Међу најугледнијим Карађорђевим устаницима имамо неколицину Срба из Македоније (Вуча Жикић је био командант Делиграда, Петар Новаковић Чардаклија и Петар Ичко били су чувене Карађорђеве дипломате). Оно што је интересантно сагледати, упркос тадашњој руској помоћи Бугарима на простору данашње Македоније, Турци су главни удар наносили на Србе у Македонији, а не на Бугаре, схватајући као и Запад, да су Срби њихов најопаснији противник и највернији руски савезник. Одмах по освајању црквене аутокефалности коју је за БПЦ издејствовала Русија (1862. године), одмах се усваја правило – свако ко долази у цркву у егзархату, он је бугарске националности. Због тога и таква промена у стању у егзерхату - упркос правом терору над Србима током читаве друге половине деветнаестог века, од 1862. године до Балканских ратова, само се повећавао број патријаршиста а смањивао број егзархиста у црквама у Македонији, упркос томе што су Бугари одузели Србима велики број српских православних храмова. Дошло је до раскола у самој српској заједници, између оних који су и даље ишли у цркве у бугарској егзархији (најчешће српске немањићке светиње) и патријаршиста, што одмах користи и Аустрија, после доласка аустријског кандидата на бугарски престо 1877. године. Тако на крају деветнаестог и почетком двадесетог века имамо заиста жалосну ситуацију на просторима данашње Македоније, бугарски терор над српским живљем подржавају све Западне силе, подржава га и Турска, а у Русији је изузетно јака пробугарска пропаганда! Тако да у другој половини деветнаестог века имамо на делу прави рат против српског народа у Македонији, који потпомажу све западне земље и Турска и Бугарска. Том терору Срби су принуђени да пружају и оружани отпор. Да овде поменемо само српске устанике Василија Трбића и Јована Бабунског, који су са својим четама на Спасовдан 1907. године, протерали бугарске комите западно од Подвардарја, који су терорисали српски живаљ. Овај догађај ушао је у легенду, о том догађају испевана је чувена песма посвећена војводи Бабунском “Спремте се, спремте, четници”, која је током Другог светског рата била једна од најомиљенијих песама српских јединица под командом Драже Михаиловића. Мржња Запада према Србима може се поредити само са мржњом према Русима и то је чињеница коју не може порећи никаква бугарофилска пропаганда. И управо је Берлински конгрес био дубоко антисрпски (сигурно ништа мање него што је био антибугарски). Како је то данас постало познато изучавањем енглеских архива од стране српског историчара, академика Драгољуба Живојиновића, Запад је себи ставио у задатак три, у основи антисрпска циља за Берлински конгрес. Први је - не дозволити уједињење Босанско-Херцеговачких Срба са Србијом. Други је – не дозволити територијалну повезаност две српске државе, Србије и Црне Горе. Трећи циљ је – не дозволити територијалну повезаност Срба у Србији са Србима у Македонији а потом створити несрпску македонску државу. Британија на Берлинском конгресу уопште није прикривала свој став – територија Старе Србије (Македоније) не сме ући у састав српске државе, ако је тешко изводљиво припајање Бугарској, тада је неопходан останак турске царевине на том простору! Запад је пажљиво пратио ситуацију и видео да је отпор српског становништва бугаризацији током друге половине деветнаестог века био веома енергичан и због тога почињу са форсирањем “македонизације”. Даље је познато, Запад свим силама помаже терористичку организацију ВМРО чија је платформа пре свега и изнад свега – дубоко антисрпска. Пробугарска пропаганда масонских кругова у тадашњој Русији је била толико јака, да чак и поједини славјанофили нису на време увидели да је то политика коју у ствари гурају и сами Аустро-Угари, који су полако али сигурно истискивали руски утицај у Бугарској, планирајући да преко аутономије Македоније уз већ анексирану Босну и Херцеговини, стигну до самог Солуна. Наравно да су у Аустријским тежњама поново македонски Срби били највећа препрека. Немачка и Аустро-Угарска су имале велики утицај на турске политичаре и оне заједнички потпомажу пробугарску политику на Балкану. Прво помажу Бугарима у успостављању владичанства у Охриду и Скопљу – 1891. године, у Велесу и Неврокопу – 1894. године, у Битољу, Струмици и Дебру – 1898. године. Све ово се радило имајући у виду каснију дугорочну стратегију – разбијање српског националног корпуса у Босни и Херцеговини, Црној Гори и у Македонији. Значи, на Берлинском конгресу у састав српске државе нису ушле следеће српске етничке територије – српска Војводина, српска Крајина, српска Босна и Херцеговина, српско Косово и Метохија, српска Македонија. А српска Црна Гора је територијално одвојена од Србије. А у полемици са мном на форуму РНЛ, неки руски истраживачи оптужују српски народ због ћутања кад је на Берлинском конгресу комадана “Велика Бугарска”! Па зар и данас после скоро 135 година, није више него очигледно да је Берлински конгрес био у ствари пре свега дубоко окренут против српских интереса, а пошто су Срби као народ природни савезници Руса, Берлински конгрес је био и дубоко антируски. Данашња историографија нам показује да су и у време Балканских ратова Беч и Берлин били спремни да уђу у рат управо против Русије и Србије. Гарнизони у Немачкој и Аустро-Угарској били су у пуној ратној приправности и максимално попуњени. Руска дипломатија на челу са министром Сухомлиновим, успела је да тада избегне рат, али за кратко, Запад 1914.године нападом на Србију почиње Први светски рат. Српски академик Драгољуб Живојиновић у британским архивима открива да је Британија од самог почетка Првог светског рата 1914. године, чинила све на уништењу Срба и српске државе иако је Краљевина Србија била њен савезник! Британска дипломатија је током Првог светског рата чинила све да сачува Аустро-Угарску монархију, иако је ова ратовала против ње! Читаво време рата британска дипломатија је радила против Срба на Солунском фронту, а у корист Бугарске, иако је ова ратовала против ње! Британија као српски савезник се залагала да се Италија награди Далмацијом, Румунија Банатом, а да се Бугарској поред читаве Македоније дарују и српске територије северно од Македоније! Значи, Британија се залагала да се награде сви народи против којих су они ратовали, само да Срби, иако њихов ратни савезник (!), остану у оквирима Београдског пашалука.

О антисрпској политици Јосипа Броза Тита могли би се написати читави томови. Овде ћемо навести само три одлуке које се тичу антисрпске политике у Македонији, у којима се огледа како се у западну антисрспску политику савршено уклопила антисрпска политика комунистичког србофоба Јосипа Броза Тита. Прва је - забрана повратка протераним Србима на простор Македоније и Косова и Метохије, после Другог светског рата. Друга дубоко антисрпска одлука Титове власти, односи се на промену презимена свих породица у Македонији који су се презивали на “ић” и заменом презимена са “ски”. Тако је рецимо чисто српско презиме Михаиловић, постало “македонско” Михаиловски. Трећа дубоко антисрпска одлука Титове власти био је удар на СПЦ који се огледао у стварању Македонске Православне Цркве и одузимању српских храмова Српској Православној Цркви.

Као добра илустрација да вековна превасходно антируска и антисрпска политика Запада није прекинута ни данас, може илустровати ово писмо једног разумног Немца Вилијема Вимера, посланика Бундестага, које је 2000. године упутио тадашњем канцелару Немачке Герхарду Шредеру.

Господину,

Герхарду Шредеру

Бундесканцелару републике Немачке

Шлосплац 1

10178 Берлин

Берлин, 02.05.2000

Веома цењени господине канцелару, крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем конференцији, коју су заједнички организовали америчко министарство иностраних дела и American Enterprise Institut (Спољнополитички институт Републиканске странке).

+++

Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО-а.

Koнференцији су присуствовали веома високи политички представници, на што указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама о којима се расправљало, неке од тема заслужују да их се нарочито истакне:

1. Oрганизатори конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.

2. Oрганизатори су изјавили да се Савезна Република Југославија налази ван правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија.

3. Eвропски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО-а. у том смислу знатно је погоднији амерички правни поредак за примену у Европи.

4. Рат против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945. године.

5. Eвропски савезници су учествовали у рату против Југославије да би, de facto, превазишли препреку и дилему која је настала после усвајања “Концепта нове стратегије” Алијансе, у априлу 1999. године, односно настојање Европљана да се претходно добије мандат УН или КЕБС-а.

6. Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Е3вропљана, да је, наиме, код ширења задатака НАТО-а преко граница граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба може позвати, и тако ће многи у будућности и да поступају.

7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу своје моћи и заузимало највеће територијално пространство.

8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.

9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.

10. У сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.

11. Tврдња да је НАТО приликом напада на Савезну Републику Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана.

После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.

Aмеричка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа и укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у пррошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.

Kaда је сличну судбину доживело Друштво народа, Други светски рат више није био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.

С пријатељским поздравима.

Потпис Вилија Вимера, Берлин, 02.05.2000

Извор:  NIN 08.02.2007, превео Никола Живковић

Ово писмо само показује континуитет дубоко антисрпске политике на Балкану (видимо да је то увек и антируска политика). НАТО трибунал у Хагу (на жалост основан одлуком СБ ОУН) не суди нацистима из Хрватске, муџахединима из Босне, америчким генералима који су вршили обуку хрватске војске, не суди терористима и црним трансплантолозима са Косова и Метохије, не суди актерима НАТО злочина по командној и оперативној одговорности, који су сручили од 24. марта до 10. јуна 1999. године 25. 000 тона убојних средстава, углавном са осиромашеним уранијумом на Србе. Сведоци смо једне страшне нацистичке ревизије историје Балкана, где су већ награђени или се обећава награда свим народима Хитлерове коалиције,  а кажњавају се једино Срби као једини балкански народ који је пружио одлучан отпор нацистичком злу у Другом светском рату, сведоци смо да се кажњава народ који је у Другом светском рату имао 1.5 милиона жртава. И зашто не рећи, кажњава се једини европски народ који под Стаљинградом није имао своје оружане јединице у нацистичкој борби против Руса. Народ који је у двадесетом веку доживео три геноцида, данас покушавају да представе као геноцидан народ. Због свега овога, бар у Русији је потребно објективно, а не шарлатанско тумачење српске историје.

***

После свега написаног, потребно је указати на оно што је најважније учинити уколико је то могуће - на очување православног духа словенског становништва Вардарске Македоније. У овом тренутку добар део тог становништва је у значајној мери изгубио и свој српски и бугарски идентитет. Попут поисламљених и покатоличених Срба у данашњој Босни и Херцеговини и Хрватској. Култ великих српских светитеља, култ светог владике Николаја српског који је био епископ Охридски, ни данас није избрисан из колективног памћења многих Македонаца. На његовом култу могла би се изградити добра православна перспектива од Албанаца угроженом словенском православном живљу на том простору и неки добри кораци на успостављању црквеног јединства били су учињени залагањем Патријарха Српског Павла. Но, на жалост, данашња врхушка СПЦ у којој тренутно главне конце повлачи фанарофилски и папофилски епископ Иринеј (Буловић), у овом тренутку није дорасла том задатку. Колико је жалосна ситуација у СПЦ, најречитије говори стање око Косова и Метохије, где Црква данима ћути на велеиздају властодржаца. Медији помену документ Синода упућен државном врху, а “вечити портпарол СПЦ” то одмах демантује. Тако смо у само једном дану поводом тога имали три потпуно различите изјаве тројице српских архијереја – Митрополита Амфилохија, Епископа Иринеја (Буловића) и Патријарха Иринеја.[2] О добрим услугама Фанара за словенски православни живаљ у овом тренутку се не може говорити. За Бугарску Православну Цркву простор Македоније такође представља свету земљу, многи светитељи и светиње са простора Вардарске Македоније блиски су срцу православних Бугара. Међутим, Бугарска Православна Црква, упркос свему нема такав углед међу словенским становништвом Македоније, какав би имала евентуално СПЦ да у њој и данас има архијереја попут светог Николаја Охридског и Жичког. Али њих на жалост, у Српској Цркви данас нема. Из тог разлога, чини ми се да би у овом тренутку за добробит Православља на читавом Балкану, РПЦ могла одиграти значајну улогу. Можда би нека врста Српско-Бугарског Патријархата уз укључивање македонске јерархије у Архиепископију Охридску, уз посредништво Москве могло бити спасоносно за опстанак Православних на тим просторима. Можда би то могло и излечити многе ране из прошлости. Тренутна политика српских екумениста са ослањањем на Фанаре, дубоко је губитничка за интересе Православља. Због тога треба пуно мудрости и пастирског духа, није потребна у црквеним питањима ни просрпска ни пробугарска позиција, потребна је ПРОПРАВОСЛАВНА позиција и то би верујући народ у Македонији могао схватити. Без јаке православне цркве, простор данашње Македоније ће врло брзо прећи у власништво Албанаца, а онда ће због тога зажалити и Срби и Бугари и Грци.

На крају, за оне који Македонију сматрају чисто бугарском етничком територијом, кратак списак обећаних, у Русији мање познатих извора, који сведоче о вековном пореклу српског етничког становништва на просторима данашње Македоније. Ово је само један мали део из мора историјских извора, који сведоче да данашњу Македонију Срби нису случајно звали “Старом Србијом”:

-  Белић Александар, “Дијалектичка карта српског језика”, Петроград 1905. године, издавач - Петровска акдемија наука.

-   Aкадемик др Милорад Екмечић, „Дуго кретање између клања и орања - Историја Срба у новом веку (1492-1992)", EVRO-GIUNTI, Београд 2010. године.

-  Бован Владимир, “Јастребов у Призрену”, Јединство, Приштина – 1983. године.

-  Др Рајко Веселиновић, “Историја СПЦ са народном историјом”, Свети Архијерејски Синод СПЦ, Београд, 1966. године.

-  Др Јован Ердељановић, “Македонски Срби”, Државна штампарија Београд, 1925. године.

-  Академик др Драгољуб Живојиновић, “Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт”, Завод за уџбенике, Београд, 2010. године.

-  Јастребов И. С. , “Подаци за историју Српске цркве”, Државна штампарија Београд, 1879. године.

-  Вук Стефаановић Караџић, “Српске народне песме из Македоније”, издавачко предузеће Просвета, Београд, 1958. године.

-  Др Френсис Конт, “Словени”, Филип Вишњић, Београд, 1989. године.

-  Лењинградски државни универзитет “А. С. Пушкин“, “Докириловская славянская писменост и дохристиянская славянская культура”, Санкт Петербург

-  Др Милојевић Милош, “Одломци историје Срба и српских земаља у Турској и Аустрији”, Државна штампарија, Београд, 1872. године.

-  Пејин Јован, “Македонски Срби”, Државна штампарија, Београд, 1925. године.

-  Др Перовић Милутин, “Сеобе српског народа од четрнаестог до осамнаестог века и њихова историјска улога”, Библиотека “Настава историје”, Бееоград-Нови Сад, 1966. године.

-  Пешић Миодраг, “Стари четници”, ауторско издање, Крагујевац 2000. године.

-  Порфирогенит Константин седми, “De Administrando Imрerio”

-  Фра Винко Прибојевић, “О подријетлу и слави Славена”, Нродне новине и Golden Marketing, Загреб, 1997. године.

-  Хуго Рот, “Косовски искони”, ИКП Никола Пашић, Београд, 1996. године.

-  “Србија 1878 – Документа”, Српска књижевна задруга, Београд, 1978. године.

-  Стојановић Љуба, “Стари српски записи и натписи”, Београд, 1902. године.

-  Томић Дејан, “Србобранке из Црне Горе и Старе Србије”, Невкош, Нови Сад, 1997. године.

-  Трифуновски Јован Ф., “Македонизација Јужне Србије”, Цицеро, Београд, 1995. године.

-  Слободан Јарчевић, “Бивши Срби, Македонци”, ИП Мирослав, Београд, 2012. године.

-  Григорије Николајевич Трубецки, ”Рат на Балкану 1914-1917 и руска дипломатија”, Просвета, Београд, 1994. године.

-  Др Владимир Умељић, “Срби и геноцидни двадесети век”, Фонд истине о Србима, Београд 1993. године.

-  Зоран Ч. Вукадиновић: Мени смрт вама слобода“, Лестве бр.3/2О12, Косовска Митровица.

-  Филип Ј. Ђукановић: Григорије Степанович Шчербина (1868 – 19О3)