на самом почетку деветнаестог века, када Срби дижу три велика устанка против Турака, Запад гледа са подозрењем на ослобађање Срба од турског ропства. (Први српски устанак под вођством Карађорђа почео 1804. године, Хаџи –Проданова буна 1814. године и Други српски устанак под вођством Милоша Обреновића почео 1815. године). Ипак, српска борба помогнута покровитељством Русије, доводи до стварања практично независне мале српске кнежевине уочи почетка Руско-Српског рата 1877/8. године. Тада на сцену ступа Запад и све своје дипломатске напоре улаже у онемогућавање стварања моћне српске државе на Балкану.

Моја полемика са извесним Свјатославом на форуму РНЛ, која се развила после једног од поменутих текстова Павела Тихомирова, показала је да је код појединих руских истраживача присутна прилично нереална слика историјских прилика и односа на Балкану, један мит који апсолутно није утемељен ни на историјској истини, ни на покушају православног сагледавања и осмишљавања тих процеса, иако је очигледно да се озбиљно баве изучавањем тог питања. Као да је у Русији створен један мит, да су на простору Вардарске Македоније вековима живели углавном Бугари, иако је главни град данашње Македоније у петнаестом веку био престоница Српске Царевине! Не желећи да оспоравам ауторитет појединих извора Свјатослава, желео бих рећи да могу да набројим несразмерно већи број извора и истраживача од ауторитета, историјских извора, по свим питањима којима је он покушавао да докаже да су на просторима данашње Вардарске Македоније живели искључиво етнички Бугари. Свакако да нису сви извори које он наводи плаћеници “Фонда Карнеџи”, али да су много пробугарских и антисрпских лажи ови западни плаћеници посејали у Русији, сведочи један од највећих живих ауторитета историјске науке на прелазу двадесетог на двадесет први век, српски академик Милорад Екмечић. Наивно је мислити да је Фонд Џорџа Сороша изум двадесетог или двадесет првог века. Не желим да оспоравам ни стручност појединих руских филолога који су изнели мишљење о дијалекту којим се говорило на тим просторима пре него што је Тито створио вештачку пробугарску варијанту македонског језика (данас је то званични македонски језик на коме је већ настала једна аутохтона књижевност), али потпуно другачију лингвистичку слику даје нам низ српских лингвиста, између осталих и један од највећих језичких ауторитета двадесетог века, српски академик, лингвиста Александар Белић. Књига српског академика Александра Белића “Дијалектичка карта српског језика” доступна је и руском читаоцу, објављена је 1905. године и у Петровској академији наука и уметности у Санк Петербургу, па сваки руски читалац од струке може да погледа и упореди чији су аргументи ваљанији, бугарских пропагандиста или српског академика. Додуше, Белић касније, вероватно под притисцима, прави неке језичке границе које се поклапају са државним границама. Оно што је такође тешко схватљиво Русима, јесте и Вукова реформа, која је оставила катасрофалне последице на језичко и културно јединство Срба, а поготово у Македонији. Јер дијалект који је узео Вук за норму српског књижевног језика, био је дијалект којим је говорио релативно мали број Срба (Западна Србија и Херцеговина). Ако знамо да и данас недалеко од Београда српска деца имају проблема са падежима и вуковом граматиком, можемо само замислити колики је био проблем Срба из Македоније да прихвате Вукову реформу. Пре реформе они су прилично добро разумели Србе из осталих српских земаља, њихов дијалект у односу на друге српске дијалекте није био ништа више различит од, рецимо, дијалекта Немаца из Келна и Немаца из Берлина, али тамо никоме није падало на памет да због дијалекта стварају два народа од једног. Свакако да је на простору данашње Македоније живело и доста етничких Бугара, али то не значи да је то икада у историји била превасходно етнички бугарска територија.

Но, питање крви није најважније питање, што доказује и новија српска историја – највећи српски крвници који су учествовали у покољу српског цивилног становништва у Првом и Другом светском рату, били су покатоличени и поисламљени Срби. Свестан сам да безбожни национализам може бити исто тако погубан као и либерални атеизам и моје доказивање да је на већем делу данашње Македоније вековима живео већински српски народ има принципијелан карактер. За Србе, земља чији је главни град Скопље у 14. веку био престоница њихове царевине, никако није могла бити туђа земља и Срби су простор данашње Македоније одвајкада звали “Стара Србија”. Оно што је важно, јесте чињеница да на том простору вековима живи православни живаљ. Упркос чињеници да је Охридска Архиепископија била дуго времена и под Бугарским егзархатом и под Фанариотском управом и у склопу Српске Патријаршије, највеће православне светиње, највећи православни светитељи, најзначајнији манастири и цркве на просторима данашње Македоније, носе углавном печат српске духовности и највећи број светиња у Македонији потиче из златног немањићког периода српске историје. Исувише је наивно веровати да би Цар Душан одабрао за своју престоницу Скопље, да је то била етнички бугарска територија. А да исти Цар Душан није желео заузимање заиста бугарских етничких територија, показује и чувена битка код Велбужде у којој је он као млад војсковођа у војсци свог оца, (каснијег светитеља - Стефана Дечанског), до ногу потукао Бугарску војску која је кренула на Србију 1330. године. Тада је бугарски цар Михаило желео да у коалицији са Византијом потпуно покори српску државу и сакупио је велику војску, скупљајући и Татаре и Влахе у рат против Срба. После потпуне победе српског војинства, Србији је био потпуно отворен пут за освајање читаве Бугарске, али српска војска не прелази на територију са бугарским етничким становништвом и не уништава бугарску државу, чак штавише, краљ Стефан Дечански на бугарски престо доводи Михаиловог сина, свог сестрића Јована Стефана, ни за педаљ не проширивши своју границу етничком бугарском територијом. Тешко је наћи сличан пример у читавој историји Европе, да после тако сјајне војничке победе, када је непријатељ до ногу потучен, победничка војска не прелази границе своје етничке територије. А простор Вардарске Македоније, ни тада ни данас није био простор са већинским етничким бугарским становништвом. А уколико уважени Свјатослав жели, ја му могу послати у Русију обиман материјал (заиста немам времена да толики број текстова прекуцавам) српских народних песама са простора данашње Македоније, из различитих периода, како би могао и сам да се увери да се на тим просторима вековима није говорило никаквим бугарским дијалектом како он тврди, или бар не у великом делу данашње Македоније, него да се говорило српским дијалектом, премда он каже да је то за њега права сензација. Намера ми је била да о овоме напишем један опширан приказ, али после доста објективних текстова Павела Тихомирова http://ruskline.ru/analitika/2012/12/15/makedonskij_salat_iz_yablok_razdora/

 и Олега Валецког http://ruskline.ru/analitika/2012/12/19/slavyane_protiv_albancev/ мислим да се овом приликом текст може скратити и указати на неке њима непознате изворе.

За мене је сензација нешто друго. За мене је сензација када један Рус који претендује на тумача историје Балкана, оптужи српски народ и српску државу што се није успротивила како он каже “комадању Сан-Стефанске Бугарске, створене руском крвљу”. Непријатно ми је да о томе пишем, али ја у Србији заиста словим као “претерани русофил” и трудим се да реагујем на сваку пројаву русофобије у Србији, са друге стране ширећи истину о вековним Промислитељским везама два братска народа – Руса и Срба. И моја позиција се може видети и на појединим текстовима на РНЛ, па и када је у питању период о коме говори Свјатослав, о Руско-Турском рату 1877/8 и Другом Српско-Турском рату 1877/8. године. Ево линкова са тим текстовима:

http://ruskline.ru/analitika/2011/03/23/molitva_za_carya/

http://ruskline.ru/analitika/2010/06/28/vidovdan_i_russkoserbskoe_bratstvo/

Овде бих желео само додати да није на људима да суде, то је у надлежности Господњој и да уопште не желим да спорим велико дело братског порива руског народа на спасењу Бугарске и Србије. Оно што желим да спорим јесте то, да се не сме нико оптуживати за оно за шта не сноси кривицу. И да је било грешака и од стране руске дипломатије (свакако оне нису биле злонамерног карактера), које су се одразиле на каснија велика трвења два братска православна народа – Срба и Бугара. Не желим да Србе предстаљам као анђеле, грешака српске дипломатије пре и после тог догађаја је било кудикамо више, али се не могу Срби оптуживати и за оно за шта апсолутно нису криви. Прво, читаво време турског ропства, православни Срби се нису мирили са окупацијом и није пролазило пуно времена да у некој од српских земаља није букнула нека српска буна или устанак против Турака. Још је Достојевски приметио да то није био случај и са Бугарима. Друго, када говоримо о самом периоду Руско-Турског рата, као што смо већ напоменули, Срби су уз помоћ своја три велика устанка (и уз покровитељство Русије) успели да створе малу практично самосталну кнежевину, а на устанак се подигла и сва српска Херцеговина, протерујући Турке (на жалост, игром великих сила турско ропство у Босни и Херцеговини само је замењено Аустро-Угарским ропством), а на устанак се тада дигао са српским знамењима и српски народ у Македонији. Таквих устанака међу етничким бугарским становништвом није било. Због тога сматрам да је недопустиво потпуно некритички оптуживати Србе “да се нису успротивили комадању Сан-Стефанске Бугарске, створене руском крвљу”. Прво што није лепо у овој констатацији јесте то што се не каже да је Балкан ослобођен од Турака у доброј мери и проливањем српске крви, да је читав деветнаести век српски народ крварио у ратовима са Турцима и на просторима садашње Србије и на просторима садашње Босне и Херцеговине и на Просторима садашње Црне Горе и Македоније, да би тим истим Сан-Стефанским миром и стварањем Велике Бугарске био награђен бугарски а кажњен српски народ. Не спорим да је крварио и братски бугарски народ, али опростите, несразмеран је бугарски допринос сламању Отоманске империје у односу на српски допринос. Ако је територија Вардарске Македоније могла бити предмет етничког спорења Бугара и Срба, шта је био разлог да се Србима одузму и чисто српски градови и регије, које је српска војска ослободила у крвавим ратовима са Турцима? Мислим да овде није на одмет подсетити се мало тих догађаја.

И Призрен и Приштина, чак и читав Нишки регион који је ослободила српска војска, био је предвиђен да се преда Бугарској по Сан-Стефанском уговору. Овде је неопходно истаћи да је кнез Черкаскиј тада био потпуно недорастао ситуацији (или је био инструиран из ложе). Пуковник Бобриков видећи катастрофалне последице такве пробугарске политике на јединство балканских Словена, пише Черкасову да је интерес Русије да Србе и Бугаре припреми за савез а не да трује њихове односе отворено пробугарском позицијом. До Сан-Стефанског мира српски кнез Милан Обреновић је био слепо одан Русији, видећи у Руском цару природног покровитеља. На самом почетку Руско-Турског рата он нуди помоћ руском императору, али због тајног споразума Русије са Аустро-Угарском по питању Босне и Херцеговине, Руски цар је одбио ту помоћ, саветујући кнеза Милана да се држи по страни. Схватљива је забринутост Русије да у том тешком тренутку рата између две царевине, Русије и Турске, трећа царевина - Аустро-Угарска - не крене у помоћ Турској. Схватљива је и тајновитост тог договора, јер је и руски цар био свестан да су српски устаници у два Херцеговачка устанка практично дошли на праг више векова очекиване слободе, а сад се предају у друго ропство, аустријско и био је свестан да ће то тешко пасти Србима.

Но, у тренутку када је руска армија дошла у веома незгодан положај у бици за Плевну у Бугарској, Руски цар је био присиљен да затражи помоћ од српског кнеза Милана. Српска армија одмах улази у рат са Турцима и пожртвовано креће у помоћ руској браћи. Српска војска брзо опкољава Ниш, осваја Куршумлију и пресеца пут Приштина-Прокупље чиме затвара и Грделичку клисуру за пролазак Турака. После веома оштрог окршаја, Срби 24. децембра 1877. године заузимају град Бела Паланка, што је било веома важно за руске јединице. Том победом српске армије, онемогућено је турским јединицама да притекну у помоћ турској армији на руско-турском фронту око Софије и од стране Босне и са Косова и из Албаније. Почетком следеће године српска армија улази победоносно и у Ниш. Када руској армији више није била потребна српска помоћ и кад је она већ ушла у Софију, српска војска је наставила са ослобађањем српских етничких територија. Ослободила је Врање и Приштину и на свом победоносном путу у чувеној Грачаници је стигла вест о закљученом миру у Једренима између Русије и Турске.

Тако се завршио и Други Српско-Турски рат у коме је више од 7 000 српских војника за шест недеља непрекидног ратовања избачено из строја. И тада следи оно што Срби нису могли да схвате. Свакако да после тих битака није било ни мало пријатно сазнање да се Русија залаже за стварање Велике Бугарске у коју треба да уђу и српски градови Ниш, Пирот, Лесковац и Врање, које је непосредно пре тога српска војска ослободила од Турака. Срби су могли да схвате да су руски уступци Аустрији којом је српска Босна и Херцеговина само променила Турско за Аустријско ропство, били условљени вишим циљевима, ослобађањем свих балканских Словена од Турског ропства. Срби су донекле могли разумети и наклоност према Бугарима по питању Македоније због јаке пробугарске пропаганде (иако су Срби у истој Македонији дигли устанак против Турака и иако се тамо налази престоница некадашње њихове царевине). Међутим, српско политичко и војно руководство није могло да разуме ово предавање српских градова и регија (које је управо ослободила српска армија) у посед Велике Бугарске. Гнев кнеза Милана је био толики да је рекао да Србија неће да преда Ниш по цену уласка у рат са Руском царевином! Нипошто не желим да оправдавам каснију промену спољне политике кнеза Милана и његово касније ослањање на Аустрију, али његово разочарење у том тренутку може да се схвати, јер је он као велики русофил и као учесник два тешка српско-турска рата, био веома разочаран кад је видео да је резултат тих ратова било - стварање Велике Бугарске. Читав деветнаести век Срби на просторима свих српских земаља ратују против Турака, дижући буну за буном, устанак за устанком. И као резултат те борбе виде незнатно проширени Бееоградски пашалук и Велику Бугарску! Због свега овога оптуживати Србију како је на Берлинском конгресу неправедно ћутала кад је черечена Сан-Стефанска Бугарска, мислим да не само да није праведно, него је и малициозно.

Наставиће се...